У мрежи зла (16)

Послије пада Паљеника муџахедини су заједно са припадницима Трећег корпуса упали у Возућу и на Озрен гдје су починили најсвирепије злочине над српским ратним заробљеницима и цивилним становништвом

Одред "Ел-муџахедин", заједно са војницима из Другог и Трећег корпуса, напада Паљеник и осваја га за само десетак минута. Муџахедини који су учествовали у том нападу говорили су да је убијено и масакрирано више српских војника на тој локацији и да су се могли видјети лешеви разбацани на све стране, док су страни муџахедини имали око 20-25 погинулих. У исто вријеме Зубејрови борци, међу којима и ја, заједно са војницима Трећег корпуса, напали смо на Градић, коју смо освојили за једно пола сата. Иначе, Паљеник и Градић су били као главна одбрана за Возућу, која би без њих остала без заштите, а након пада те двије планине, Возућа би остала у окружењу са три стране, а становништво не би имало куд бјежати, осим ка Озрену. Након пада Паљеника припадници Одреда "Ел-муџахедин" су упали у Возућу и наставили ка Озрену. Ја сам са својим и Рекићевим борцима на врху Градића чекао долазак главног вође напада Aбида, као и осталих бораца. Посматрали смо покрет припадника Одреда "Ел-муџахедин" и како силазе са Паљеника у Возућу. Нови командант Кратко вријеме након тога, моторолом ме је позвао Ебу ез-Зубејр и рекао: "Слушај ме, Aбид је мало повријеђен и мора напустити територију. Ти ћеш бити на његовом мјесту. Скупи све борце и заједно са Рекићевим борцима пажљиво улазите у Возућу. Ел-Кетиба је већ ушла у Возућу и путује ка Озрену. У Возући ћете чекати мој долазак, доћи ћу заједно са Рекићем." Иначе, Ебу ез-Зубејр и Рекић су пратили и управљали нападом из Боровнице или можда из Завидовића. Када смо ушли у Возућу, која је била пуста, без становника, тада је већина припадника Одреда "Ел-муџахедин" била на Озрену, гдје су водили жестоку борбу са ВРС-ом. Касније долази у Возућу Рекић, асфалтираним путем који је од почетка рата па до тог тренутка био блокиран од стране ВРС-а. Но, Ебу ез-Зубејр није дошао, већ је послао двојицу муџахедина, а то су били Ебу Aли ел-Бахрејниј и Aбд ел-Хамид ел-Бахрејниј, и сви смо се састали у Возући. Ебу Aли ме је без образложења скинуо са дужности и понудио Aбд ел-Хамиду да умјесто мене командује муџахединима и да их води ка Озрену. Aбд ел-Хамид је то одбио, са образложењем да никако не познаје терен, тако да ми је Ебу Aли наредио даље вођство. Тијела без глава Командири Одреда "Ел-муџахедин" су прије покрета ка Озрену поставили пункт у Возући са својим људима, на главни пут који води ка Завидовићима, са намјером да забране учесницима у нападу, осим њихових људи, да однесу ратни плијен из Возуће и Озрена, посебно нису допустили да се заплијени наоружање. Рекић и ја смо стајали у близини тог пункта и разговарали са двојицом командира Одреда "Ел-муџахедин", а то су били Египћанин шејх Енвер Шабан и Египћанин Ел-Мутаз ел-Мисириј, који је извео напад на Паљеник. Око два сата послије тога видио сам два камиона прекривена церадама, за које сам касније сазнао да су путовали са Озрена. Та два камиона су стала на пункту ради контроле. Примијетио сам како са једног камиона капа крв. Енвер, Ел-Мутаз, Рекић и ја смо погледали унутар првог камиона, који је био натоварен наоружањем, углавном пјешадијским. У другом камиону, из којег је капала крв, видио сам, као и остала тројица, лешеве у војним униформама, али је било и лешева који су били скоро голи. Ти лешеви су били набацани једни на друге. Не бих знао тачно рећи колико их је било, али претпостављам да је било око 20, мало мање или мало више. Примијетио сам да су скоро сви лешеви били без глава, али је међу лешевима било бачено и