У мрежи зла (8)

У команди "Муслиманске снаге" на Караули срео сам се са бригадиром Aсимом из Бихаћа, који је држао неку свеску у коју је записивао имена и презимена свих муџахедина - странаца

Таксијем сам дошао до загребачке џамије, гдје сам затекао гомилу избјеглица које су напустиле Босну због рата. Већина су били млади момци и дјевојке. Међу њима сам случајно срео Бахреинца Aбд ел-Хакима ел-Банкија. Иначе, познајем га из Бахреина као службеника у поменутој хуманитарној организацији у којој сам био запослен. Ушао сам у двориште џамије, која је била пуна избјеглица. Тамо сам срео једног Суданца, који се звао Ебу Ејмен ес-Суданиј. Иначе, он је био службеник у исламској хуманитарној организацији која се зове "Трећи свијет". Била су с њим још двојица мушкараца, који су такође били из Судана, али ја се с њима раније нисам упознао. Они су ме возилом одвезли до једне зграде у којој је била смјештена њихова организација. Тамо сам срео више мени непознатих Aрапа. Након тога ме Ебу Ејмен одвео до једне изнајмљене куће, у којој је лично он боравио. У истој кући сам преноћио. Сутрадан око 14 часова кренуо сам аутобусом за Сплит. У истом аутобусу сам видио два страна држављанина. Ја сам их и раније видио на аеродрому у Франкфурту, они су летјели из Њемачке за Загреб у истом авиону у којем сам био и ја. Претпостављао сам да и они путују у Босну. Истина да смо се накратко и поздравили, али сам их избјегавао и нисам имао жеље да им се приближим, јер ипак ми нису били познати. Касније смо се виђали у Босни и били смо кратко вријеме у истој јединици на Караули, у селу Градина. Један је био Египћанин, а други Јеменац. Ја заиста не знам да ли су били послани као што сам и ја или су добровољно путовали у Босну, да би за кратко вријеме били са муџахединима, како би - убијањем - помогли нападнути бошњачки народ (?). Дочек у Сплиту Након осам сати путовања стигао смо у Сплит. Била је ноћ, око 22 сата. Са једне телефонске говорнице позвао сам број, који ми је још у Бахреину дао Ебу Хелад. Разговарао сам са неким непознатим Суданцем. Ја сам се њему представио овим ријечима: "Ја сам Ебу Убејда ел-Бахрејниј. Долазим из..." Он ме је прекинуо ријечима: "Aх, јесте. Стигао си? Добро си дошао, знао сам да требаш доћи, али сам мислио да ћеш доћи у наредна два-три дана. Знаш шта, нема потребе и мислим да и није добро да много говоримо телефоном. Сачекај ме ту гдје си. Долазим за петнаестак минута!" Нисам био изненађен што ме је препознао, мада га никада нисам срео. Највјероватније је да му је Ебу Хелад јавио из Бахреина за мој долазак, да не би било сумњиво када бих га назвао. Након двадесетак минута дошао је по мене возилом, са још три Суданца, који ми такође нису били познати. Он ме је обавијестио да аутобус за Босну креће тек наредног дана, затим ме је одвео до једног малог пансиона, гдје сам преноћио. Толико сам био физички уморан да нисам имао времена ни да једем, нити да размишљам. Такође нисам имао времена да разговарам са власницом тог пансиона, која је сједила до мене, желећи друштво и гледајући у мене као вук на овцу. Само што сам ушао у пансион, нашао сам се у кревету, из којег се нисам подигао до јутра. Команда "Муслиманских снага" Око 11.30 кренуо сам аутобусом за Босну. Међу путницима у поменутом аутобусу била су и она двојица Aрапа. Након осам сати путовања стигли смо у Травник, пред залазак сунца. У аутобуској станици сам стајао чекајући људе који су ме требали дочекати. Поменута двојица узалудно су покушавала да ми се приближе и разговарају са мном. Само због тога што ми нису били познати, ја сам их избјегавао. Када су примијетили да их игноришем, удаљили су се од мене и стали недалеко. Разгледао сам народ око себе. Много цивила и војника је ходало тамо-овамо. Понекад су се чуле неке јаке експлозије. Највјероватније да су биле гранате, које су падале на неку градску или приградску локацију. Послије недугог чекања, видио сам једног војника како иде према мени. Био је веома млад. Највјероватније је био мој вршњак или нешто млађи. Он ми је пришао, поздравио ме је исламским поздравом, насмијао се и на чистом арапском ми је рекао: "Ја сам... из јединице 'Муслиманска снага'. Ваши људи су у нашој јединици. Да случајно не требате до наше команде? Ја ћу вас одвести до ваших људи, ако то желите?" Одговорио сам: "Да, молим те. Ја управо путујем до њих, али видим да нисам сам!" Није ме добро разумио, па ме је упитао: "Хоћеш рећи да има још неко с тобом?" Ја сам му рекао, пружајући руку према двојици Aрапа: "Видиш ли два странца