ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Ватикан постигао циљ, приговори политици Србије

Србији, малој и слабој, приговарало се да има империјалистичке претензије и да жели да их оствари под видом југословенства. Владе СAД, Француске, Енглеске и Италије преко Крфске декларације прешле мирно или је критиковале.

Милански "Corriere della Sera" писао у уводном чланку да стварање југословенске државе није уперено против италијанске државе и њене безбједности на Јадрану, и залагао се за њихову сарадњу у будућности

***********************************************

Прихватање Крфске декларације изазвало је многе често противречне и неочекиване реакције како у јавности савезничких земаља, католичким круговима у Монархији, тако и међу југословенском емиграцијом. У службеним круговима и јавности Италије Декларација је изазвала подељена мишљења. Карло Сфорца, посланик на Крфу, изјавио је да Италија није против њених начела, али је изразио жаљење што заједно са осталим Савезницима није споменута као земља која се бори за слободу и независност малих народа и држава.

Сонино је у септембру 1917. године отворено изјавио Пашићу да је Декларација онемогућила постизање споразума о територијалним питањима између Србије и Италије. Тврдио је да је Србија заузела начелан и непопустљив став и да због тога компромис или споразум не може бити остварен. По његовом уверењу Декларација је дошла сувише рано, у тренутку неповољном па чак и опасном, по Савезнике.

У Италији је примљена као "дело ратне саботаже", а претходила је папиној мировној ноти, коју је италијанска влада осудила и одбацила. Пашић је одговорио да је Декларација била неминовна после одлуке Југословенског клуба, која је представљала покушај Монархије да Југословене привуче на своју страну обећањем аутономије.

Пашић није видео Крфску декларацију као сметњу за постизање споразума са Италијом, који би јој омогућио доминацију на Јадрану и ојачао пријатељство са будућом државом.

Одобравање и страх

Италијанска штампа примила је Декларацију са мешавином уздржаног одобравања и страха. У написима појединих листова било је приметно указивање на верско питање, његове перспективе и начин на који је решено. Римска "Трибуна" наглашавала је да Декларација представља победу католичко-хрватског становништва над православно-српским. Такав исход био је омогућен након уклањања царизма и Св. синода у Русији, пошто су они били против уједињења Срба и Хрвата због страха од превласти католичанства.

У новој држави православље ће изгубити свој углед и положај. И други италијански листови приказивали су Декларацију са циљем да изазову "суревњивост Срба против Хрвата, православних против католика". Тврдило се, такође, да Трумбић није имао право да говори у име Хрвата, после изјаве посланика у хрватском Сабору. Милански "Corriere della Sera" писао је у уводном чланку да стварање југословенске државе није уперено против италијанске државе и њене безбедности на Јадрану, и залагао се за њихову сарадњу у будућности.

Ватиканска штампа посвећивала је тих дана доста простора југословенском питању. Написи у њој били су подстакнути падом царизма у Русији и анализом његових последица по Ватикан: мировни услови, панславистички покрет, јадранско и југословенско питање уопште. У чланку "Нова руска формула" говорило се да је Привремена влада дала нов правац и смисао политици Русије и да је најважније од свега био њен излазак из савезничких редова.

То је значило да Русија одбацује идеале панславизма и припајање Мореуза, Цариграда и Јерменије. У чланку је била приметна радост због изласка Русије из савезничких редова и слабљења њене подршке балканским народима. Након окончања савезничке конференције у Паризу, посвећене балканским проблемима, објављено је више написа у којима се указивало да Савезници нису били једнодушни у својим ставовима и политици на Балкану и да се то сада потврдило. Савезницима се препоручивало да Србију не препусте саму себи у борби против много снажнијег непријатеља, јер ће у противном бити поремећен ред и мир у Европи. То је био индиректан позив Савезницима да одбаце Декларацију као програмски документ уједињења…

Подршка Русије уједињењу 

… С обзиром да су владе СAД, Француске, Енглеске и Италије показале склоност да преко ње мирно пређу или је критикују (Сонино), могло би изгледати да је Ватикан постигао свој циљ. Привремена влада (Русије), једина међу Савезницима, поздравила је састанак на Крфу и његовим учесницима пожелела успех у раду.

Она је подржала остварење "тесног и сталног јединства међу Југословенима на начелима самоопредељења, праведног признања узајамних права и сагласности политичких и економских интереса. Још једанпут је подршка уједињењу дошла из Русије, а не од западних савезника, још једанпут је захтев за политичком и верском равноправношћу наишао на разумевање у земљи где се таква начела дуго нису примењивала.

Курија се, пак није задржала на томе.

 Користећи боравак четири делегата Совјета у Италији, она је осудила њихове ставове и изјаве. Aлудирајући на потребе Италије, "D'Ossrvatore Romano" се питао да ли су они игде видели господина Пашића, потписника Крфског споразума. Лист је ишао толико далеко да је тврдио да је Крфска декларација била прихваћена једино у Италији. То је била подршка одлуци италијанске владе, изречена на необичан начин, да одбаци Декларацију.

 Италија је, по наводима листа, ушла у рат да се бори за ослобођење покорене браће, за слободу и правду, па отуд и за "слободу и права Србије". Овакав закључак није био без значаја и симболике. Он је представио Србију и њен народ као незахвалне, спремне да свом савезнику одузму оно што му припада, да ремете европски мир и прете егзистенцији Монархије.

Србији, малој и слабој, приговарало се стога да има империјалистичке претензије и да жели да их оствари под видом југословенства.

                                  ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.