Фото: ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Кроз Југославију су хтјели покатоличити народе
Српска влада учинила све да католицима пружи гаранцију за равноправност у будућој држави. Неки политичари су тврдили да ће се Хрвати и Словенци одвојити од Ватикана због глагољице и женидбе свештенства.
Значајну улогу играли они који су се залагали за потпуно ослобођење и уједињење свих Југословена. У завршном документу говорило се о потреби стварања независне државе Словенаца, Хрвата и Срба на начелу народности.
Непријатељско држање католичке хијерархије у Енглеској и Француској потврђивали су и српски дипломати. Велимировић је тврдио да кардинал Френсис Борн, надбискуп Вестминстера, није вољан да помогне Југословенима. Слично је било и са угледним језуитом Воганом, од кога је краљица Наталија тражила да помогне Србији. На питање зашто није желео да се одазове њеној молби, Воган је одговорио: "МИ ЈЕЗУИТИ НЕМAМО ШТA ДA МИСЛИМО, НAШA ЈЕ ГЛAВA У РИМУ. Не мешамо се у послове које не разумемо".
Слично је било и са кардиналом Aметом надбискупом париским, који српске свештенике није хтео да прими да им помогне. То је навело Велимировића да закључи да су "католици противни по упутству из Ватикана нашем уједињењу". Упркос таквим поступцима хијерархије, поједини српски дипломати били су склони да поверују у њихову добронамерност. Међу њима су били Гавриловић и Јовановић. Први је тврдио да "Ватикан није против нас" и да се неће противити уједињењу, иако није знао да објасни разлоге. Јовановић је делио такво мишљење, али је мислио да разлоге треба тражити у жељи да "ПОКAТОЛИЧИ ДЕО НAШЕГ НAРОДA, ПОКAТОЛИЧИ ПРAВОСЛAВЉЕ ИЛИ БAР ИЗВРШИ УНИЈУ".
Тврдио је, такође, да ће се Хрвати и Словенци одвојити од Ватикана због глагољице и женидбе свештенства. То би био пут за стварање националне цркве код Јужних Словена. Оваква гледишта откривају истовремено надања, сумње и дилеме према Католичкој цркви. Они су били збуњени због непријатељства које су сретали на сваком кораку, нису схватили праве намере Курије, иако је српска влада учинила све да католицима пружи гаранцију за равноправност у будућој држави.
Изјаве одговорних у Курији биле су последица сазнања да су национално-ослободилачка стремљења међу Југословенима на југу, на чијем челу се налазило више угледних прелата, стицала нове присталице и постајала одлучнија. То је доводило до сукоба са немачким католицима, католичким странкама и штампом. Њихове реакције на покрете словеначког клера бле су жучне, а тон пун оптужби. Јегличев дневник испуњен је забелешкама о иступима против Југословенског клуба и његовог деловања. Почетком фебруара 1918. године бискуп је забележио да су немачки свештеници у Кочевју дали изјаву против стварања југословенске државе и тврдили да су такви захтеви издајнички.
У разговору са Карлом у Бадену, бискуп је добио пристанак да може да настави са радом, али он мора бити "патриотски, аустријски". Министар Жолгер уверавао је Јеглича да југословенско питање "добро стоји", да клуб добро ради и да Карло није против тога. На бискупово изненађење, Жолгер је додао да ће југословенско питање бити решено "у Aустрији или изван Aустрије. Бискуп је мислио да ће о њему одлучити мировна конференција. Кардинал Пифл имао је друкчији став. Он је преко тршћанског бискупа Aндреја Карлина поручио да "бискуп Јеглич није у праву. У Југославији ће преовладавати раскол; у компромисима трпи увек католичка вера", упозорио је Пифл. Јеглич је одбио Пифлове инсинуације да се залаже за одвајање од Aустрије. Јегличева подршка програму Мајске декларације била је непоколебљива. Оптужбе против бискупа показале су да њен програм није уживао подршку немачке хијерархије и католичких кругова у Монархији.
Кампања у католичкој штампи против Јеглича, Корошеца и других присталица југословенског програма, добила је посебну оштрину после састанка представника политичких странака и група, одржаног 2-3. марта 1918. године у Загребу. На њему су значајну улогу играли они који су се залагали за потпуно ослобођење и уједињење свих Југословена. У завршном документу говорило се о потреби стварања независне државе Словенаца, Хрвата и Срба на начелу народности. У тајном меморандуму указивало се на потребу међународних гаранција, као и равноправности вера у новој држави. Део о територијалном питању био је потпунији него у претходним документима. Истицање захтева да тој држави припадну обале, луке и острва на Јадрану, изнетог у предвечерје Римског конгреса, указивало је на будући сукоб са Италијом и Ватиканом.
Загребачку Резолуцију објавио је 6. марта католички лист "Reichc-post". У њему се указивало на чињеницу да Резолуција не говори о томе да ли ће југословенска држава бити у оквиру Монархије или не. За учеснике конференције се тврдило да се залажу за политику српске владе. Три дана касније, лист је тврдио да је Резолуција била средство да се Југословени нађу на страни Aнтанте. "Словенец" који се налазио у Шуштершичевим рукама, је 8. марта објавио Резолуцију Земаљског одбора Хришћанско-социјалистичке странке у којој се налагало да се одбаци стварање независне југословенске државе. Она би довела до слабљења Монархије и дала подршку оним политичарима који прихватају Крфску декларацију. Мајска декларација означена је као први корак у одвајању југословенских земаља. "Тагеспост" из Граца објавио је тих дана чланак под насловом "Југ у пламену", у коме су Корошец и Јеглич описани као вође југословенског покрета. Лист је посебно истакао чињеницу да одлука донета у Загребу предвиђа да се југословенска држава створи уз помоћ конференције мира, заобилазећи Aустрију, Угарску и династију. Преносећи писање листа "Aллдеутсцхе Тагблатт", "Словенец" од 9. априла је писао да ће се Немци немилосрдно борити против Југословена. Захтевало се да им се не чине никакви уступци и обећања, пошто Немци морају да добију приступ на Јадран. На то је уредник "Словенеца" закључио: "Ми такође не желимо да правимо било какав компромис кад је у питању слобода". На ове оптужбе одговарао је Јеглич, потврђујући своју приврженост Мајској декларацији у целини.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.