више одрубљених глава. Свађе међу пљачкашима Посматрао сам изразе лица Енвера и Ел-Мутаза, који су хладнокрвно и са осмијехом посматрали лешеве, а потом сам бацио свој поглед ка Сеаду Рекићу, на којем сам примијетио да му није било драго. Био је нешто љут, али ја заиста не знам да ли је та његова љутња била због оног што се налазило у крвавом камиону или због тога што припадници Одреда "Ел-муџахедин" нису омогућили његовим борцима да узму, наводно, од свог дијела ратног плијена. Он се након кратког ћутања и донекле подигнутим гласом обратио Енверу и Ел-Мутазу овим ријечима, показујући руком на лешеве: "Возите то одавде и нема потребе да то виде и други борци." Затим је наставио, показујући своје незадовољство: "То није поштено од вас да однесете сав ратни плијен. Ви сте чак одузели од мојих бораца и оно што су заплијенили. То стварно није праведно! Ми имамо право да узмемо ратни плијен јер смо и ми учествовали у нападу, а ви не бисте могли сами извести тај напад и ослободити Паљеник да нас није било на Градићу." Поменута два камиона су кренула ка мени непознатом мјесту у или код Завидовића. Послије тога ме је моторолом позвао Ебу ез-Зубејр, наредивши ми да заједно са Рекићевим борцима кренем ка Озрену, обавијестивши ме да на Озрену нећемо имати много посла јер су, казао је Ез-Зубејр, припадници Одреда "Ел-муџахедин", као и Другог корпуса, рашчистили двије трећине Озрена. Рекић је остао у Возући, пославши свог замјеника Џевада на челу јединице на Озрен. Заједно смо се попели на Озрен, гдје на првој коти нисмо никога нашли од ВРС-а. Бункери и траншеје су били пусти. На истој коти је било распоређено више муџахедина из Одреда "Ел-муџахедин", али је још више било бошњачких војника. Напуштене траншеје Послије тога смо се наставили пењати ка другој коти, на којој су такође били бункери и траншеје ВРС-а. И на тој коти сам видио више тијела разбацаних свуда. Ту сам видио и више бошњачких војника и муџахедине из Одреда "Ел-муџахедин". Сви су били скривени иза дрвећа или у лежећем положају, гледајући према трећој коти, која је била удаљена око 200 м. Од треће коте нас је раздвајала нека долина. На поменутој коти није било бункера и траншеја и на њој су били распоређени војници ВРС-а, који су под притиском напада напустили прву и другу коту. Одатле су пуцали на нас свим расположивим средствима које су посједовали. Причало се међу домаћим и страним борцима да је ВРС на поменутој коти пружала посљедњи безнадни отпор (задњи трзаји), покушавајући тиме да зауставе напад на Добој, који се налазио иза коте на којој су били. Причало се да би пад те коте значио да Добој остаје без значајне заштите, јер послије исте коте, спушта се на равно (предграђе и насеље), које је удаљено око осам км од Добоја. Рекић је моторолом наредио својим борцима да ударе на ту коту, али његов замјеник није смио да крене у напад без нас (Зубејрових бораца). Он ме је замолио да кренемо заједно, истичући да је добио зелено свјетло, што сам одлучно одбио. Ја сам образложио моје одбијање одсуством санитетских јединица, које би пружиле помоћ рањеницима ако би их било. Обустава напада Ја сам о тиме обавијестио Ез-Зубејра, који ми је напето рекао: "Aко сматраш да можеш и без тога кренути у напад, нападај. Aко сматраш за неопходно присуство санитетских јединица, не нападај док не дођу. Дајем ти пуномоћ да одлучиш о томе." Моторолом сам позвао Рекића, обавијестивши га да муџахедини неће кренути у напад док не будемо видјели у близини и санитетску јединицу. Он је био љут и незадовољан, па је рекао: "Тако је наредио мој шеф, а ја никога не бих послушао осим њега. Ви морате одмах кренути у напад." Ја сам се због тих његових ријечи нашао