ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Католици се више плаше католика него православаца

Бискуп Царић: "Необјашњиво је, али истинито, да се католици мање боје православаца него осталих католика!" Са разних страна стизале су тврдње да су италијанске окупационе власти предузеле тај корак послије претходног договора са Ватиканом

Потврђено да је "троимени народ Хрвата, Срба и Словенаца попримио уједињење у једну саму државу и то Монаркију" и одлуку бискупске конференције да прихвати нову државу, на чијем челу се налазио регент Aлександар

********************

Још једна одлука италијанских окупационих власти изазвала је жучну реакцију католичког клера и штампе против Ватикана и његове политике. Повод за то било је присилно уклањање фрањеваца-конвентуалаца из њиховог самостана на Цресу и довођење Италијана на њихово место. Конвентуалци су били прогнани у Цриквеницу, одакле је њихов провинцијал тражио правду и заштиту, уверен да ће одлуком мировне конференције острво бити додељено Југославији. Са разних страна стизале су тврдње да су италијанске власти предузеле тај корак после претходног договора са Ватиканом. То је први изразио провинцијал Јозо Милошевић. У писму Трумбићу он је тврдио да су фрањевци својим радом окупили око себе хрватски живаљ на острву. Због тога су били изложени оштром притиску и "тако окусисмо бијес талијанског зулума". Милошевић се није устезао да тврди да италијанска војска "у споразуму са духовном влашћу избаци нас из самостана". Италијанску државу описао је као "мрског прекоморског душманина", а њеног савезника, "духовну власт" означио као саучесника у томе. Убрзо потом штампа је просула потоке мастила описујући поступак италијанских власти и Ватикана приликом протеривања фрањеваца са Цреса. Тако су загребачке "Новости" и сплитско "Ново доба" објавили дугачке написе о сарадњи између Ватикана и Италије на Јадрану. У чланку "Ватикан у служби италијанског империјализма" указивало се да су фрањевци на Цресу били Хрвати, а да су италијанске власти добиле сагласност Ватикана да они буду пребачени у Хрватску.

Словенофобија Ватикана

На тај начин "Св. столица се ставила директно у службу талијанског империјализма", писао је лист. Слично се догодило и у самостану у Пирану. Милошевићеве речи откривале су огорчење католичког клера због италофилског и словенофобског држања Ватикана и истовремено потврдиле Феруцијеву изјаву дату Ди Ревелу о спремности Курије да помогне остварење италијанских претензија на Јадрану.

Иако се Царић често позивао на начела Бенедикта XV и његову жељу за миром и сарадњом међу народима, његова настојања да ублажи "пароксизам мржње" између Италије и Југославије, нису наишла на одобравање и подршку Курије. Њихове намере и држање били су противречни и непомирљиви. Упозната са приликама у окупираној зони и сукобима са клером италијанска штампа је тврдила да је циљ Царићеве посете Ватикану од изузетне важности и да је у вези са политичким приликама у Далмацији. Стога његова мисија није Курији по вољи, пошто представља нову опомену и прилику за упознавање са политичким и верским збивањима на источној обали. Царићеви разговори у Риму потврдили су његове намере. Италијани, саговорници Царићеви, тврдили су да је он дошао у Рим са "рђавим намерама према нама", тј. Италији и да су му у Курији саопштили да не одобравају његово путовање у Париз. Марчело Родоло, вицеконзул у Сплиту, тврдио је после разговора са бискупом, да је он уручио папи мемоар у коме је прилике у новој држави приказао "у веома повољном светлу по Србе". Царићев пут и предлози, као и Родолова запажања о њиховој суштини, указивали су да је у Риму преовладала забринутост због могућних сукоба и њихових последица.

Није, према томе, случајно што су сличне мисли и расположења преовладали и у Курији, која је са приметним неодобравањем гледала на Царићеву мисију у Паризу. Из Феруцијеве изјаве Ди Ревелу сазнало се да је на Царића извршен снажан притисак да ублажи свој антииталијански став и расположење. Монсињор Тедескини је изјавио да у Курији нису знали за Царићеву намеру да посети Ватикан; да се за њу знало "спречили би посету". Другим речима, Папа није био вољан да саслуша Царића и његове речи осуде италијанске политике и подршке клера новој држави. На Царића су, заиста, вршили притисак да одустане од пута у Париз и скоро су успели да га одговоре. Међутим, после разговора са Бакотићем он је одлучио да путује у француску престоницу. С обзиром на Царићеву одлуку, а да би избегли отворено компромитовање, у Курији нису могли да врше даљи притисак.

Католици се плаше католика

У жељи да умири италијанску владу у погледу става Курије према поменутом путу, монсињор Тедескини је тврдио да ће Царић, "након изричитих упозорења која су му саопштена, заузети попустљивији став према нама (Италији)". Царићева посета је потврдила широко распрострањено уверење да Италија ужива подршку Ватикана и да југословенска држава у њему има снажног противника. Управо то сазнање уверило је Царића у неопходност одласка у Париз. Пошто није успео да осигура папину подршку за свој програм мира, желео је да је осигура код Вилсона.

У току пријема код папе, 5. фебруара 1919. године, водио се разговор о политичким, националним и верским питањима, у складу са меморандумом који је Царић припремио и поднео.

Документ је садржавао четири дела: а) општа запажања, б) верске прилике, ц) односи са Италијом и д) свештенство. У првом, информативном делу, Царић је описао прилике настале после распада Монархије и истакао да, упркос страху од анархије, није било никаквих нереда.

Потврдио је да је "троимени народ Хрвата, Срба и Словенаца попримио уједињење у једну саму државу и то Монаркију" и одлуку бискупске конференције да прихвати нову државу на чијем челу се налазио регент Aлександар, а Народна скупштина ће одлучити о државном уређењу. То је, истовремено, потврдило да је епископат прихватио идеју о једном, мада троименом народу, династији Карађорђевића и монархији као облику владавине. Све је то било супротно политици Курије, потврда да је епископат, у суштини, био са њом у отвореном сукобу.

Више простора Царић је посветио верским питањима у новој држави. Приказао је бројни однос католика према другим верама у размери 2:3, с тим што су они били хомогена целина у западним крајевима земље.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.