У мрежи зла (14)

Једно јутро након доручка чуо сам у близини куће гдје сам био затворен, гласове више људи и буку неколико возила која су се кретала улазећи и излазећи из кампа Мехурићи.

Кроз прозор моје собе посматрао сам шта се дешавало вани. Видио сам много страних и домаћих муџахедина са пушкама на раменима, међу којима је био и Ебу Маиз ел-Саудиј, који је раније био у мојој јединици. Такође сам видио луксузна возила која су паркирали са упаљеним мотором близу куће. Тај догађај није био рутински, односно никада раније нисам примијетио толико кретања и то у јутарњим сатима. Ја сам тада помислио да ће бити нешто важно, попут доласка неке важне особе, која би можда требало да посјети камп, али та моја претпоставка промашила је истину, јер је у питању било нешто сасвим друго. Послије тога су откључали врата моје собе, затим су ушли Ебу ел-Хасан, Ел-Мекиј, Ебу Маиз, као и још један страни муџахедин, којег нисам раније познавао. Ебу ел-Хасан ми се обратио овим ријечима: - Ебу Убејда, хајде одмах са нама, идемо негдје! Ја сам га упитао: - Шта се то дешава и гдје требамо ићи? Он ми је кратко одговорио: - Касније ћеш сазнати. Хајдемо сада. Не мораш паковати ствари! Долазак на стратиште У првом тренутку помислио сам да ће ме ослободити и да прије тога требам ићи на разговор. Но, када ми је рекао да не пакујем своје ствари, тек тада сам сазнао да нису имали такву намјеру. Због тога ми је било мрско да идем с њима било гдје. Ионако ми нису били драги. Ја сам му безвољно рекао: - Не осјећам се добро и не желим нигдје ићи. Идите ви без мене! Он се насмијао, рекавши: - Хајде, човјече. Возилом ћемо ићи, мада то није далеко. Неће дуго трајати. Нешто занимљиво треба да се деси. Требаш и ти то видјети. Хајде, пожури, људи нас чекају вани! Након тога смо возилом кренули ка једном мјесту у истом селу. Како се сјећам, стигли смо на одређено мјесто за неколико минута, с обзиром на то да се возило кретало врло споро, јер конфигурација терена није дозвољавала брзу вожњу. За кратко вријеме су стигли на исто мјесто и многи муџахедини, који су долазили пјешице. Дакле, када смо стигли до одређеног мјеста, односно много велике чистине, тада смо изашли из возила. Били смо међу више домаћих и страних муџахедина, као посматрача. У средини те чистине стајала су петорица мушкараца у цивилној одјећи, који су били прљави. Фаце су им говориле да су били измучени и исцрпљени. Муџахедини су их опколили са четири стране, са упереним пушкама у њих. Недалеко од поменутих цивила, видио сам откопану рупу, која је била широка пола метра и дугачка око два метра, поред ње хрпа извађене земље. Како муџахедини убијају Касније сам сазнао да су поменута петорица били заробљеници, које су муџахедини отели. Сазнао сам да су четворица од њих били Хрвати, а пети је био Србин. Раније сам сазнао, након мог хапшења, да су муџахедини заробили пет немуслиманских грађана БиХ, те да су их затворили у истом кампу у којем сам и ја био затворен, али нисам знао ни примијетио када су их довели у камп, нити у којој просторији су били затворени. Неколико пута док сам био затворен у соби питао сам муџахедине у вези с њима, али ми нико није хтио или можда није смио одговорити, јер су ме тада сматрали затвореником. Дакле, поменути Ебу Маиз је узео од некога нож, који ми је личио на кухињски и био је дуг око двадесет и пет центиметара. Још памтим да је исти нож био зарђао. Он је, држећи нож у руци, пришао заробљеницима, показавши им нож из близине, затим им се обратио овим ријечима: - ... Сада ћемо вам показати како се ми понашамо према нашим непријатељима. Сада ћете видјети како муџахедини убијају... Штета да користимо метке... само ножеви... сада ћете видјети како муџахедини кољу... ми скидамо само главе... Он им је много тога говорио, али већина његових израза није била схватљива, тако да нисам ни ја могао разумјети много тога осим поменутих ријечи. Иначе, његов бошњачки језик је био веома лош. Претпостављам да заробљеници нису могли ни разумјети много од његових ријечи, нити муџахедини који су присуствовали. Обука домаћих кољача Када је завршио са својим несхватљивим говором, тада је обишао својим погледом заробљенике, једног по једног, затим је пришао једном од њих, ухвативши га за руку и одвојивши га од осталих. Он се окренуо према муџахединима међу којима сам и ја стајао. Кратко их је посматрао, па онда гласно рекао, обративши се двојици домаћих муџахедина, који су били на обуци у истом кампу: - Сабахудине и Ебу Талха, дођите овамо! Ја сам посматрао поменуту двојицу муџахедина, који су пришли и стали до Ебу Маиза. Ебу Талха ми је и раније био познат, јер је био борац у јединици коју сам ја водио. Заиста ми није било познато зашто је враћен на обуку у поменути камп, мада је раније учествовао у неколико војних операција и увијек је говорио да је прије рата био полицајац. Други муџахедин ми није био познат. Он је био рођени инвалид, односно имао је проблем са једном ногом, на коју је јако шепао. Због тога није био физички способан за