ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Вјерска заслијепљеност и очување Монархије

У складу са политиком Ватикана, католичка хијерархија није била склона да прихвати идеју о вјерској равноправности. Назирале су се наклоности према Италији и одбојност према Србији, вјерска заслијепљеност и жеља да се заштити Aустроугарска монархија

Иако су у својим политичким плановима Србе прихватили као сабраћу, нико није споменуо да православље, којем су они припадали, треба изједначити са католичанством

*****************************

… Ватикан је отворено подржао намеру Италије да, без обзира на отпоре, оствари свој национално-политички програм на Јадрану и Балкану. То потврђује чињеницу да су Сфорца и писац чланка у листу "L Osservsatore Romano" споменули да је Италија намерно испуштена из текста Декларације. Другим речима, Курија није сматрала да је у питању италијански империјализам према Јужним Словенима, мада је истовремено указивала да је програм Србије - уједињење у једну државу - то био, али према Монархији.

То су, заиста, била два необична мерила, из којих су се јасно назирале наклоности према Италији и одбојност према Србији, верска заслепљеност и жеља да се заштити Монархија.

Крфска декларација није наишла на очекивани пријем у редовима хрватског и словеначког клера и странака у Монархији. У Словенији је наишла на уздржаност и одбијање. У листовима се одбацивало право одбора да говори у име Југословена у Монархији.

Бискуп за декларацију

Све политичке структуре биле су за Мајску декларацију, у чему је предњачило свештенство. У разговору са инж. Ернестом Крулејом, у Цириху, Шуштершич је изјавио да у питању уједињења треба водити "реалну политику", да се она не може решити брзо и да треба чекати. "Још није дошло право време заједничког рада", упозорио је Шуштершич. Распитивао се за Крфску декларацију и тражио да му Крулеј достави њен текст што је овај и учинио.

Средином септембра Шуштершич је одбацио Декларацију и тврдио да су њене одредбе неостварљиве. Заложио се за Мајску декларацију, коју су дотада подржала 564 општинска одбора, 55 црквених жупанија и 156.000 жена – католкиња. Бискуп Јеглич је такође одлучно подржао Мајску декларацију, иако је сукоб са Шуштершичем после тога заоштрен.

У Хрватској Декларација није изазвала велико интересовање, иако је била споменута у штампи и говорима у Сабору. Већина његових чланова отворено се залагала за Мајску декларацију, док су неки чланови осуђивали Трумбића и Одбор што су предлагали одвајање делова Монархије и њихово уједињење са Србијом. Представници хрватских странака, изјавио је Барац Трумбићу и Божи Марковићу у Швајцарској, прихватили су је, иако су ставили приговоре у вези са унутрашњом организацијом нове државе. Трумбић и Марковић уверавали су Барца у оправданост таквог решења и изјављивали да ће се о свим питањима расправљати у Уставотворној скупштини.

Нема података да ли је у разговорима Барца и Марковића било споменуто и верско питање, иако се зна да су Барац и Трумбић о њему опширно расправљали.

У циљу што потпуније анализе реперкусија које је изазвала Крфска декларација и начина на који је у њој решено верско питање, потребно је у светлости новооткривених докумената размотрити неколико питања. Треба, пре свега, испитати какав је био став католичког клера према идеји о равноправности и једнакости вера и, друго, да ли је клер био спреман да такво решење користи у прозелитске сврхе.

Одговори на ова питања, ма колико непотпуни и уздржани, пружају прилику да се објасне неке појаве и укаже на њихово порекло и последице. Пре свега, у складу са политиком Ватикана, КAТОЛИЧКA ХИЈЕРAРХИЈA НИЈЕ БИЛA СКЛОНA ДA ПРИХВAТИ ИДЕЈУ О ВЕРСКОЈ РAВНОПРAВНОСТИ. Мајска декларација, духовно чедо Словенске људске странке, није спомињала то питање. Та чињеница објашњава, поред осталог, природу и обим подршке коју су јој пружали клер и верници. Иако су у својим политичким плановима Србе прихватили као сабраћу, нико није споменуо да православље, коме су они припадали, треба изједначити са католичанством. Махничеве идеје о прозелитизму и улози католичке цркве на Балкану, биле су веома важне.

Шанса за католике

То је уосталом, потврдила "Хрватска стража" почетком 1917. године, кад је захтевала да Хрвати и Словенци морају обезбедити да католичкој вери, као државној, припадну "особита права". Умерени као Јеглич, и екстремисти као Штадлер, нису се у том погледу разликовали, без обзира што је први прихватио Србе, а други их није признавао као народ.

У Aрхиву Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, у оставштини др Aнта Трумбића, налази се нацрт меморандума који је др Фран Барац, човек од поверења политичких странака у хрватској и поузданик др Aнтуна Бауера, надбискупа загребачког, саставио за потребе председника Југословенског одбора, пре свега у његовим настојањима да Св. столицу приволи за политику уједињења југословенских народа. Меморандум је писао лично др Барац и, како сам наводи у пропратном писму др Трумбићу, "на један душак".

 Идеје и аргументи садржани у овом меморандуму од изузетног су значаја за разумевање ставова високог клера у Хрватској, као и др Румбића, према верским питањима уопште и положају католика и њиховој улози у новој држави посебно.

Јасно уобличен став у питању прозелитског рада представљао је меморандум Франа Барца, припремљен на предлог Трумбића у октобру 1917. године. Барац је био свестан значаја тога питања и осетљивости Курије, где су Трумбићу предложили да такав документ припреми.

 С обзиром на блиске везе између Бауера и Барца, може се претпоставити да је Трумбић желео да сазна више о ставу хијерархије и осигура њену подршку за своју политику. Прозелитизам није био стран Трумбићу, о њему је он разговарао и са кардиналом Гаспаријем у Ватикану. Подршка прозелитском раду цркве у новој држави, представљала је такође пут и начин да се осигура подршка Курије у будућности.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.