ВAРВAРСТВО У ИМЕ ХРИСТОВО - Бискуп поздравља српску војску као печат уједињења

Стално погоршавање прилика, пријетње од италијанских акција, репресалије над становништвом и клером, ћутање Ватикана и несређене прилике у новој држави, стварају све већи отпор италијанској окупацији

Улазак италијанских трупа у Ријеку изазвао оштар протест грађана. Они су упутили меморандум српској влади у којем су осудили овај италијански корак. Чланови далматинске провинције изјавили су да желе да остану југословенски грађани

********************************

Провинцијал доминиканаца Далмације, Aнђелко Орландини, поздравио је, у писму Земаљској влади у Сплиту, уједињење Срба, Хрвата и Словенаца и признао власт народног већа. Сењско-модрушки бискуп, Марушић објавио је 20. децембра циркулар верницима и свештенству у коме их је позвао да раде сложно и пожртвовано за напредак нове државе. Од свештенства је посебно тражио да радом потврди да је способно да изврши своју мисију "коју му одређују нове прилике у овим одлучним часовима". С обзиром да се сењска бискупија налазила под италијанском окупацијом, Марушићеве речи биле су уздржане, иако је спомињање "нових прилика" представљало јасну алузију на италијанску окупацију. Клер је, иако не увек одушевљено, следио акције странака и расположење маса и тако својим акцијама дао посебну снагу.

За разлику од оних бискупа који због присуства италијанских снага нису смели отворено да протестују против окупације, у другим дијецезама гласови против италијанске политике били су изузетно оштри. Чланови далматинске доминиканске провинције изјавили су да желе да остану југословенски грађани и најодлучније су дигли глас "против сваке туђинске неоправдане аспирације, као и већ проведене дјелимичне окупације Далмације. Обраћајући се 20. новембра српским официрима и војницима у Сплиту, бискуп Царић је изјавио:

Морална сила препорода

"НОВA ДОБA",   Сплит 22.11.1918.

Говор бискупа др Царића на митингу поводом доласка српске војске у Сплит:

"Драга браћо! Ви сте ево указали почаст нашој столној цркви, овом велелепном храму. Хвала вам, а нека то буде и ваша молитва захвалница Богу, што сте сретно дошли до ових наших лијепих жала.

Ја вас поздрављам у име вјерника ове простране бискупије која је била у првим редовима када се код Хрвата, Срба и Словенаца зачела наша Југославија. Ви сте видљиви печат нашег уједињења и постигнуте слободе, ви сте представници оне моралне силе која је толико доприносила нашем препорођењу. Они између вас, који долазе из Србије и Македоније, носе нама на западу поздрав наше браће са истока; ви ћете нам бити јемство мира и реда – који хвала Богу није ни до сада био нарушен – али и јемство обране, када би когод, Боже сачувај, заборавио да сада владају нам свијета начела Бенедикта XV и Wilsonа; да сада влада начело правде а не силе, које како недавно написах у посланици није на залуду окупано у племенитој људској крви".

То је била отворена алузија на италијанско присуство и поступке у окупираним областима. Она је, у ствари, била почетак Царићеве политичко-националне делатности у име југословенског клера, а против италијанске политике. Он се те улоге прихватио због свог положаја у Далмацији и способности да своја гледишта спретно износи и брани.

Стално погоршавање прилика, претње од италијанских акција, репресалије над становништвом и клером, ћутање Ватикана и несређене прилике у новој држави, оправдавале су Царићев рад. На бискупској конференцији, одржаној у Загребу од 27. до 29. новембра 1918. године, Царић је, по свему судећи, добио сагласност присутних бискупа да иступа у име католичког клера у окупираним и неокупираним областима.

Још пре поласка у Загреб Царић је саопштио команданту америчког поморског одреда у Сплиту, поручнику Чарлсу Спафорду, да ће се најодлучније супротставити присуству Италије у Далмацији у ма ком облику. За време свог боравка у Загребу, Царић је дао изјаву уреднику загребачке "Народне политике", која је представљала почетак његове отворене акције против италијанске окупације. У њој се осврнуо на Лондонски пакт, а окупацију повезао са намером Италије да га спроведе у дело. Царића су узнемиравали италијански поступци у окупираним крајевима, иако је у њима видео прилику да се Савезници и СAД упознају са држањем Италије…

Политичка битка за Трст

Прилике на северном Приморју, у Ријеци, Истри и Трсту биле су најтеже за свештенство и тамошњи словенски живаљ. Генерал Петити ди Рорето изјавио је приликом уласка италијанских трупа у Трст, да ће поштовати веру Словенаца и Хрвата, пошто њој припадају и Италијани. Његова обећања била су брзо заборављена. Гувернер се жалио влади да је словеначки клер веровао да ће италијанска окупација бити привремена и да ће мировна конференција донети одлуку о коначној припадности тих крајева.

Такви гласови, жалио се гувернер, подстакли су бискупа Карлина да му не учини дужну посету, а одбио је да служи и Те Деум у катедрали у славу италијанске победе. Гувернер је тражио упутства како да поступа убудуће да би заштитио углед Италије и њене армије. На упутства из Рима требало је чекати док влада не постигне споразум са Светом столицом, на коју је вршен притисак да изврши неке промене у структури бискупије и личности бискупа. Одлука о томе донета је током децембра 1918. године.

Улазак италијанских трупа у Ријеку, средином новембра изазвао је оштар протест грађана. Они су упутили меморандум српској влади у коме су осудили овај италијански корак. Међу потписницима меморандума били су истакнути представници католичке хијерархије у граду и околини: др Иван Куканић, папски прелат, каноник и жупник ријечки, Одорик Ожег, провинцијал) отаца капуцина, Ото Јеролим, секретар, и Бернардин Шкриванић, провинцијал капуцина у Ријеци. Неколико дана касније из Трста је упућен меморандум Отокару Рибаржу, тршћанском политичару, у коме се тражило да се Трст прикључи новој југословенској држави.

  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.