борбу. Дакле, Ебу Маиз се обратио Сабахудину овим ријечима: - Пошто ти не можеш учествовати у џихаду, ми ћемо ти омогућити да убијеш једног Србина. Ебу Талха ће га држати, а ти ћеш му одсјећи главу овим ножем. Тек тада сам сазнао да је поменути заробљеник био српске националности. Ебу Маиз је додао Сабахудину зарђали нож, рекавши како њему, тако и Ебу Талхи: - Немојте да почнете док вам ја не кажем! Беспомоћна жртва Ја сам са пажњом посматрао двојицу муџахедина. Сабахудин је дрхтао, лице му је било блиједо од муке, јер претпостављам да раније није убио човјека, док је Ебу Талха био смирен и нормално се понашао. Израз његова лица је говорио да му је било свеједно и да је био спреман за извршење задатка. Ебу Маиз се окренуо према четири преостала затвореника, који су били неописиво уплашени и једва су стајали на ногама од страха. Он је загаламио на њих што су оборили своје погледе пред себе, натјеравши их да гледају шта ће бити са Србином, то су морали и учинити. Након тога је Ебу Маиз наредио двојици муџахедина да покажу снагу муслиманског срца, односно да закољу поменутог несрећног грађанина БиХ, затим да му одрубе главу, а то само због тога што није био муслиман. Гледао сам у њега, размишљајући у себи, осјетивши како ми се длачице на тијелу дижу од ужаса: - Ниси њихова прва жртва, нити ћеш бити посљедња. То ће се увијек дешавати док на овим просторима има муџахедина! Ебу Талха је са пуно храбрости пришао жртви, која од страха и немоћи није ни најмање реаговала, нити се отимала, затим га је ухватио са обје руке, а десном ногом га је ударио испод кољена, оборивши га на леђа. Послије тога му је сјео на обје ноге и чврсто га ухватио мало више изнад кукова, а потом је позвао Сабахудина да уради свој дио посла. Сабахудин је пришао обореном грађанину и сјео му је на прса. Но, прије него што је почео, он је окренуо своју главу на страну да не би гледао ужас који је починио својим рукама, затим је уз Aлахову помоћ (?) спустио нож на жртвин врат и почео га клати. Злочиначки ритуал Сабахудин је почео јецати и повраћати, али му је нож још увијек клао. Када су убили жртву, стали су поред ње. Ебу Маиз је са задовољством и осмијехом на лицу пришао лешу, ставивши своју ногу на њега, а са обје руке је ухватио главу жртве, а потом је мотао лијево - десно, сломивши горњи дио кичме, односно откинуо је главу. Он је пред свим присутнима подигао одрубљену главу, па је пољубио у нос, а потом је пришао преосталим заробљеницима, натјеравши их да и они пољубе главу у нос, што су они морали и учинити (?). Послије тога се Ебу Маиз обратио заробљеницима овим ријечима: - Када одете код својих људи, реците им шта сте видјели! Затим им је наредио да однесу тијело и главу до поменуте рупе и да га голим рукама покопају, не давши им никакав алат. Док су заробљеници закопавали тијело, видио сам како Ебу Маиз баца нож којим је извршен злочин у исту рупу. Касније и након мог ослобођења сазнао сам кроз разговор са више муџахедина да су поменути заробљеници, док су били заточени у кампу, преживјели вишедневне физичке тортуре и психичко злостављање. Такође се причало да им није било омогућено да користе ЊЦ када би тражили, него су морали обављати физичке потребе у истој просторији у којој су били затворени, те да су неки од муџахедина били против тог нељудског чина (?), тако да је заробљеницима касније било омогућено да користе ЊЦ када би то затражили. Више пута ми је речено како су муџахедини уз пребијање и пријетње смрћу тјерали заробљенике да газе ногом крст, да би их на овај начин омаловажавали и понижавали. Такође ми је речено да је један од заробљеника жестоко одбијао да гази крст, изабравши прије смрт него да то учини, али је због тога доживљавао дупло малтретирање и пребијање. Генерали су знали Сазнао сам да су се муџахедини обратили тадашњој власти БиХ путем неких важних особа, односно војним ауторитетима, међу којима и двојици генерала, господину Мехмеду Aлагићу и г. Сакибу Махмуљину и обавијестили их о поменутим заробљеницима, захтијевајући од њих да успоставе контакте са ХВО-ом и да им понуде размјену заробљеника, односно размјену четири поменута заробљена Хрвата за све заробљене муџахедине у Бусовачи. Мени је било речено да су поменути војни ауторитети одбили да се мијешају у то, а као што сам раније навео, са образложењем које ми није било познато, али моја лична претпоставка је да је разлог одбијања било страховање од евентуалних посљедица. Поменути војни ауторитети су савјетовали муџахедине да се обрате са истим захтјевом припадницима међународних снага (УНПРОФОР), истичући да они неће одбити такав захтјев са образложењем да тај посао припада у њихову надлежност, што су муџахедини и учинили. Припадници УНПРОФОР-а су одмах покренули дипломатску активност и успоставили контакт између муџахедина и ХВО-а у Зеници. Након позитивног разговора, а уз посматрање УНПРОФОР-а, представници муџахедина су се састали са делегацијом ХВО-а и размијенили заробљенике. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.