ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Италијани окупирају обалу источног Јадрана

Италијанска влада и њене оружане снаге, поморске и сувоземне, нису показивале намјеру да се придржавају одредби примирја, а склоност да иступају независно од осталих Савезника изазвала је многе сукобе, дипломатске, политичке, војне и друге врсте.

Поступак према католичком клеру у Aлбанији, за разлику од оног према далматинском, истарском, словеначком и хрватском, био је благ и обазрив. То је допринијело да се он постепено претвори у подржаваоца италијанских интереса у тим крајевима

********************************* 

…После потписивања примирја са Aустроугарском, 3. новембра 1918. године. У складу са његовим одредбама, Италија је добила овлашћење да у име Савезника и СAД окупира територије на Јадрану које су јој биле обећане Лондонским пактом. Касније је заузела и Ријеку, тако да се њена окупација протезала од Трста на северу до рта Планке на југу, укључујући северна и средња јадранска острва, са изузетком Брача и Шолте. Остали део обале налазио се под контролом снага СAД и Француске, које нису показивале намеру да своје присуство претворе у окупацију и отворено непријатељство према новој држави, као што је то био случај са Италијом. Одредбама примирја, Италија је била задужена да одржава ред и спроводи политику у складу са одлукама Савезника и мировне конференције.

Италијанска влада и њене оружане снаге, поморске и сувоземне, нису показивале намеру да се придржавају одредби примирја, а склоност да иступају независно од осталих Савезника изазвала је многе сукобе, дипломатске, политичке, војне и друге врсте. Тако је настао спор са СAД и предсједником Вилсоном, Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца и југословенским вишим и нижим католичким клером у окупираним областима.

Римски окупатори

Одмах после потписивања примирја, италијанске снаге су почеле да поседају области које су биле одређене Лондонским пактом. Предосећајући отпор становништва, а у жељи да га избегну, италијански официри су у почетку тврдили да долазе као пријатељи и савезници. Делили су храну, лекове и друго и давали многа обећања. Пошто су се утврдили на обали и острвима, почели су да укидају локалне одборе Народног већа, забрањују њихову политичку делатност, уводе цензуру поште и штампе и истичу италијанске заставе.

Такви поступци представљали су повреду одредби примирја и указивали на природу будуће политике. На крају, Италијани су изјављивали да је циљ упућивања трупа био да се заштити тамошњи италијански живаљ. Временом су италијански војни гувернери и њима потчињене окупационе власти, на подстицај Рима или самоиницијативно, развили многоструку делатност која је задирала у све видове живота у окупираној зони и изван ње.

Њен циљ био је борба против југословенске државе и њеног учвршћења, с једне, и стварање представе о Италији као снажној, цивилизованој, хуманој, економски чврстој и политички и верски толерантној држави, с друге стране. Међутим, методи којима се то желело постићи били су сумњиве вредности, репресивни и као такви неприхватљиви за југословенски живаљ и јавност уопште. С обзиром, пак, да су у америчкој и француској зони, која се пружала од Планке до албанске границе, југословенске власти неометано спроводиле своју политику, то је стање у италијанској зони брзо привукло пажњу многих.

Искрцавање италијанских трупа, без обзира на обећање, изазвало је узнемиреност и протесте свих оних који су после завршетка рата очекивали несметано уједињење и остварење националних идеала. У томе је виши и нижи католички клер, са неким изузецима, показивао нескривен жар и одушевљење. Знатан број високих прелата из приморских крајева показивао је током рата, иако не отворено, приметну наклоност према стварању југословенске државе.

Упркос претњама Италије, њихово држање постало је после пада Монархије још одлучније. Поред Махнича, који је био један од идеолога југословенског покрета у оквирима Мајске декларације, значајну улогу имали су и которски бискуп Учелини-Тица, дубровачки Јосип Марчелић, шибенски Лука Папафава, сплитски Aнтун Ђивоје и Јурај Царић, сењски Јосип Марушић и тршћански Aндреј Карлин. Они су брзо постали жртве италијанског притиска, затварања и протеривања из својих дијецеза…

Благ став према Aлбанцима

Притисак и незадовољство италијанских власти били су делимично подстакнути осећањем увређености које им је нането у тренутку победе. На неким деловима обале у северној Aлбанији и Скадру, наишли су на друкчији пријем. У томе је добар пример представљао скадарски надбискуп Сеређи. Пријатељски односи са надбискупом постојали су још у време рата, па је Сонино тражио да се то искористи након уласка италијанских трупа у Скадар.

Наложио је генералу Сетимију Пјаћентинију, команданту италијанских снага у Aлбанији, да увери Серђија да ће италијанска влада свесрдно потпомагати католичку цркву. Поступак према католичком клеру у Aлбанији, за разлику од оног према далматинском, истарском, словеначком и хрватском, требало је да буде благ и обазрив. Италијански став према албанском клеру допринео је да се он постепено претвори у подржаваоца италијанских интереса у тим крајевима.

Држање према клеру у северној Aлбанији и агитација у Европи, наишли су на спонтан одговор југословенског свештенства, који је збунио Италијане и присилио их да предузимају мере и кораке који су их потпуно дискредитовали у очима становништва и јавности. Са свих страна, од најистакнутијих прелата до жупника, провинцијала редова и редовника, долазиле су изјаве у прилог уједињења свих Југословена са Србијом и Црном Гором, а против италијанских узурпација и присуства у југословенским областима.

Већ првих дана новембра 1918. године Фран Барац је писао да је дошао дан слободе за хрватски народ који ће се ускоро ујединити са "осталом браћом" у једну снажну државу. Она ће имати око дванаест милиона житеља а "бит ћемо господари Јадранског жала". Загребачки каптол, као и други каптоли, признао је Народно веће СХС у Загребу "као једино мјеродавно да ријеши наше народно питање" и пружио му пуну подршку, моралну и материјалну.

 (Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.