У мрежи зла (11)

Послије доласка великог броја муџахедина током рата и формирања њихове администрације у Босни, Вахјудин ел-Мисри савјетовао члановима администрације да се жене са држављанкама БиХ, да би тако остварили право на бх. држављанство

Шеф муџахединских снага у Босни Вахјудин ел-Мисри у том периоду је организовао нову муџахединску администрацију, која је била смјештена у селу Мехурићи код Травника. Поменута администрација је остала неизмијењена све до краја рата. Послије рата, иста администрација организује заједницу Бочиња и бави се трговином, отварајући трговачку компанију која се зове "Бедр Босна" (Халал месо). У том периоду Вахјудин ел-Мисри жалио се да не може истовремено водити бригу о војним и цивилним пословима муџахедина, најављујући да је он само војни стручњак, што значи да треба бити задужен само за војне послове. Због тога је одлучио да организује сталну администрацију, у којој ће сваки члан бити задужен за одређени посао који разумије. Он је послао свог курира у Бијелу Бучу, гдје сам се налазио са својом јединицом, са поруком за Ебу ел-Хариса ел-Либија, Ебу Мина ел-Мисрија и Ебу ел-Меалија ел-Џезаирија, у којој им наређује да напусте јединицу и да се одмах упуте њему у Мехуриће. У Мехурићима се састао са свим изабраним члановима, гдје је именовао Ебу ел-Хариса ел-Либија за генералног шефа муџахедина у Босни, себи је изабрао мјесто замјеника шефа и надлежну особу за војна питања и послове муџахедина у Босни. Такође, за чланове поменуте генералне команде (администрације), као војне или цивилне командире муџахединских снага, изабрао је Ебу ел-Меалија ел-Џезаирија, Ебу Минну ел-Мисриј, Ебу ес-Сидика ел-Џезаирија, Имада ел-Мисрија и Ел-Мутаза ел-Мисрија. Он је наредио да именовани чланови не смију бити измијењени, али није искључио могућност да ће по потреби бити повећан број чланова поменуте администрације. Право на држављанство Организацију администрације образложио је доласком много страних муџахедина у Босну, а да би их могли распоредити по јединицама, морају имати добру администрацију. Он је нагласио да ће поменута администрација бити и дјеловати у Босни не само у рату, већ и послије рата, до неодређеног времена. (?) Због тога је савјетовао све чланове администрације да се жене са држављанкама БиХ, да би тиме остварили право на држављанство БиХ. Ја заиста не знам да ли је поменути Вахјудин сам измислио тај програм или му је то наређено од стране главне ћелије "Aл-Каиде" . Не бих знао одговорити на то питање, јер немам на основу чега, али на основу мог знања о програму и рутинском раду "Aл-Каиде", сматрам да је немогуће организовати муџахединску администрацију која би била смјештена у БиХ, чак и послије рата, без одређених временских рокова за завршетак те мисије, те именовати за командире особе без ранијег знања и одобрења главне ћелије "Aл-Каиде" . Како је мени познато, поменути Вахјудин или који други од надлежних чланова "Aл-Каиде" који су распоређени широм свијета, могли су поставити неки свој програм рада, али тај програм неће бити усвојен и уважен и неће ступити на снагу док га не одобри главна ћелија "Aл-Каиде". Отмица хрватског генерала Када је Ебу ел-Харис ел-Либиј преузео положај као генерални шеф муџахединских снага у Босни, послао је мени свог курира са поруком да му хитно пошаљем четворицу бораца из јединице, које је он изабрао, а то су били Ебу Aхмед ел-Итејбиј, Ебу Худејфа ел-Џезаириј, Ебу Хамза ет-Тунисиј и Мустафа ел-Џезаириј. Нисам знао због чега требају путовати до њега, нити сам имао право да питам зашто. Ја сам их послао до њега у Мехуриће. Наредни дан су се вратили са истим куриром и са новом поруком да им обезбиједим све што им је потребно, јер су били послани да изврше неки задатак. Ја сам дао Ебу Aхмеда, који је водио ту групицу, и све што је тражио, а то је три хиљаде њемачких марака, три мотороле са десет резервних батерија, пјешадијско наоружање. Нисам знао о чему се ради, док ми није Ебу Aхмед укратко испричао. Како је он навео, били су послани у Ростово код Бугојна, са задатком да отму неког хрватског генерала, затим да га живог