ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Ватиканска канџа - Словенска држава на источном Јадрану

Италија била противник стварања снажне словенске државе на источној обали Јадрана, док је царска Русија настојала да задржи свој положај и преко проширене Србије осигура излаз на Јадранско море.

Француска, Италија и православна Русија, објашњавале су свој отпор уједињењу између осталог и вјерским разлозима. То је навело српску владу и Југословенски одбор да се обрате Енглеској и траже њену подршку за своје жеље. Шта добија и шта губи Србија?

***********************************

Велике силе, остављајући СAД по страни због њихове удаљености и недовољног познавања ширих европских и локалних балканских проблема, подстакнуте својим специфичним интересима и разлозима, дуго су се супротстављале стварању југословенске државе. Француска и Енглеска дуго су се одупирале растурању Aустроугарске - што је било предуслов уједињења. Италија је била противник стварања снажне словенске државе на источној обали Јадрана, док је царска Русија настојала да задржи свој положај и преко проширене Србије осигура излаз на Јадранско море. Политика Савезника изазивала је противречности које се нису могле лако ускладити или помирити.

Поред тога, иако су у начелу, а понекад и у свакодневној пракси, прихватале принцип народности као основни постулат своје политике, владајуће класе тих држава нису у томе показивале довољно упорности и доследности. То начело је често уступало пред притисцима и захтевима тренутне политичке и војне ситуације, иако никад није било напуштено. Међусобна суревњивост и ривалитет из прошлости такође су утицали на политику великих сила, док је жеља да се европски политички систем одржи давала снагу њиховим владама да се дуго одупиру захтевима политичке емиграције из Aустроугарске и владе Србије за уједињењем.

Отпор уједињењу због вјере

Владајући кругови савезничких земаља, неки у већој, а неки у мањој мери, и хијерархије, католичка и православна, често су се позивали на верске, културне и идеолошке разлике и традиције у намери да објасне или потврде свој отпор уједињењу. Верско питање, посебно положај Католичке цркве и верника у будућој држави, било је стога присутно у свим фазама еволуције ставова савезничких влада и јавног мњења према уједињењу. Оно није избијало увек у јавност, али је често било предмет размишљања и разговора да би у тренуцима криза изазивало нервозу и подстицало изливе нерасположења. Католичке земље (Француска, Италија) и православна (Русија), објашњавале су отворено или прикривено свој отпор уједињењу између осталог и верским разлозима. С друге стране, Енглеска, толерантна и демократски настројена у својим стремљењима, мада упозната са његовом природом, верском питању није поклањала много пажње. То је навело српску владу и Југословенски одбор да се обрате Енглеској и траже њену подршку за своје ставове и политику.

Ваља истаћи да су меморандуми и изјаве које су Југословенски одбор и поједини његови чланови (Супило, Трумбић) упућивали савезничким владама, у којима се говорило о културној надмоћи католика над православцима, појачавали код многих отпор уједињењу и подстицали нерасположење и неповерење према Православној цркви и Србији уопште. Такве отворено изречене тврдње изазивале су истовремено у политичким и верским круговима Русије, ионако преосетљивим на све што се тицало православља, нервозу, страх и одбојност према уједињењу. То није било све. Такве изјаве доводиле су српску владу у неповољан положај и присиљавале је да умирује како руске владајуће кругове тако и претерано гласне и сумњичаве чланове Југословенског одбора.

Верско питање изазвало је у почетку одбојност верских кругова и конзервативаца у Русији према идеји уједињења, као и страх за будућност православља и његову културну мисију. У сукобу између противника и присталица уједињења постепено је преовладала склоност и спремност да се отпор ублажи. На тај начин Србија је стекла потребну слободу да се окрене према Западу и ослободи претераног уплитања Русије у њену политику и унутрашњи развитак. С друге стране, слабљење утицаја Русије и сазнање да је њен отпор уједињењу ублажен, подстакли су како код лаика тако и код католичке хијерархије, жељу за прозелитским радом. Ова појава била је у првим деценијама двадесетог века неминовна последица развоја прилика у Католичкој цркви у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини.

Србији излаз на море

Већ од првих дана рата политика Италије није се много разликовала од политике Ватикана, како према растурању Aустроугарске тако и према стварању југословенске државе. Сидни Сонино, иако у то време није био члан владе, изражавао је у данима јулске кризе уверење да ће влада бити у стању да заштити интересе Италије. Заштиту је видео у томе да "нико не стекне доминантан положај на Балканском полуострву". Два месеца касније, Сонино је предлагао Aнтонију Саландри, председнику владе, да постигне споразум са Србијом под условом да се Италији обезбеди потпуна слобода на Јадрану. Саландра је прихватио тај предлог. Сонино се такође залагао да италијанска влада ради на локализовању сукоба и при томе испуњава своје обавезе према Тројном савезу, тј. сачува неутралност. Сличан став, иако из другачијих разлога, заузео је у току јулске кризе и Ватикан. Италијанска влада је, као и Ватикан, била против стварања југословенске државе, у којој је видела предстражу Русије на Балкану; тај страх није скриван. Aндреа Карлоти, италијански амбасадор у Петрограду, није оклевао да упозори Сергеја Сазонова, руског министра иностраних послова, да Италија то не може прихватити. У владиним круговима преовладало је мишљење да би излаз Србије на Јадран представљало већу претњу Италији него постојање Монархије.

Сонино се залагао да се Хрватска уједини са Угарском, па се тешко може прихватити често изношено мишљење да се Италија залагала за аутономну Хрватску. Сонинов став у преговорима и расправама вођеним током 1915. и 1916. године био је јасно уобличен, а његово држање доследно. У мају 1915. године он је изјавио да Србија треба да добије излаз на море и Босну и Херцеговину, а за узврат да учини уступке Бугарској у Македонији. То је био људи про љуо који Србија није могла прихватити; Сонино је то знао. У јуну је одбацио захтев британске владе да се Србији саопшти садржај Лондонског пакта, објашњавајући то тврдњом да је она могла тражити да "добије Хрватску и можда Ријеку, што им нико не може обећати".

Интереси

Током прве половине 20. вијека о разним догађајима на југословенским просторима постојала су и различита мишљења и ставови. У том временском раздобљу дошло је до многих нових сазнања, свједочанстава и појединости, у погледу држања Ватикана и личности које су биле на његовом врху у 20. вијеку, а који се односе на Југославију, њене народе и вјероисповијести. Ватиканска канџа (први дио књиге) је опомена да папство не треба потцјењивати, јер је то империја која остварује своје интересе под плаштом љубави и у име Христово.

 (Наставиће се)

(Књига "Варварство у име Христово" може се набавити код издавача "Екопрес" путем телефона 00 381 63 528 724 )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.