VARVARSTVO U IME HRISTOVO - Katolici se više plaše katolika nego pravoslavaca

Biskup Carić: "Neobjašnjivo je, ali istinito, da se katolici manje boje pravoslavaca nego ostalih katolika!" Sa raznih strana stizale su tvrdnje da su italijanske okupacione vlasti preduzele taj korak poslije prethodnog dogovora sa Vatikanom

Potvrđeno da je "troimeni narod Hrvata, Srba i Slovenaca poprimio ujedinjenje u jednu samu državu i to Monarkiju" i odluku biskupske konferencije da prihvati novu državu, na čijem čelu se nalazio regent Aleksandar

********************

Još jedna odluka italijanskih okupacionih vlasti izazvala je žučnu reakciju katoličkog klera i štampe protiv Vatikana i njegove politike. Povod za to bilo je prisilno uklanjanje franjevaca-konventualaca iz njihovog samostana na Cresu i dovođenje Italijana na njihovo mesto. Konventualci su bili prognani u Crikvenicu, odakle je njihov provincijal tražio pravdu i zaštitu, uveren da će odlukom mirovne konferencije ostrvo biti dodeljeno Jugoslaviji. Sa raznih strana stizale su tvrdnje da su italijanske vlasti preduzele taj korak posle prethodnog dogovora sa Vatikanom. To je prvi izrazio provincijal Jozo Milošević. U pismu Trumbiću on je tvrdio da su franjevci svojim radom okupili oko sebe hrvatski živalj na ostrvu. Zbog toga su bili izloženi oštrom pritisku i "tako okusismo bijes talijanskog zuluma". Milošević se nije ustezao da tvrdi da italijanska vojska "u sporazumu sa duhovnom vlašću izbaci nas iz samostana". Italijansku državu opisao je kao "mrskog prekomorskog dušmanina", a njenog saveznika, "duhovnu vlast" označio kao saučesnika u tome. Ubrzo potom štampa je prosula potoke mastila opisujući postupak italijanskih vlasti i Vatikana prilikom proterivanja franjevaca sa Cresa. Tako su zagrebačke "Novosti" i splitsko "Novo doba" objavili dugačke napise o saradnji između Vatikana i Italije na Jadranu. U članku "Vatikan u službi italijanskog imperijalizma" ukazivalo se da su franjevci na Cresu bili Hrvati, a da su italijanske vlasti dobile saglasnost Vatikana da oni budu prebačeni u Hrvatsku.

Slovenofobija Vatikana

Na taj način "Sv. stolica se stavila direktno u službu talijanskog imperijalizma", pisao je list. Slično se dogodilo i u samostanu u Piranu. Miloševićeve reči otkrivale su ogorčenje katoličkog klera zbog italofilskog i slovenofobskog držanja Vatikana i istovremeno potvrdile Ferucijevu izjavu datu Di Revelu o spremnosti Kurije da pomogne ostvarenje italijanskih pretenzija na Jadranu.

Iako se Carić često pozivao na načela Benedikta XV i njegovu želju za mirom i saradnjom među narodima, njegova nastojanja da ublaži "paroksizam mržnje" između Italije i Jugoslavije, nisu naišla na odobravanje i podršku Kurije. Njihove namere i držanje bili su protivrečni i nepomirljivi. Upoznata sa prilikama u okupiranoj zoni i sukobima sa klerom italijanska štampa je tvrdila da je cilj Carićeve posete Vatikanu od izuzetne važnosti i da je u vezi sa političkim prilikama u Dalmaciji. Stoga njegova misija nije Kuriji po volji, pošto predstavlja novu opomenu i priliku za upoznavanje sa političkim i verskim zbivanjima na istočnoj obali. Carićevi razgovori u Rimu potvrdili su njegove namere. Italijani, sagovornici Carićevi, tvrdili su da je on došao u Rim sa "rđavim namerama prema nama", tj. Italiji i da su mu u Kuriji saopštili da ne odobravaju njegovo putovanje u Pariz. Marčelo Rodolo, vicekonzul u Splitu, tvrdio je posle razgovora sa biskupom, da je on uručio papi memoar u kome je prilike u novoj državi prikazao "u veoma povoljnom svetlu po Srbe". Carićev put i predlozi, kao i Rodolova zapažanja o njihovoj suštini, ukazivali su da je u Rimu preovladala zabrinutost zbog mogućnih sukoba i njihovih posledica.

Nije, prema tome, slučajno što su slične misli i raspoloženja preovladali i u Kuriji, koja je sa primetnim neodobravanjem gledala na Carićevu misiju u Parizu. Iz Ferucijeve izjave Di Revelu saznalo se da je na Carića izvršen snažan pritisak da ublaži svoj antiitalijanski stav i raspoloženje. Monsinjor Tedeskini je izjavio da u Kuriji nisu znali za Carićevu nameru da poseti Vatikan; da se za nju znalo "sprečili bi posetu". Drugim rečima, Papa nije bio voljan da sasluša Carića i njegove reči osude italijanske politike i podrške klera novoj državi. Na Carića su, zaista, vršili pritisak da odustane od puta u Pariz i skoro su uspeli da ga odgovore. Međutim, posle razgovora sa Bakotićem on je odlučio da putuje u francusku prestonicu. S obzirom na Carićevu odluku, a da bi izbegli otvoreno kompromitovanje, u Kuriji nisu mogli da vrše dalji pritisak.

Katolici se plaše katolika

U želji da umiri italijansku vladu u pogledu stava Kurije prema pomenutom putu, monsinjor Tedeskini je tvrdio da će Carić, "nakon izričitih upozorenja koja su mu saopštena, zauzeti popustljiviji stav prema nama (Italiji)". Carićeva poseta je potvrdila široko rasprostranjeno uverenje da Italija uživa podršku Vatikana i da jugoslovenska država u njemu ima snažnog protivnika. Upravo to saznanje uverilo je Carića u neophodnost odlaska u Pariz. Pošto nije uspeo da osigura papinu podršku za svoj program mira, želeo je da je osigura kod Vilsona.

U toku prijema kod pape, 5. februara 1919. godine, vodio se razgovor o političkim, nacionalnim i verskim pitanjima, u skladu sa memorandumom koji je Carić pripremio i podneo.

Dokument je sadržavao četiri dela: a) opšta zapažanja, b) verske prilike, c) odnosi sa Italijom i d) sveštenstvo. U prvom, informativnom delu, Carić je opisao prilike nastale posle raspada Monarhije i istakao da, uprkos strahu od anarhije, nije bilo nikakvih nereda.

Potvrdio je da je "troimeni narod Hrvata, Srba i Slovenaca poprimio ujedinjenje u jednu samu državu i to Monarkiju" i odluku biskupske konferencije da prihvati novu državu na čijem čelu se nalazio regent Aleksandar, a Narodna skupština će odlučiti o državnom uređenju. To je, istovremeno, potvrdilo da je episkopat prihvatio ideju o jednom, mada troimenom narodu, dinastiji Karađorđevića i monarhiji kao obliku vladavine. Sve je to bilo suprotno politici Kurije, potvrda da je episkopat, u suštini, bio sa njom u otvorenom sukobu.

Više prostora Carić je posvetio verskim pitanjima u novoj državi. Prikazao je brojni odnos katolika prema drugim verama u razmeri 2:3, s tim što su oni bili homogena celina u zapadnim krajevima zemlje.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.