ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Србија преко Славоније и Босне до јужног Јадрана

Начело, на коме се заснивала британска империја, значило је да је вјерска припадност приватна ствар грађанина, а да је он поуздан поданик без обзира на то да ли је католик, протестант или православац.

Европска питања не могу се рјешавати на вјерској основи, пошто она не може да буде "основица државне организације у двадесетом вијеку"

******************************************

Од свих савезничких земаља британска влада и јавно мњење показивали су, на први поглед, најмање интересовања за верски проблем и однос између католика и православних. То је било разумљиво с обзиром да се британска влада до краја рата залагала за очување Aустроугарске.

Као ни друге савезничке владе, тако ни британска влада није подржавала идеју уједињења, иако је током 1915. г. предлагала да Србија добије проширење на рачун Монархије у Босни и Херцеговини, Славонији и на јужном Јадрану. У пролеће те године сер Едвард Греј, министар иностраних послова, писао је да италијанске аспирације у Далмацији, упркос неодрживим етничким разлозима и повредама начела народности, заслужују наклоност и подршку.

Своје мишљење правдао је стварањем, у блиској будућности, југословенске државе за коју је сматрао да ће бити већи противник Италије него што је била Монархија. Као и Сонино и француски националисти, Греј је очигледно страховао од ширења утицаја Русије, преко Балкана на Јадран и Средоземље. Грејово заузимање за Италију као средоземну државу било је исто тако видљиво као што је у свим његовим предлозима био присутан отпор југословенском уједињењу.

Трговина територијама

Питање утицаја Русије на политику Србије у погледу југословенског питања постало је предмет дискусије малобројних подржавалаца уједињења у Енглеској. У томе су се посебно истицали Сетон-Ватсон и Хенри Викам Стид, уредник спољнополитичке рубрике лондонског "Тајмса". Она је добила посебан израз и оштрину у септембру 1915, кад се говорило да ће Србија за уступке у Македонији добити Славонију, Босну и Херцеговину, јужни део обале, Бачку и Срем. Предлог је потекао од Греја, коме је било стало да Бугарска остане неутрална.

Овакво решење изгледало је Супилу, Трумбићу, Сетон-Ватсону и Викаму Стиду као нова деоба хрватских земаља. Против тога је одмах устао Сетон-Ватсон, тврдећи да ће то, уколико Србија прихвати предлог о територијалним компензацијама, довести до стварања две југословенске државе и да је то део настојања Италије да, уз подршку неких кругова у Русији, спречи уједињење. Отпор Русије, тврдио је Сетон-Ватсон, подстакнут је верским и политичким мотивима, жељом за укључењем свих православаца у српску државу, а са препуштањем католика Хрвата и Словенаца њиховој судбини. Он је упозорио да то није остварљиво пошто у Босни и Херцеговини живи око петсто хиљада католика, у Далмацији четири стотине хиљада, а у Славонији између триста педесет и триста осамдесет хиљада.

Тај план водио је стварању "велике Србије", недовољне и непотпуне, уместо потпуне Југославије". Такав план довео би до уништења православног карактера српске државе, писао је Сетон-Ватсон. На крају је тражио да се донесе одлука између ових решења: "Једног византијског, средњевековног, реакционарног, заснованог на верском начелу и другог модерног и напредног на коме се заснивала британска империја". Ово друго значило је да је верска припадност приватна ствар грађанина, а да је он поуздан поданик без обзира да ли је католик, протестант или православац. Два дана касније Стид је тражио од Пашића да се супротстави свему што би могло да подели Југословене на католике и православце и да Србију окрене ка Балкану, иако је она представљала везу између њега и Европе.

Писма и тврдње Сетон-Ватсона и Стида показују да су они прихватили ставове и изјаве неких чланова Југословенског одбора и Супила о политици Русије. Оптужбе на њен рачун биле су, у суштини, неосноване. Греј је био иницијатор давања Славоније, Босне и Херцеговине и дела Далмације Србији. Тако је влада Србије, мада прећутно, била оптужена да је оруђе у рукама Русије и њене политике, спремна да напусти југословенски програм. У пролеће 1916. године Сетон-Ватсон, Стид, Aртур Еванс и Роланд Бароус, професор на Кингс-колеџу у Лондону, потврдили су своје ставове изнете у јесен 1915. године. Они су упозорили на неопходност да српска влада прихвати југословенски програм, а да Русија мора да бира између словенског програма и православља као основа за уједињење.

Изградња заједништва

Европска питања не могу се решавати на верској основи, пошто она не може да буде "основица државне организације у двадесетом веку". Верске разлике међу Југословенима, које су представљале остатак тешке прошлости, морале су се решити тако што ће се "прелити у потпунији југословенски патриотизам". Идеја о југословенском патриотизму насталом на верским разликама, представљала је у постојећим околностима неостварљив захтев нереалан и у другим национално и културно напреднијим државама и заједницама. Он се, у основи, сводио на идеју верске равноправности употребљену као средство за изградњу осећања заједништва између Срба, Хрвата и Словенаца.

Велике силе, од којих се очекивала подршка идеји и политици уједињења, заузимале су, иако у нијансама, различите ставове, према верском питању, његовом значају и начину решавања. У том погледу еволуција ставова западних сила (Француска, Енглеска) била је спорија у поређењу са Русијом. Док је она у пролеће 1917. године пружила потпуну подршку уједињењу Југословена, дотле је британска влада настојала да верске разлике искористи против уједињења и оних снага које су се за њега бориле.

С обзиром да су Југословенски одбор, а посебно Супило, развили живу делатност за такав развој догађаја, да су својим радом подстицали неповерење према српском православљу на Западу и, истовремено, у Русије развијали страх према католичанству - то је допринело да западни савезници, ионако у ствари нерасположени и неспремни да подрже идеју уједињења, користе верске разлике и неповерење као аргументе против њега. То им је такође пружило прилику да бране и правдају свој негативан став према уједињењу.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.