VARVARSTVO U IME HRISTOVO - Protivrječnosti politike Vatikana prema Slovenima

Jugoslovenski kler otkrio protivrečnosti sa politikom i namjerama Vatikana. Episkopat, suočen sa italijanskim imperijalizmom, pokazao nameru da prihvati odvajanje od Austrije; prizna dinastiju Karađorđevića i uđe u državu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Držanje Kurije izazvalo je kod stanovništva i klera uznemirenost i otpor, s uvjerenjem da je Vatikan, kao i toliko puta u prošlosti, stao na stranu neprijatelja Slovena

**************************

Držanje i politika Vatikana nisu se posle završetka rata bitno razlikovali od onog iz 1915. godine, kada se Gaspari zalagao da se spreči širok izlaz Slovena na Jadransko more. Otuda je prirodno što je Kurija sarađivala sa Italijom, da bi se što pre uspostavio red i mir u okupiranim krajevima i onemogućilo učvršćenje jugoslovenske države i onih snaga koje su želele ujedinjenje. Pošto Dalmacija sa ostrvima u danima posle Primirja nije smatrana delom nove države, to je Vatikan bio sklon da podrži njeno pripajanje Italiji. U pogledu Trsta i Istre Kurija se već od ranije zalagala da oni pripadnu Italiji.

U Kuriji su prećutno primali vesti o italijanskoj okupaciji i lošim postupcima prema katoličkom kleru i stanovništvu u tim krajevima. S druge strane, takvo držanje Kurije izazvalo je kod stanovništva i klera uznemirenost i otpor, iz čega je proisteklo uverenje da je Vatikan, kao i toliko puta u prošlosti, stao na stranu neprijatelja Hrvata i Slovenaca.

Monarhija će nestati

Ponašanje Vatikana prema Jugoslovenima posle rata privuklo je pažnju Loazoa. Još dok je rat trajao, Loazo je bio svestan neminovnosti sukoba između Italije i Jugoslovena, bilo da Monarhija preživi kraj rata ili nestane. Tvrdio je da se u Kuriji o tome razmišljalo već duže vremena i da se stalo na stanovište da se Jugoslovenima pruži podrška. Razlog za takvu odluku bila je želja da ih pridobije za Katoličku crkvu i tako zadrži slobodu delovanja u Srbiji, na Balkanu i u Rusiji. Da se ne bi zamerio Italiji, papa će, pisao je Loazo, nastojati da država "ravnotežu između Italijana i Jugoslovena", a u pojedinim slučajevima radiće u korist ovih drugih. On je ipak upozorio da politika Vatikana ima italijanski karakter, što ne treba nikad gubiti iz vida. Što se tiče Italije, ona će, po mišljenju Loazoa, nastojati da uz pomoć Vatikana ostvari svoje ciljeve na Jadranu. Nju će ona zatražiti u slučaju da jugoslovenski katolički kler stane na čelo otpora italijanskoj aneksiji.

Mišljenja izneta u memorandumu pokazala su se netačna i neprihvatljiva za Vatikan, koji se otvoreno okrenuo Italiji i potpuno zanemario želje i težnje Jugoslovena. Tražio je njenu saradnju i bio spreman da popušta, u želji da reši međusobne sporove. Podrška Jugoslovenima sasvim je izostala, pa su tako potpuno zanemareni stremljenja i želje katolika u novoj državi. Interesi koji su vezivali Vatikan i Italiju bili su u ovim trenucima izuzetno veliki. Stoga o nepristrasnosti i ravnoteži nije moglo biti govora, pošto bi svaki takav pokušaj ugrozio osnovni cilj zbližavanje sa Italijom. S druge strane, italijanski vladajući krugovi, svesni takvih raspoloženja Kurije, koristili su otvoreno njen uticaj, služeći se često nepotrebnim grubostima za ostvarenje svojih ciljeva.

