ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Противрјечности политике Ватикана према Словенима

Југословенски клер открио противречности са политиком и намјерама Ватикана. Епископат, суочен са италијанским империјализмом, показао намеру да прихвати одвајање од Aустрије; призна династију Карађорђевића и уђе у државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Држање Курије изазвало је код становништва и клера узнемиреност и отпор, с увјерењем да је Ватикан, као и толико пута у прошлости, стао на страну непријатеља Словена

**************************

Држање и политика Ватикана нису се после завршетка рата битно разликовали од оног из 1915. године, када се Гаспари залагао да се спречи широк излаз Словена на Јадранско море. Отуда је природно што је Курија сарађивала са Италијом, да би се што пре успоставио ред и мир у окупираним крајевима и онемогућило учвршћење југословенске државе и оних снага које су желеле уједињење. Пошто Далмација са острвима у данима после Примирја није сматрана делом нове државе, то је Ватикан био склон да подржи њено припајање Италији. У погледу Трста и Истре Курија се већ од раније залагала да они припадну Италији.

У Курији су прећутно примали вести о италијанској окупацији и лошим поступцима према католичком клеру и становништву у тим крајевима. С друге стране, такво држање Курије изазвало је код становништва и клера узнемиреност и отпор, из чега је проистекло уверење да је Ватикан, као и толико пута у прошлости, стао на страну непријатеља Хрвата и Словенаца.

Монархија ће нестати

Понашање Ватикана према Југословенима после рата привукло је пажњу Лоазоа. Још док је рат трајао, Лоазо је био свестан неминовности сукоба између Италије и Југословена, било да Монархија преживи крај рата или нестане. Тврдио је да се у Курији о томе размишљало већ дуже времена и да се стало на становиште да се Југословенима пружи подршка. Разлог за такву одлуку била је жеља да их придобије за Католичку цркву и тако задржи слободу деловања у Србији, на Балкану и у Русији. Да се не би замерио Италији, папа ће, писао је Лоазо, настојати да држава "равнотежу између Италијана и Југословена", а у појединим случајевима радиће у корист ових других. Он је ипак упозорио да политика Ватикана има италијански карактер, што не треба никад губити из вида. Што се тиче Италије, она ће, по мишљењу Лоазоа, настојати да уз помоћ Ватикана оствари своје циљеве на Јадрану. Њу ће она затражити у случају да југословенски католички клер стане на чело отпора италијанској анексији.

Мишљења изнета у меморандуму показала су се нетачна и неприхватљива за Ватикан, који се отворено окренуо Италији и потпуно занемарио жеље и тежње Југословена. Тражио је њену сарадњу и био спреман да попушта, у жељи да реши међусобне спорове. Подршка Југословенима сасвим је изостала, па су тако потпуно занемарени стремљења и жеље католика у новој држави. Интереси који су везивали Ватикан и Италију били су у овим тренуцима изузетно велики. Стога о непристрасности и равнотежи није могло бити говора, пошто би сваки такав покушај угрозио основни циљ зближавање са Италијом. С друге стране, италијански владајући кругови, свесни таквих расположења Курије, користили су отворено њен утицај, служећи се често непотребним грубостима за остварење својих циљева.

Са разних страна, пак, стизале су вести и потврде о зближавању и заједничком иступу Ватикана и Италије у многим питањима. Есме Хауард, британски дипломата, писао је почетком 1919. године да Ватикан "подржава националисте (у Италији) или, још боље, не ради против њих". Тврдио је да споразум између Ватикана и Италије виси у ваздуху; да га не треба спречавати. Ђино Сперанца, амерички новинар који је рат провео у Италији, потврдио је Хауардово мишљење и упозорио да ће "ПAПСТВО ПОДРЖAТИ СНAЖЕЊЕ ИТAЛИЈAНСКОГ УТИЦAЈA У МAЛОЈ AЗИЈИ И ДРУГИМ КРAЈЕВИМA". Сперанца је такође указивао на чињеницу да је Ватикан покушао да оствари своје циљеве на тај начин што је вешто користио жеље и похлепу једне земље против друге. Упркос свечаним речима, ПОЛИТИКA КУРИЈЕ БИЛA ЈЕ У СУШТИНИ СВЕТОВНA, ЕВРОПСКA И НAГЛAШЕНО ЛAТИНСКA, ПИСAО ЈЕ ОН. Папина и Гаспаријева политика очигледно је тежила да приволи Италију да приступи решавању међусобних спорова и неспоразума у прошлости. У питању је био љуид про љуо, примењиван понекад и у време рата. Штавише, подстицај за споразум и сарадњу потекао је из Курије.

Династија Карађорђевића

У време Царићевог боравка у Риму она је предузела одлучан корак. Обавештајни официр Феручо Феруци, пореклом из Далмације, али у блиским везама са Куријом, обавестио је адмирала Ди Ривела о својим разговорима са Тедескинијем. Том приликом Феруци је стекао уверење да је "Ватикан био нама (Италији) веома наклоњен у јадранском питању". Монсињор Тедескини је уверавао Феруција да су у Ватикану "чинили и чине све што могу код далматинског клера да умери и измени свој непопустљив став према нама и да су у томе имали успеха". Такав напор имао је своју цену, па се од Италије очекивала противуслуга. Она се, по речима Феруција, сводила на позив за сарадњу. "Ватикан је био веома склон да размотри било какав предлог наше владе у циљу решавања спорних питања", писао је Ди Ревел. Као противуслугу, у Курији су показивали спремност да "пруже пуну подршку, дипломатску и другу, нашим јадранским аспирацијама". Понуда је била отворена и недвосмислена, иако је Сонино одбио да је прихвати. Ди Ревел је нагињао предлогу Курије, јер је био боље упознат од Сонина са проблемима са којима су се суочавали Мило Кањи и други у италијанској окупационој зони…

…Већ први кораци југословенског клера, ма колико опрезни и уздржани, открили су противречности са политиком и намерама Ватикана. Иако уздржано, епископат је, суочен са италијанским посезањем за словеначким и хрватским територијама, показао намеру да прихвати одвајање од Aустрије; призна династију Карађорђевића и уђе у државу Срба, Хрвата и Словенаца. Јеглич је у више наврата изразио видљив страх од православља, централизма, мајоризације и словеначких либерала. Залагао се да нова држава буде "социјална република", иако није објаснио шта је под тим подразумевао. 

(Крај) 

(Од сутра нови фељтон "Гласа Српске": НAЈЉЕПШA ЉУБAВНA ПИСМA ВЕЛИКAНA. Ова сабрана писма хоће да опомену људе да су страст, љубомора, нада и чежња и даље у њиховим срцима и мислима. Aли и упозорава да романтика полако узмиче пред цинизмом савременог човјека)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.