У мрежи зла (12)

Међу хрватским становништвом у Бијелој Бучи завладао је страх и паника кад су сазнали да се налазе у муџахединском окружењу, а бошњачка војска је спремала удар на Мешчеме и на хрватских села гдје су се налазиле јединице ХВО

Домаћа војска, као и ми, страни муџахедини, били смо у оружаном сукобу са српском војском, која је окружила поменута села са три стране. Ми у Бијелој Бучи, као и становници села Пулац, које се налази у близини Бијеле Буче, имали смо само један излаз, односно планински пут који је пролазио кроз планину Мешчеме. Тај пут нас је спајао са Травником и био нам је као главна вена, јер истим путем нам је долазила храна, муниција и интервентне јединице, када је било потребно у случају напада на нас. Планина Мешчеме је била под контролом припадника ХВО-а, односно њихова војска је била смјештена на њој, као и неколико села у којима су живјели Хрвати. Када год смо путовали из Бијеле Буче за Травник или супротно, ми или припадници Aрмије БиХ морали смо проћи кроз њихов пункт на тој планини, који је био лоциран покрај пута, да би контролисали сваки наш покрет. ХВО у почетку није забрањивао, нити ометао наше проласке њиховом територијом, односно није забрањивао Aрмији БиХ једини пут у Бијелу Бучу и из ње, али касније ствари су се измијениле. Они су нам почели отежавати проласке кроз поменути пут, непрекидно нас контролишући, што смо сматрали провокацијом и изазивањем. Након тога су више пута забрањивали пролазак камиона са храном и муницијом за Aрмију БиХ у Бијелој Бучи. Послије тога су забранили пролазак војних лица која са собом имају пјешадијско наоружање за Бијелу Бучу и из ње. Затим су забранили пролазак војницима, било појединачно или у групама, са оружјем и без оружја. Но, на крају су забранили и пролазак цивилном становништву, у поменуто село и из њега, што значи да је главни пролаз, односно главна вена која даје становништву Бијеле Буче живот, као и једини излаз и улаз, потпуно блокиран, што значи да су сви који се налазе у том селу у потпуном окружењу и одвојености од других градова тадашње Федерације БиХ. Први неспоразуми То је укратко био разлог, као и почетак оружаних сукоба између Aрмије БиХ и ХВО-а на том подручју. Моје лично мишљење је да је прави узрок наведених сукоба и неспоразума Aрмије БиХ и ХВО-а на том подручју било присуство страних муџахедина на истом подручју (ја и моја јединица), јер све поменуте мјере које је предузимао ХВО, као и затварање пута, било је само због присуства муџахедина у Бијелој Бучи, што је вјероватно забринуло грађане БиХ хрватске националности, који су живјели у својим селима близу тог подручја. Другачије речено, ХВО је највјероватније предузимао поменуте мјере, као и затварање пролаза који су користили и муџахедини, због безбједносних разлога, односно због страха од евентуалног зла које могу страни муџахедини нанијети њиховим грађанима у околини. Дакле, међу цивилним становништвом Бијеле Буче је завладао велики страх и паника када су сазнали да су у окружењу. Бошњачка војска, која се налазила у том селу, била је спремна за војни удар на Мешчеме и на неколико хрватских села која су се налазила између Мешчема и Травника, у којем су живјели припадници ХВО-а. Напад на Мешчеме Након затварања поменутог пута, код мене су дошли неки од командира бошњачке војске, која се у том периоду налазила у истом селу, тражећи да им помогнем, односно да са својом јединицом учествујем у нападу на Мешчеме, најављујући да су они добили зелено свјетло за напад са образложењем да је ХВО објавио рат Aрмији БиХ. Ја сам моторолом контактирао са замјеником шефа муџахедина у Мехурићима Вахјудином ел-Мисријем, а потом сам га обавијестио и упознао са ситуацијом. Но, он ми није одобрио учешће у поменутом нападу, него ми је то наредио: "То је твоја обавеза и одговорност. Требаш бити свјестан да ћеш први бити одговоран како за наше борце, тако и за становнике села у случају да им се нешто лоше догоди!" Ја нисам могао одбити учешће у том нападу, јер је то било у оквиру моје надлежности, зато што се инцидент догодио подручју у којем сам се налазио. Осим тога, био сам и ја, као и моја јединица, у озбиљној опасности, јер смо се налазили и ми тада у окружењу. Због тога сам се припремио за напад, мада сам имао мале сметње и болове због ране. Дакле, у касним ноћним сатима, а уз помоћ једног Бошњака из села Пулац, који нас је водио кроз шуму, попели смо се на Мешчеме, гдје смо се приближили колико смо могли првој борбеној линији ХВО-а, чекајући зору да сване. Када је мало свануло и могло се видјети, кренули смо у напад. За мање од десетак минута и скоро без пружања отпора, осим врло мало пуцњаве из даљине, заузели смо њихову прву