ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Испуњено обећање равноправност вјера

Крфска декларација испунила обећање дато савезницима и Југословенима у монархији да ће српска влада прихватити равноправност три вјере.

Католичка хијерархија и католичке странке нису биле склоне да то право признају православцима, уколико би монархија преживјела рат и била конституисана на федералним основама или уколико би била створена посебна југословенска држава

***********************************************

Трумбићева забелешка открива многе, досада непознате појединости о отпору, природи приговора и омаловажавању југословенског питања. Нека мишљења о политици Ватикана била су овим потврђена. Гаспари није могао да прикрије своје нерасположење, сумње и отпор према програму донетом на Крфу. Доследан свом ставу, он је одбио да говори о југословенској држави и осудио Трумбића што је довео Католичку цркву у подређен положај. Србију и њену династију осудио је најоштријим речима, а њене државнике приказао одговорним за употребу метода силе, интриге и убиства.

У настојању да ублажи непријатељство Курије, Трумбић је изјавио да је Католичка црква стекла широке могућности за свој прозелитски рад. У томе је посебно означио муслимане, чији је повратак у хришћанство (католичанство) требало да успостави равнотежу између Хрвата и Срба. Доследно хрватском државном праву и правашкој идеологији, Трумбић је области у којима су живели муслимани приказао као хрватске, што је ојачало њихов положај бранилаца вере. Трумбићева понуда наишла је на прећутно одобравање Гаспарија, иако се уздржао да о њој изнесе мишљење. Трумбић је напустио Ватикан, а да није добио ништа заузврат за обећање да ће прозелитска делатност у новој држави бити омогућена. Гаспари је био непоколебљив, а показао је да је био спретнији дипломата од Трумбића.

Пораз у Ватикану

Трумбићева посета Ватикану представљала је политички и дипломатски пораз. Она је, пре свега, била цена коју је морао да плати за подршку, ма колико неодређену, хрватског епископата. Много значајнија била је чињеница да је Трумбић, одмах по потписивању Декларације којом се забрањивао прозелитски рад, дао изјаву која је била у потпуној супротности са њом. Он је тога био свестан, па је о природи посете Ватикану давао неодређене изјаве. Његова посета Гаспарију изазвала је оштре критике неких чланова Одбора. Поточњак је осудио Трумбићев корак и ћутање о његовом исходу, истичући да је Ватикан био противник уједињења, сарадник Италије и заштитник Монархије. Он је рекао да Ватикан није требало посећивати, па свако ко то ради показује да се "осјећа слабим, да нема ни вјере ни поуздања, ни у себе самога ни у своје пријатеље савезнике". Поточњак је осетио да је Трумбић доживео неуспех у својој мисији, што је потврдило и упорно ћутање Курије. Такво мишљење потврдио је и Васиљевић, изјавивши да је Гаспари рекао Трумбићу да ће саслушати његово излагање, али да не намерава да изнесе свој став. У децембру 1917. године Трумбић је обавестио Јовановића о разговору са Гаспаријем, рекавши да се он живо занимао за проблем уједињења. О прозелитизму није ништа говорио, али је неискрено тврдио да је у Ватикану споразум на Крфу изазвао "повољан утисак". Трумбићева посета Ватикану ускомешала је многе духове и допринела размирицама у Одбору. С друге стране, представљала је напуштање једног од основних начела Декларације, а то је била чињеница која је имала далекосежне последице.

КРФСКA ДЕКЛAРAЦИЈA ИСПУНИЛA ЈЕ ОБЕЋAЊЕ ДAТО СAВЕЗНИЦИМA И ЈУГОСЛОВЕНИМA У МОНAРХИЈИ ДA ЋЕ СРПСКA ВЛAДA ПРИХВAТИТИ РAВНОПРAВНОСТ ТРИ ВЕРЕ, иако је одлуку о томе донела још у првим месецима рата. На тај начин верско питање решено је у складу са обостраним жељама. Југословенски одбор се залагао за верску равноправност у жељи да обезбеди подршку католичког клера у Хрватској и Словенији. СA СВОЈЕ СТРAНЕ КAТОЛИЧКA ХИЈЕРAРХИЈA И КAТОЛИЧКЕ СТРAНКЕ НИСУ БИЛЕ СКЛОНЕ ДA ТО ПРAВО ПРИЗНAЈУ ПРAВОСЛAВЦИМA, УКОЛИКО БИ МОНAРХИЈA ПРЕЖИВЕЛA РAТ И БИЛA КОНСТИТУИСAНA НA ФЕДЕРAЛНИМ ОСНОВAМA, ИЛИ УКОЛИКО БИ БИЛA СТВОРЕНA ПОСЕБНA ЈУГОСЛОВЕНСКA ДРЖAВA. У првом случају православци би се нашли у неравноправном положају са католицима који су, као припадници државне вере, уживали заштиту и подршку државе. У другом случају суочавали би се са прозелитски настројеним клером, чија је делатност претила да изазове сукобе и немире у земљи.

Папин неуспјех

У јесен 1917. године било је очигледно, иако су многи због тога жалили, да је папина мировна иницијатива доживела неуспех. Ватикан ипак није одустао од намере да настави са подстицањем мировних иницијатива, сматрајући да је то погодан начин борбе за очување Монархије, уколико се за то буде пружила прилика. Да би се то постигло, у Ватикану су дуго разматрали оправданост објављивања нове ноте и истовремено подстицали идеју о преговорима између Монархије и Италије. Успех ових преговора довео би до окончања рата у том делу Европе на основи статус љуо-а, уз неопходне територијалне компензације Италији на рачун Монархије; ове компензације су у Курији сматране као оправдане и неопходне…

…Без обзира на искушење и отпоре, дуго времена је изгледало да ће Ватикан остварити своје намере. Међутим, италијанска влада, пре свега Сонино, одлучно се супротставила папиним иницијативама, тврдећи да би оне довеле до политичког расула и слабљења савезничких редова. Пораз италијанских армија у бици код Кобарида (24. октобар - 15. новембар 1917) потврдио је оправданост Сонинових упозорења. Уједињење савезничких снага и стварање Врховног ратног савета, коме су се ускоро прикључиле и СAД, представљали су одговор на кризу изазвану догађајима у Русији и италијанским поразом. У Италији и другим земљама било је присутно уверење да ће нова влада Виторија Орланда закључити компромисан мир са Монархијом. Још пре почетка војне офанзиве, папин повереник ставио је Орланду, тада члану владе, до знања да Ватикан прихвата италијанске територијалне аспирације, иако не у оном обиму који је предвидео Лондонски пакт. То се сводило на уступање западне Истре и Трста Италији.

  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.