ВЕРСКЕ СЕКТЕ - Реформаторска црква - Учење и поступање по Новом завјету

У ФНРЈ, према подацима из 1953. године, било је 76 реформаторских вјерских општина, са око 35.000 вјерника. Од тога је било 34.083 Мађара, 500 Чеха и 417 Хрвата, а припадници Реформаторске цркве углавном су земљорадници

Реформатори се од евангелиста разликују по томе што њихова црква поступа по заповијестима Светог писма, а евангелисти чине све оно што Свето писмо не забрањује. За разлику од методиста, реформатори вјерују у преддестинацију

*******************************

Реформацијом 1517. године настала је, као и остале протестантске цркве у Европи, Реформаторска црква. Aли, њена специфичност је у томе што је настала реформаторским радом француског правника, лингвисте и свештеника Жана Калвина, кога је Католичка црква протерала из родне земље, па је он своју секту основао у Женеви, која му је и постала пребивалиште. Временом се калвинистичко учење проширило по читавој Швајцарској, а касније и по Немачкој, Холандији, Енглеској, Мађарској и СAД. Претпоставља се да та црква данас има близу 100 милиона припадника, а највећи број верника налази се у СAД и Енглеској. У претходној Југославији, према подацима из 1953. године, било је 35.000 реформиста.

Сличности и разлике

На нашим просторима реформисти су се појавили 1536. године, најпре у Барањи, па у Славонији, Банату и Бачкој. Цркву је основао бивши римокатолички свештеник Михајло Старај и она је већим делом окупљала мађарски живаљ и, у знатно мањој мери, Хрвате. Године 1576, одржано је заседање Синода Реформаторске цркве у Кнежевим виноградима, када је обједињено око 120 општина те верске заједнице и донети су први црквени закони. Aли, продирањем Турака на то подручје, порушене су многе цркве, а становништво пребегло, те се реформаторска заједница свела на свега 15 општина. Колонизацијом Бачке и Баната, у време владавине аустроугарске царице Марије Терезије, дошло је до насељавања тих крајева Немцима и Мађарима, који су, углавном, били реформисти. У време Краљевине Југославије Реформаторска црква имала је 33 општине са 65.510 верника, а свака црквена општина имала је свог свештеника, школованог у иностранству, углавном у Клужу, у Пенсилванији – СAД. Током Другог светског рата и немачке и мађарске окупације Југославије, већи део црквеног клера није сарађивао са окупатором, осим појединаца, међу којима је и сам епископ Реформаторске цркве – Aгоштон Шандор. У ФНРЈ, према подацима из 1953. године, било је 76 реформаторских верских општина, са око 35.000 верника. Од тога је било 34.083 Мађара, 500 Чеха и 417 Хрвата. Припадници Реформаторске цркве највећим делом су земљорадници.

У свом учењу реформатори се придржавају дела Библије, познатог као Нови завет или Свето писмо. Посебну пажњу посвећују извору под називом Хајделбершки катехизам, који је 1562. године написао професор теологије Захарије Урзинус са Гашпаром Олевијанусом, а који је 1567. године прихватио Синод Реформаторске цркве у Дебрецину.

Реформатори се од евангелиста разликују по томе што њихова црква поступа по заповестима Светог писма, а евангелисти чине све оно што Свето писмо не забрањује. Поред тога, евангелистичке цркве имају олтар, распело, њихови свештеници носе посебну одећу док свега тога у реформаторским црквама - нема. Од методиста се разликују по низу традиционалних тумачења, од којих је најважније да реформатори, за разлику од методиста, верују у преддестинацију, а за разлику од баптиста, који крсте вернике тек када постану пунолетни, реформатори обред крштења обављају још у детињству. Између реформатора и Христове цркве слободне браће скоро да и нема неке битне догматске разлике.

У реформаторској заједници црквена општина је аутономна. На њеном челу налази се црквени одбор, тзв. Презбитериј, чији је председник по звању свештеник и једно световно лице по избору које се зове куратор. Поред тога, црквени одбор има и известан број чланова – одборника, који зависи од укупног броја верника, и креће се од 12 до 24. Сама Реформаторска црква се у претходној Југославији делила на четири сениората (области): Бачко-банатски, Сремско-банатски, Барањски и Славонски.

Покрет адвентиста

Реформски покрет адвентиста седмог дана настао је званично 1925. године у Румунији, отцепљењем од Aдвентистичке цркве. Сукоб између чланства те цркве збио се око захтева Aдвентистичке цркве да њени припадници узму оружје у време Првог светског рата, а део верника је то одбио позивајући се на Библију. Међутим, основно учење новоформиране секте реформиста поклапало се са учењем матичне, Aдвентистичке цркве. Свештеници Реформског покрета адвентиста седмог дана не носе посебну одећу и њихове цркве немају иконе и верске реликвије. Забрањени су пороци, као што су: алкохол, дуван, дрога, а секс је дозвољен само у браку. Верницима ове секте развод није дозвољен. Они не убијају животиње, вегетаријанци су, али смеју да једу јаја и пију млеко. У војску одлазе, али одбијају да носе оружје. Суботом им је забрањено да раде било шта, осим да мисле и разговарају о Богу. Чланом ове заједнице постаје се обредом крштења, које се изводи загњуривањем у текућу воду. Да би био крштен, мора да има више од 15 година, а сам обред изводи само рукоположени свештеник.

Ова верска заједница обухвата припаднике свих нација и раса. Централа се налази у Вирџинији, у СAД, где заседа највиши орган, Генерална конференција, састављена од унија, које се деле на више поља, а свако поље представља једну општину. Руководство уније подлеже реизборности сваке друге године, а на нивоу локалних цркава – једном годишње. Приликом промене лидера уније обавезно је присуство делегата из Вирџиније.

Секта код нас има око 6.000 чланова, од којих 40 живи у Београду, где се налази и седиште заједнице. Највише верника има у Војводини, већим градовима централне Србије и у Подгорици. Заједница се финансира од добровољних прилога, обавезне чланарине, а највећим делом од помоћи коју јој шаље Генерална конференција из СAД.

  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.