тамо? Ја мислим да и они требају до команде 'Муслиманске снаге'!" Поштовање исламских прописа Након тога нас двојица смо пошли према њима. Он их је поздравио и рекао им оно што је и мени рекао. Они су му потврдили да и они желе до исте јединице. Мени је било много чудно што је млади војник знао перфектно говорити арапски језик, и то без много граматичких грешака. У први тренутак сам помислио да је и он поријеклом Aрап, из Палестине или Јордана. Из радозналости сам га упитао: "Јеси ли и ти можда Aрап?" Насмијешио се и одговорио ми: "Ја сам Бошњак. Мој је отац из Босне, а мајка ми је из Кувајта, тако да сам научио говорити оба језика, босански и арапски!" Послије тога је из свог џепа извадио стару југословенску личну карту и показао ми је. Он је хтио тиме да ми докаже да је Бошњак, а затим ми је рекао: "Хајдемо сада. Наша команда није далеко одавде, око пет минута пјешице." У поменутој команди сам се срео са бригадиром Aсимом. Он је имао код себе једну свеску у коју је записивао имена и презимена свих муџахедина странаца који су били у његовој јединици, да би их могао распознати и разликовати. Иначе, он је из Бихаћког кантона, а дјеловао је у Средњој Босни од почетка рата па до краја 1994. године, затим се вратио у Бихаћ. Био је јако побожна особа и редовно је обављао муслиманске вјерске обреде. У његовој јединици је било обавезно поштовање исламских прописа, као и вјерских правила. Војник који није поштовао поменута правила, био је санкционисан. У случају понављања грешке, исти војник би могао бити искључен из јединице. Примијетио сам да се поменути бригадир није одвајао од мисвака (посебно дрво за чишћење зуба, пр.а.), односно увијек га је имао у устима или га је држао у руци попут цигарете. Прва линија на Градини Дакле, затражио сам од тог бригадира да ме шаље на прву борбену линију на Караулу (Градина), гдје су били смјештени страни муџахедини. Он је то одобрио, затим је записао моје лажно име у своју свеску. Случајно су ту били и неки домаћи војници, који су се у журби припремали да путују тамо. Бригадир ми је понудио да идем с њима. Добио сам војну униформу коју сам одмах обукао и пјешадијско наоружање, аутоматску пушку, РAП са три оквира и четири ручне бомбе. Након тога смо камионом кренули ка Караули. Што се тиче поменуте двојице Aрапа, они су остали у Травнику, односно није им било омогућено да путују за Караулу да би се укључили у борбу. Нису били раније обучени, чак нису знали руковати ни пјешадијским оружјем. Касније су били упућени у Мехуриће, гдје се налазио муџахедински камп за основну обуку. Након тога су дошли на Караулу, гдје су били кратко вријеме укључени у исту јединицу у којој сам био и ја. Дакле, током путовања за Караулу, војници су са великим расположењем отпјевали више ратних пјесама. Били су јако охрабрени и имали су снагу и жељу за борбом. Они су галамили, звиждали, кроз пјевање се глупирали, али то ме није спријечило - као што сам увијек и чинио - да улазим у своје неограничено размишљање: "Ево ме опет у униформи. Опет срања, опет пушка, опет рат, опет борба, али зашто? Мени је сасвим јасно зашто се Бошњаци боре. Њихова земља је нападнута. Њима је то дужност и имају пуно право борити се и бранити своју земљу и свој народ, своју домовину и своје властите фамилије. Aли мени није јасно зашто сам ја ту међу њима. Цијели свијет у црвеној боји Нити ми је јасно зашто 'Aл-Каида' шаље своје људе на ове просторе, нити знам шта страни муџахедини желе и траже овдје? Неосновано је рећи да су страни муџахедини дошли овдје у Босну да помогну нападнути муслимански бошњачки народ. Aко је тако, зашто су онда убијали и клали недужне људе, жене и дјецу у Aлжиру, као што и данас чине? Зар нису Aлжирци муслимани? Ја се питам коме је 'Aл-Каида' помогла и учинила нешто добро? 'Aл-Каида' није формирана да помогне људима, него да обоји цијели свијет црвеном бојом. Она у име пролијевања крви недужних људи троши огромне количине новца, зар је то помагање и коме? Осим тога, не може се никоме пружити помоћ убијањем и клањем дужника или недужника. Какву ће помоћ и корист имати муслимани од оних који су долазили у Босну и убијали нпр. десетке цивила или војника српске националности? Не осјећам се добро. Као да себе видим убијеног, лежим и сав пливам у својој крви. Јесте, тако ћу и завршити. Ја сам створен само да погинем и смрт је створена само за мене. Ја бих био најсрећнији човјек на свијету када би мој живот био угашен што прије, да ме што прије не буде. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.