увријеђен, па сам одлучио да му узвратим истом мјером, рекавши му: "Разумио сам, али ја не бих прихватио наређење, ни од тебе, ни од твога Сакиба, нити од било кога, осим од Ебу ез-Зубејра. Ти слободно јави Сакибу и реци му да ја кажем, нема напада без присуства санитета. Завршили смо. Ја ћу чекати ту мало. Aко не буде испуњен мој услов, ја ћу повући своје борце назад." Након тога ме је обавијестио Рекићев замјеник да је мој услов испуњен и да санитетска јединица путује ка нама, али сам и тада одбио напад, захтијевајући да их видим својим очима. Послије тога ме је позвао Ебу ез-Зубејр и наредио ми да нема даљег напада, те да се одмах повучем са јединицом ка Возући. Но, то ми је било речено и од Рекићевог замјеника, који је одбио исто наређење од стране Рекића. То наређење за заустављање даљег напада је било за све стране и домаће борце издано од стране Сакиба Махмуљина, односно није било ником допуштено да нападне Добој и његову околину, а то је био управо крај рата. Тада смо се вратили у Возућу, затим у Завидовиће, путем освојеног, асфалтираног пута, а потом смо се вратили у Боровницу. Повратак у Жељезно Поље Сјећам се да смо ја и Ебу ез-Зубејр посјетили Сакиба Махмуљана у Завидовићима. Још памтим да је Ебу ез-Зубејр упитао Сакиба: "Ја вас не разумијем. Толико сте се трудили око Озрена и око Добоја, а одједном сте одустали. Шта се дешава? Зашто сте зауставили напад, Добој је већ био у нашим рукама?" Сакиб је у вези с тим питањем много говорио, међу којима су биле и ове ријечи, које још нисам заборавио: "Зубејре, није до мене. Тако је наређено са врха, а ја извршавам наређења." Послије тога, сви борци су напустили Боровницу и већина се вратила у Железно Поље, гдје је након кратког времена услиједила вијест о потписивању Дејтонског споразума. Кроз разговор са страним и домаћим борцима, и кроз мој споменути разговор са Сеадом Ракићем стекао сам утисак да је један од циљева напада на Возућу био да се Сребреничанима осигурају кровови над главом. Ја се слажем да су Сребреничани доживјели геноцид и да је над њима почињена превелика неправда, али то не би требао бити разлог за напад на Возућу и да се силом истјерују њени становници из својих кућа, да би били дати Сребреничанима којима нису припадали. Имао сам више прилика да слушам од домаћих, а и од страних бораца, ове ријечи, у којима су изразили своје задовољство резултатима напада на Возућу. "Напад на Возућу један је дио нашег одговора за напад на Сребреницу. Тек смо кренули и тога ће бити још." Прогон и пљачка Наравно да је то речено прије Дејтонског споразума. Aко је то тако, ја бих са великим сажаљењем казао да поменуте ријечи нису биле у складу са правдом. Оно што се догодило у Сребреници је неправда и злочин, почињен над муслиманским народом, али неправда и злочин је и оно што се догодило у Возући и на Озрену над српским народом. Сматрам да је узвраћање неправдом и злочином нова неправда и злочин. Осим тога, становници Возуће нису били криви за оно што се догодило у Сребреници, па зашто су морали сносити казну и крвљу платити за то, и зашто је било допуштено страним муџахединима да им суде смрћу? Такође се питам да ли злочин над Сребреничанима оправдава напад на Возућу, тјерати њене становнике да напусте своје домове, а потом опљачкати њихово власништво? Aко се неко мора казнити, онда треба казнити само оног ко је починио грешку, а никако његовог брата, ближњег земљака исте националности итд. Сматрам за врхунац правде привести по могућности све који су починили злочине, било то над муслиманским народом у Сребреници или над православним народом у Возући, да би одговарали за почињена злодјела. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.