VARVARSTVO U IME HRISTOVO - Samo katolička vjera postala državna

Položaj pravoslavne vjere u toj zamišljenoj državi Hrvata, Slovenaca i Srba pod žezlom Habzburgovaca, ostao bi nepromijenjen. Ustav Monarhije i odredbe Konkordata određivali su katoličanstvo kao državnu vjeru.

Prihvatanje Srba kao ravnopravnih građana u državno-nacionalnom pogledu, nije podstaklo donosioce Deklaracije da u skladu s tim predlože i ravnopravnost katoličke i pravoslavne vjere

******************************

Posebno shvatanje i razumevanje Majske deklaracije i njenog značaja za sve Južne Slovene izneo je biskup Mahnič. "Hrvatska straža", Mahničevo glasilo, posvetilo je više napisa ovom problemu. Mahnič je, inače, oštro osudio notu Antante od 10. januara 1917. godine i njenu pretnju Monarhiji. Za njega je Antanta bila odgovorna za prolivanje krvi i produženje rata. Bez obzira na to, on je smatrao da Hrvati i Slovenci, ako hoće da se zaštite od Nemaca, moraju tražiti ravnopravnost naroda i jezika i garancije za nacionalni i privredni prosperitet svih.

U članku "O preinaci Ustava u Austriji", odobravan je rad Jugoslovenskog kluba, njegovo jedinstvo i saradnja sa drugim narodima. Priznavalo se da Slovenci "zaista majstorski vode našu politiku". Njihova saradnja sa Hrvatima i Srbima trebalo je da se nastavi bez obzira na otpor koji su toj politici pružali hrvatsko-srpska koalicija i frankovci. U zagrebačkoj "Narodnoj politici" Mahnič se otvoreno suprotstavio snaženju tuđih uticaja u slovenskom svetu, a svaki takav pokušaj označio je kao nasilje i otimačinu. "Počitikom Svibanjske deklaracije", pisao je biskup, "mi se branimo i zaštićujemo hrvatstvu, srpstvu i slovenstvu ne samo narodne političke aspiracije i interese, nego u eminentnijem smislu takođe i vjersko kulturne".

Autonomna teritorija

Mahničeve reči otkrivaju strah za budućnost Južnih Slovena uopšte, uključujući i njihovu versku snagu. Zaštita koju Mahnič želi da pruži Srbima iz Monarhije, udružujući ih sa katoličkim Hrvatima i Slovencima, otkriva stalno prisutan prozelitski duh u njegovim političkim i nacionalnim istupanjima. Njegove reči su doprinele da Majska deklaracija dobije širok odjek i bude brzo prihvaćena.

Stav bosansko-hercegovačkih katolika, klerikalaca i franjevaca, pokazivao je različite sklonosti i primetno razilaženje sa episkopatom u drugim jugoslovenskim zemljama. U tom pogledu držanje Štadlera predstavlja primer za sebe. Početkom jula 1917. godine, "Hrvatski dnevnik", Štadlerovo glasilo, pisao je da nadbiskup u ime Hrvata-katolika prihvata rezoluciju od 30. maja kao "podlogu i uslov političkog opstanka i kao jednu realnu bazu za politički razvoj hrvatskih zemalja". U razgovoru sa Jozom Sunarićem i Danilom Dimovićem, vođom Srba u bosanskom Saboru, Spinčić je saznao da bi se i Sabor jednoglasno izjasnio za Majsku deklaraciju. Za nju su bili Hrvati i Srbi a prihvatili bi je i muslimani. Delom iz straha od ovakvog razvitka događaja, a delom zbog svoje nepomirljive srbofobije, Štadler je, u jesen, radikalno promenio svoj stav. U "Hrvatskom dnevniku" objavio je 17. novembra, u ime grupe bosansko-hercegovačkih katolika, izjavu u kojoj se zahtevalo da se jugoslovensko pitanje u Monarhiji reši u skladu sa hrvatskim državnim pravom i da se očuva hrvatska državna individualnost. Tim predlogom bi se Hrvatska, Slavonija, Dalmacija, Bosna i Hercegovina i hrvatski deo Istre ujedinili u političko-finansijski autonomnu državnu teritoriju pod Habzburgovcima. Iako su Slovenci bili isključeni, suprotno zahtevima katoličkih prelata, Štadler je izrazio spremnost da im pomogne u nastojanju da očuvaju svoj nacionalni identitet.

Štadlerova izjava naišla je na otpor mnogih, a uskogrudnost njegovih pogleda i predloga na kritiku među katolicima, posebno franjevcima. Ugledni katolici Sarajeva, Bugojna i Vareša, među kojima i Sunarić, oštro su osudili Štadlerovu izjavu "uperenu protiv poznate Majske deklaracije Jugoslovenskog kluba"; u izjavi uglednih katolika tvrdilo se da oni stoje "nepokolebljivo na stanovištu jugoslavenske deklaracije" i napadala se Štadlerova politika kao pokušaj slabljenja narodnih snaga. Ovoj izjavi pridružili su se katolici i kler Banja Luke, koji su optužili Štadlera i tvrdili da jedino Majska deklaracija može da obezbedi "našu političku slobodu, naš prosvetni, društveni i ekonomski razvitak." Katolici Livna takođe su osudili Štadlera.

Sukob s vjernicima

Provincijali franjevaca u Bosni i Hercegovini podržali su ideju ujedinjenja Jugoslovena i izrazili svoju saglasnost sa Majskom deklaracijom. Podrška akciji Jugoslovenskog kluba došla je od franjevaca iz Visokog, Širokog Brijega, Huma, Konjica, Gradnića, Glavatičeva, Hrasnog, Mostarskog Gradca i drugih mesta. Deklaracija Jugoslovenskog kluba naišla je na potpunu i bezrezervnu podršku katoličkog klera i episkopata. Štadler je bio jedini izuzetak, pa je tako došao u otvoren sukob sa većinom svojih vernika i biskupima.

Značaj Majske deklaracije u političkom pogledu bio je u tome što je ona prihvatala načelo narodnosti kao program ujedinjenja, ali je isticala hrvatsko državno pravo.

U diskusijama o njenom sadržaju, versko pitanje nije bilo spomenuto nijednom rečju. To je bilo prirodno, s obzirom da je ona predstavljala program Slovenske ljudske stranke. Položaj pravoslavne vere u toj zamišljenoj državi Hrvata, Slovenaca i Srba pod žezlom Habzburgovaca, ostao bi nepromenjen. Ustav Monarhije i odredbe Konkordata određivali su katoličanstvo kao državnu veru i ono bi kao takvo uživalo zaštitu i podršku države, iako su mnogi zakoni taj položaj dovodili u pitanje.

Prihvatanje Srba kao ravnopravnih građana u državno-nacionalnom pogledu, nije podstaklo donosioce Deklaracije da u skladu s tim predlože i ravnopravnost katoličke i pravoslavne vere. U tom pogledu želeo se očuvati status ljuo. Takav program, jednostran i nepovoljan za pravoslavce, nije mogao među njima da izazove povoljnu reakciju. Tu i tamo pruža se otpor tom programu.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.