ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Само католичка вјера постала државна

Положај православне вјере у тој замишљеној држави Хрвата, Словенаца и Срба под жезлом Хабзбурговаца, остао би непромијењен. Устав Монархије и одредбе Конкордата одређивали су католичанство као државну вјеру.

Прихватање Срба као равноправних грађана у државно-националном погледу, није подстакло доносиоце Декларације да у складу с тим предложе и равноправност католичке и православне вјере

******************************

Посебно схватање и разумевање Мајске декларације и њеног значаја за све Јужне Словене изнео је бискуп Махнич. "Хрватска стража", Махничево гласило, посветило је више написа овом проблему. Махнич је, иначе, оштро осудио ноту Aнтанте од 10. јануара 1917. године и њену претњу Монархији. За њега је Aнтанта била одговорна за проливање крви и продужење рата. Без обзира на то, он је сматрао да Хрвати и Словенци, ако хоће да се заштите од Немаца, морају тражити равноправност народа и језика и гаранције за национални и привредни просперитет свих.

У чланку "О преинаци Устава у Aустрији", одобраван је рад Југословенског клуба, његово јединство и сарадња са другим народима. Признавало се да Словенци "заиста мајсторски воде нашу политику". Њихова сарадња са Хрватима и Србима требало је да се настави без обзира на отпор који су тој политици пружали хрватско-српска коалиција и франковци. У загребачкој "Народној политици" Махнич се отворено супротставио снажењу туђих утицаја у словенском свету, а сваки такав покушај означио је као насиље и отимачину. "Почитиком Свибањске декларације", писао је бискуп, "ми се бранимо и заштићујемо хрватству, српству и словенству не само народне политичке аспирације и интересе, него у еминентнијем смислу такође и вјерско културне".

Aутономна територија

Махничеве речи откривају страх за будућност Јужних Словена уопште, укључујући и њихову верску снагу. Заштита коју Махнич жели да пружи Србима из Монархије, удружујући их са католичким Хрватима и Словенцима, открива стално присутан прозелитски дух у његовим политичким и националним иступањима. Његове речи су допринеле да Мајска декларација добије широк одјек и буде брзо прихваћена.

Став босанско-херцеговачких католика, клерикалаца и фрањеваца, показивао је различите склоности и приметно разилажење са епископатом у другим југословенским земљама. У том погледу држање Штадлера представља пример за себе. Почетком јула 1917. године, "Хрватски дневник", Штадлерово гласило, писао је да надбискуп у име Хрвата-католика прихвата резолуцију од 30. маја као "подлогу и услов политичког опстанка и као једну реалну базу за политички развој хрватских земаља". У разговору са Јозом Сунарићем и Данилом Димовићем, вођом Срба у босанском Сабору, Спинчић је сазнао да би се и Сабор једногласно изјаснио за Мајску декларацију. За њу су били Хрвати и Срби а прихватили би је и муслимани. Делом из страха од оваквог развитка догађаја, а делом због своје непомирљиве србофобије, Штадлер је, у јесен, радикално променио свој став. У "Хрватском дневнику" објавио је 17. новембра, у име групе босанско-херцеговачких католика, изјаву у којој се захтевало да се југословенско питање у Монархији реши у складу са хрватским државним правом и да се очува хрватска државна индивидуалност. Тим предлогом би се Хрватска, Славонија, Далмација, Босна и Херцеговина и хрватски део Истре ујединили у политичко-финансијски аутономну државну територију под Хабзбурговцима. Иако су Словенци били искључени, супротно захтевима католичких прелата, Штадлер је изразио спремност да им помогне у настојању да очувају свој национални идентитет.

Штадлерова изјава наишла је на отпор многих, а ускогрудност његових погледа и предлога на критику међу католицима, посебно фрањевцима. Угледни католици Сарајева, Бугојна и Вареша, међу којима и Сунарић, оштро су осудили Штадлерову изјаву "уперену против познате Мајске декларације Југословенског клуба"; у изјави угледних католика тврдило се да они стоје "непоколебљиво на становишту југославенске декларације" и нападала се Штадлерова политика као покушај слабљења народних снага. Овој изјави придружили су се католици и клер Бања Луке, који су оптужили Штадлера и тврдили да једино Мајска декларација може да обезбеди "нашу политичку слободу, наш просветни, друштвени и економски развитак." Католици Ливна такође су осудили Штадлера.

Сукоб с вјерницима

Провинцијали фрањеваца у Босни и Херцеговини подржали су идеју уједињења Југословена и изразили своју сагласност са Мајском декларацијом. Подршка акцији Југословенског клуба дошла је од фрањеваца из Високог, Широког Бријега, Хума, Коњица, Граднића, Главатичева, Храсног, Мостарског Градца и других места. Декларација Југословенског клуба наишла је на потпуну и безрезервну подршку католичког клера и епископата. Штадлер је био једини изузетак, па је тако дошао у отворен сукоб са већином својих верника и бискупима.

Значај Мајске декларације у политичком погледу био је у томе што је она прихватала начело народности као програм уједињења, али је истицала хрватско државно право.

У дискусијама о њеном садржају, верско питање није било споменуто ниједном речју. То је било природно, с обзиром да је она представљала програм Словенске људске странке. Положај православне вере у тој замишљеној држави Хрвата, Словенаца и Срба под жезлом Хабзбурговаца, остао би непромењен. Устав Монархије и одредбе Конкордата одређивали су католичанство као државну веру и оно би као такво уживало заштиту и подршку државе, иако су многи закони тај положај доводили у питање.

Прихватање Срба као равноправних грађана у државно-националном погледу, није подстакло доносиоце Декларације да у складу с тим предложе и равноправност католичке и православне вере. У том погледу желео се очувати статус љуо. Такав програм, једностран и неповољан за православце, није могао међу њима да изазове повољну реакцију. Ту и тамо пружа се отпор том програму.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.