Sa raznih strana, pak, stizale su vesti i potvrde o zbližavanju i zajedničkom istupu Vatikana i Italije u mnogim pitanjima. Esme Hauard, britanski diplomata, pisao je početkom 1919. godine da Vatikan "podržava nacionaliste (u Italiji) ili, još bolje, ne radi protiv njih". Tvrdio je da sporazum između Vatikana i Italije visi u vazduhu; da ga ne treba sprečavati. Đino Speranca, američki novinar koji je rat proveo u Italiji, potvrdio je Hauardovo mišljenje i upozorio da će "PAPSTVO PODRŽATI SNAŽENjE ITALIJANSKOG UTICAJA U MALOJ AZIJI I DRUGIM KRAJEVIMA". Speranca je takođe ukazivao na činjenicu da je Vatikan pokušao da ostvari svoje ciljeve na taj način što je vešto koristio želje i pohlepu jedne zemlje protiv druge. Uprkos svečanim rečima, POLITIKA KURIJE BILA JE U SUŠTINI SVETOVNA, EVROPSKA I NAGLAŠENO LATINSKA, PISAO JE ON. Papina i Gasparijeva politika očigledno je težila da privoli Italiju da pristupi rešavanju međusobnih sporova i nesporazuma u prošlosti. U pitanju je bio ljuid pro ljuo, primenjivan ponekad i u vreme rata. Štaviše, podsticaj za sporazum i saradnju potekao je iz Kurije.

Dinastija Karađorđevića

U vreme Carićevog boravka u Rimu ona je preduzela odlučan korak. Obaveštajni oficir Feručo Feruci, poreklom iz Dalmacije, ali u bliskim vezama sa Kurijom, obavestio je admirala Di Rivela o svojim razgovorima sa Tedeskinijem. Tom prilikom Feruci je stekao uverenje da je "Vatikan bio nama (Italiji) veoma naklonjen u jadranskom pitanju". Monsinjor Tedeskini je uveravao Ferucija da su u Vatikanu "činili i čine sve što mogu kod dalmatinskog klera da umeri i izmeni svoj nepopustljiv stav prema nama i da su u tome imali uspeha". Takav napor imao je svoju cenu, pa se od Italije očekivala protivusluga. Ona se, po rečima Ferucija, svodila na poziv za saradnju. "Vatikan je bio veoma sklon da razmotri bilo kakav predlog naše vlade u cilju rešavanja spornih pitanja", pisao je Di Revel. Kao protivuslugu, u Kuriji su pokazivali spremnost da "pruže punu podršku, diplomatsku i drugu, našim jadranskim aspiracijama". Ponuda je bila otvorena i nedvosmislena, iako je Sonino odbio da je prihvati. Di Revel je naginjao predlogu Kurije, jer je bio bolje upoznat od Sonina sa problemima sa kojima su se suočavali Milo Kanji i drugi u italijanskoj okupacionoj zoni…

…Već prvi koraci jugoslovenskog klera, ma koliko oprezni i uzdržani, otkrili su protivrečnosti sa politikom i namerama Vatikana. Iako uzdržano, episkopat je, suočen sa italijanskim posezanjem za slovenačkim i hrvatskim teritorijama, pokazao nameru da prihvati odvajanje od Austrije; prizna dinastiju Karađorđevića i uđe u državu Srba, Hrvata i Slovenaca. Jeglič je u više navrata izrazio vidljiv strah od pravoslavlja, centralizma, majorizacije i slovenačkih liberala. Zalagao se da nova država bude "socijalna republika", iako nije objasnio šta je pod tim podrazumevao. 

(Kraj) 

(Od sutra novi feljton "Glasa Srpske": NAJLjEPŠA LjUBAVNA PISMA VELIKANA. Ova sabrana pisma hoće da opomenu ljude da su strast, ljubomora, nada i čežnja i dalje u njihovim srcima i mislima. Ali i upozorava da romantika polako uzmiče pred cinizmom savremenog čovjeka)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.