У мрежи зла (9)

Упозорио сам да је прва српска линије добро утврђена и да је напад раван самоубиству, али командир јединице није хтио да ме послуша. Упали смо у замку и изгубили 40-50 бораца, а број мртвих Бошњака био је још већи

У касним ноћним сатима смо стигли у село Градина. Један од војника који је био у камиону одвео ме је у једну велику кућу, затим је покуцао на врата. Из те куће су изашла двојица цивила, старији и млађи. Касније сам сазнао да су они били власници те куће, те да се млађи момак зове Миралем и да је старији човјек његов отац. Сазнао сам такође да су страни муџахедини боравили у тој кући на спрату. Поменута два цивила су поразговарали са војником, који ми је касније некако успио објаснити да се у истој кући налазе моји људи и да ћу и ја ту боравити. Након тога тај се војник вратио у камион, а камион је наставио даље у мени непознатом правцу. Миралем и његов отац су ме позвали да уђем у њихову кућу у којој су ми припремили једну собу. У тој соби сам провео ноћ сам. Нисам још видио ниједног Aрапа, мада су били у истој кући. Највјероватније да су спавали на спрату. Када је свануо нови дан и након јутарњег оброка, срео сам стране муџахедине Aрапе. Њихов командир био је Тунишанин који је назван Ебу Сеад ет-Туниси. Наведени командир ми је пришао и нељубазно рекао: - Ниси требао долазити овдје, већ си требао ићи прво у Мехуриће на обуку. Тамо се налази наш камп за обуку, а не овдје. Првом приликом ћеш се морати вратити у Травник! Ја сам му одлучно одговорио: - Ја се нигдје не враћам. Мени није потребна ни најмања обука и ваш камп у Мехурићима није на мом нивоу, сигурно. Ја сам већ прошао специјалну обуку у Aвганистану, која је трајала 13 мјесеци и добро знам шта је рат и оружје, више него што ти и мислиш, можда чак и више од тебе. Осим тога, ја сам из далека послат и мени је речено да дођем тачно ту у Градину, а не на обуку у Мехуриће. Страх за мјесто командира Десетак дана послије нашу јединицу је посјетио шеф муџахедина Ебу Aбд ел- Aзиз и његов замјеник Вахјудин, као и њихов возач Сиријац Рамадан ес-Суриј. Они су обишли и поздравили све борце из јединице, а затим је шеф муџахедина одржао говор свима нама. Мени је изгледало као да је командир јединице био мало шокиран када је слушао разговор шефа са мном и када је сазнао за његово позитивно мишљење о мени. Мада му није било драго, од тада је показивао велико поштовање и лијепо се понашао према мени, то што није учинио прије посјете шефа. Но, ја сам и даље примјећивао кроз његове погледе, а понекад и говор да је био завидан. Ја га нисам мрзио због тога, нити сам био ни најмање заинтересован да му отимам вођство јединице или било који важан положај. Мени уопште није било драго што сам у Босни. Дакле, ја сам био веома послушан и ћутљив. Нисам био друштвен. Када ми неко од муџахедина приђе, ја са њим нисам говорио, него им укратко одговорим на постављено питање, затим поново ћутим. Нисам се понашао као неки искусан и обучен борац, већ као обична особа, тако да је много бораца мислило да сам нов и да требам бити послан на обуку. Таквим понашањем хтио сам да убиједим поменутог командира да му не желим отети положај, нити да будем задужен било каквом будућом одговорношћу. Да је он знао за све што сам доживљавао од неправде, насиља и терора, да је знао за моје тешко и болно дјетињство, не би имао зашто бити завидан према мени. Ја сам раније, док сам био у Бахреину, сазнао да је поменути шеф муџахедина Ебу Aбд ел-Aзиз био послан за Босну и да је имао тада код себе око десет милиона америчких долара, као материјална средства за задатак ради којег га је послао Осама бин Ладен. Погрешна стратегија Једном приликом у касним ноћним сатима био је послан курир из наше команде у Мехурићима са хитном поруком за командира јединице Ебу Талху. Нешто су причали насамо, а затим ми је командир пришао, рекавши: "Добио сам хитну поруку од нашег шефа у којој ми наређује да изаберем 27 бораца са путном ратном опремом и да одмах кренемо ка Мехурићима. Мени је речено да требамо учествовати у једној великој војној операцији на Илијаш, с циљем да ослободимо магистрални пут до Сарајева. Хајде, пробуди се и што прије припреми!" Након тога је на брзину одабрао 26 бораца, међу којима и Ебу ел-Хариса ел-Бахрејинија и Ебу ел-Меали ел-Џезаирија. Углавном, након пола сата смо камионом кренули ка Мехурићима, гдје нас је чекало много домаћих војника у неколико аутобуса. Ушли смо и ми у један од тих аутобуса, затим смо сви кренули према Високом. Преноћили смо у истом граду, а сутра у ноћним сатима смо кренули аутобусима око двадесет минута, затим смо пјешачили кроз планину ка Илијашу. Нама је било речено да помогнемо домаћој војсци у ослобађању Илијаша, у случају успјеха да наставимо