линију. Само што су нас осјетили, кренули су у бијег ка њиховом селу, које није било далеко, остављајући нам пут и читаву коту на којој су били распоређени. Нама је пут ка њиховом селу био чист и без одбране, осим, наравно, једног хрватског војника који је из даљине од око 100 метара пуцао на нас из ПAМ-а, који је био смјештен у округли ров. Муџахедини испред Бошњака Домаћа војска је током нашег напада на Мешчеме била иза нас, чекајући да ми први пробијемо хрватску прву линију, сакривши се иза дрвећа. Они су чекали да освојимо ту коту, да би се онда и они придружили нама или у случају пораза да би кренули у бијег. Иначе, домаћа војска, као и бошњачки народ у читавој БиХ, мислили су да су страни муџахедини дошли издалека да ратују у оквиру Aрмије БиХ само због тога да би настрадали у Босни (?). Због тога су нас увијек гурали испред себе у сваком војном нападу у којем смо учествовали, да бисмо ми почели први удар и да бисмо изазвали најжешћу реакцију, односно контранапад на нас, а не на њих. За њих је било од користи када бисмо ми побиједили или када бисмо били поражени. Другачије речено, када бисмо ми освојили побједу, та побједа би припала њима, јер смо се ми борили на њиховој страни и све што смо освојили војним начином, било је њихово и под њиховом контролом, било да је то нека планина, село или нешто слично. Осим тога, ми смо примали метке у току напада, а не они, јер смо увијек били на првим ударима, а они недалеко иза нас, сакривени иза дрвећа, што значи да је наш губитак за њих био као сигнал и мало времена да бјеже назад, док их наше групе покривају и штите од метака током бијега. Напад на село Као што сам навео, заузели смо прву борбену линију ХВО-а на Мешчемама. Бошњачки војници су тада напустили свој положај иза дрвећа и придружили се нама, али тек кад су се увјерили да је терен чист и да је опасност отклоњена. У истом нападу је учествовао и Египћанин Ебу Хандала ел-Мисриј, који је био задужен у јединици за редовно одржавање духовних и исламских предавања за борце. На Мешчемама је био лоциран минобацач 120 мм, који је био усмјерен ка селу Бијела Буча, што значи да је ХВО имао озбиљне намјере и био је у фази припрема за напад на поменуто село. Претпостављам да је наш напад на ХВО уплашио трећу страну, односно српске снаге, које су од почетка напада почеле гранатирати Бијелу Бучу и Полац са њиховог положаја Комар, Влашић, као и Бешлије. Поменути Ебу Хандала је био први који је стигао до заплијењеног минобацача. Он је окренуо цијев према селу Турбе, које се могло видјети са мјеста гдје је био лоциран минобацач и почео је непрекидно гранатирати, читаво село и оно што је могао видјети. Заустављено гранатирање Но, он није знао да су двије трећине села биле под контролом српске војске и да је једна трећина под контролом Aрмије БиХ. Тако да је немилосрдно гранатирао све редом, мислећи да су сви Срби, док се ја нисам упутио до њега, зауставивши га овим ријечима: "Јеси ли ти полудио? Смјеста заустави то проклето срање. Значи, ти си одлучио тиме да нас све јебеш?" Он је зауставио гранатирање и за тренутак остао без текста, када је видио како су незадовољство и срџба промијенили моју фацу. Са добро подигнутим гласом сам наставио да га критикујем: "Кога си питао и ко ти је одобрио да употријебиш тај јебени минобацач? Да ниси случајно надлежан за то или ти је можда из небеса пао папир са одобрењем да то чиниш? Шта сам ја овдје? Што ме тако гледаш, одговори!" Он је рекао: "Зар не видиш како Срби гранатирају наше село?" Замало ми очи нису искочиле на њега од хује, па сам рекао: "Нисам те то питао и немој ме више правити будалом, него ми одговори на питање кога си питао и ко ти је одобрио да употријебиш минобацач? Зашто ме таквим понашањем тјераш да се понашам нељубазно према теби?" Угрожавање живота Дакле, ја не кажем да нисам у том периоду био лоша особа, јер сам ипак имао везе са незаконитом организацијом ("Aл-Каида"), те сам био официр у илегалној војсци, али сам у том периоду сматрао, као што и сада сматрам, да је напад на цивилно становништво, угрожавање њихових живота и уништавање њихове имовине, без обзира на њихову националност или вјерску припадност, велики злочин за који треба одговарати пред лицем правде, било то у ратном стању или не. Међутим, сматрам да је поменуто гранатирање Турбета ратни злочин над цивилним становништвом и да починилац треба да буде приведен и изведен пред лице правде да би одговарао за злочин који је починио, без обзира на то да ли је инцидент прошао без људских жртава или материјалне штете, јер је постојала намјера са пуном свијешћу да се убијају недужни цивили и уништи њихова имовина. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.