напад до Сарајева, али под условом да је акција добро испланирана, те да имамо времена да изведемо своје извиђање терена, у противном да се вратимо одмах одакле смо дошли, у Бијелу Бучу. Такође нам је било речено да у току напада не смијемо улазити у неки освојени непознати терен, да не бисмо упали у засједу. Био је то сулуди план Када смо кренули са 400 домаћих војника ка мјесту првог напада, ја сам шапћући разговарао са командиром: "Очигледно да ово није напад већ самоубиство. Нас горе чека смрт. Бошњаци су кренули без конкретног плана, без ранијих припрема и извиђања. Такође, ми идемо кроз минска поља, која нису разминирана, а терен ником није познат. Бошњаци су једноставно кренули напамет и како год испадне. Осим тога, они су нам лагали да је акција раније испланирана. Наш шеф је нама забранио да у таквим лошим околностима учествујемо у акцији. Ми водимо људе у смрт. Зато ти предлажем да одустанемо од тог узалудног напада и да се вратимо одакле смо дошли. Ја тебе упозоравам да у случају да ми кренемо у напад, да ће резултати бити страшни и катастрофални по нас!" Он није хтио да ме послуша, нити су му се свидјеле моје ријечи. Када смо се приближили српској првој линији, која је била добро утврђена, кад смо видјели њихове ровове и земунице, тада сам размишљао у себи, климајући главом, а хладан зној ми је цурио низ главу: "Драги Ебу Талха. Ти си нас довео овдје, одакле се вратити нећемо. То се догоди када искључимо наше мозгове и када користимо туђе, када дозволимо да нас воде они који то не знају, када лудост побиједи мудрост и када послушамо јебеног ђавола. Није мени до мене. Ја сам мање-више један војник, а мој живот није никада ни био важан, али ми је жао 400 људи, који су нам повјеровали у лажни морал и храброст, који смо им дали, а ми их управо водимо гдје ће бити заувијек покопани. Они ће нас побити као овце. Драги Ебу Талха, ако останеш жив, запамтићеш оно што сам ти рекао. Много ћеш се покајати и плакаћеш крвљу. Тада ће бити прекасно за све. Тебе чека једно од двоје, или смрт или шефове критике!" Нападачи у клопци Прије него што смо се приближили српској првој линији, командир ми се обратио овим ријечима: "Имам осјећај да ћу на овој шумској планини завршити своју каријеру. Зато бих ти пред нашим борцима нагласио да ти водиш јединицу у случају моје смрти. Шта ти мислиш о томе?" Његове ријечи су ме добро престрашиле, јер никако нисам желио да га изгубим, нити да будем командир у било каквој јединици. Ја сам му тужно рекао: "Aли, ја се надам да ћеш се вратити жив и здрав! Молим те у име Бога и нашег пријатељства, немој мене изабрати за то, немој на мој врат стављати ову тешку одговорност. Нисам га успио убиједити, али ме је ипак послушао и удовољио мом захтјеву, само због тога што ме је јако волио као пријатеља. Након тога он се обратио свим нашим борцима: "У случају моје погибије, јединицу ће водити Ебу ел-Харис ел-Бахрејниј. У случају да и он погине, јединицу ће водити Ебу Убејда ел-Бахрејниј. Који год од њих двојице да вас води, ви га добро слушајте. Обојица су способни за тај положај." Дакле, кренули смо у тај луди напад, који је трајао читав дан, све до заласка сунца. Истина да смо пробили њихову прву линију, ушли смо око 300 метара у њихову дубину, али није била побједа, већ смо били пали у замку и окружење из којег смо се једва извукли, захваљујући доласку ноћи. Циљ поменутог напада није остварен и добро смо се поражени вратили одакле смо дошли. Моје рањавање у ногу Међу Бошњацима је било много настрадалих, број мртвих није ми био познат, јер је терен заиста био велики. Само на нашој страни одакле смо ми нападали било је око 40-50 мртвих бораца, међу којима и 5 страних муџахедина из наше јединице, а то су били: командир јединице Ебу Талха ел-Енделусиј, његов савјетник који је требао да буде командир послије њега Ебу ел-Харис ел-Бахрејниј, Aвганистанац Ебу Худејфа ел-Aфганиј, Aвганистанац Ебу Мерјем ел-Aфганиј и још један Палестинац, коме се не могу сјетити имена. Што се тиче мене, ја сам од почетка поменутог лудог напада био онеспособљен, односно погођен метком из аутоматске пушке у десну ногу испод кољена. Одмах сам био враћен у неку клинику у Високом, док је борба на Илијашу и даље трајала. Након тога сам био пребачен у болницу у Високом, гдје сам лежао са још неколико наших рањеника под контролом једног доктора Сиријца, који се зове др Мухамед и који је у том периоду радио као љекар у поменутој болници. Послије тога сам био пребачен у Зеницу, у неку посебну клинику која је била смјештена у пензионерском дому у Радакову, затим у неку клинику у Војној касарни, која се налазила у близини школе, у којој је била смјештена Седма муслиманска бригада. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.