одведу у муџахединску команду у Мехуриће. Ја сам га упитао како, гдје и зашто, хтио сам да ми више објасни, али није хтио да ми открива детаље, јер како наводи, то му није било допуштено. Није ми се свидјела та идеја (отмица) и страховао сам да би могла проузроковати страшне посљедице. Засједа у Ростову Нисам се могао томе противити нити зауставити, јер је то било наређено из генералне команде, а ја сам био само командир борбене јединице, која је под контролом поменуте генералне команде. Они су кренули исти дан ка Травнику, гдје су их наводно чекали још шест или седам страних бораца. Ја заиста не знам да ли су сви кренули ка Ростову или не, нити знам ко и колико бораца је учествовало у поменутој отмици, осим поменуте четворке из моје јединице. Углавном, они су кренули до неког раније одређеног мјеста код Ростова. Поменуто мјесто је и раније извиђано од стране муџахедина, тако да им је било детаљно познато како поменути генерал возилом уз пратњу својих тјелохранитеља пролази тим путем. На истом мјесту су га чекали. Када је пролазило тај генерал, избила је између отмичара и генераловим пратилаца кратка ватра у којој су, наводно, побијени сви пратиоци. Отмичари су одвели генерала и његово возило до хотела у Ростову, у којем је била смјештена једна бошњачка јединица. Како сам сазнао, та је отмица испланирана и спроведена без знања и одобрења домаће војске. Били су свјесни да ће бити покренута велика потрага за њима и да ће бити сва околина око Ростова детаљно претражена. Због тога су одвели генерала у неку шуму на некој планини, у којој су се сакрили пар дана чекајући да престане потрага за њима. Потрага за отмичарима У међувремену, припадници ХВО-а и Aрмије БиХ, уз помоћ међународних снага, покренули су велику акцију трагајући за отмичарима и отетим генералом. Међународне снаге су обишле и прегледале поменути хотел у Ростову, наводно нису видјели ништа сумњиво. Интересантно је што нису могли примијетити генералово возило које је било паркирано негдје пред хотелом (?). Дакле, неколико дана, током којих је киша скоро непрекидно падала, отмичари су са отетим генералом боравили на планини недалеко од Ростова, а цијело то вријеме потрага за њим није престајала. Због невремена, отмичари нису могли моторолом контактирати са Мехурићима, али су могли са мном у Бијелој Бучи. Дакле, ја сам се ипак морао умијешати у то и учинити било шта да не би отети генерал био убијен. Била ми је пала на ум једна идеја, али сам се бојао, у случају да то учиним, да ће ме наши шефови страшно критиковати и да би њихова реакција могла бити и гора од критике. Без обзира на све, нисам могао одустати од те идеје, јер је то заиста била једина шанса за несрећног генерала. Спреман одговор Размишљао сам шта да кажем и шта да образложим пред мојим шефовима у случају да урадим оно што сам наумио урадити. Ја сам био убијеђен да ће ме питати за образложење такве одлуке, а ја ћу морати одговорити. Ја сам био унапријед припремио одговоре на сва њихова евентуална питања, која сам могао претпоставити. Мени је било најважније да им објасним да сам учинио оно што сам наумио учинити само због тога да бих спасио живот муџахедина (отмичара), јер да су, којим случајем, сазнали за моју праву намјеру, а то је да спасавам живот отетог генерала, они би ме оптужили за издају, а то би ме могло коштати живота. У задњим тренуцима сам хтио одустати од оног што сам наумио рећи отмичарима, али када сам мало размислио о отетом генералу и да је његов живот у опасности, поново сам себе охрабрио, а затим сам моторолом звао Ебу Aхмеда и рекао му: "Aко ми обећаш да ћете ме послушати без образложења и без расправа, ја ћу ти дати рјешење, што ја лично сматрам да је најбоље за вас." Он је рекао: "Обећавам ти. Само реци!" Муџахедини као роботи Муџахедини, односно обични борци су били заиста чудна људска бића. Они су ми дјеловали као да не желе користити свој мозак да би сами сазнали шта је добро, а шта зло па га избјегавати, него су увијек чекали да их неко води и нареди било шта, без обзира на то да ли они имају користи или немају од таквих наредби, да ли то њима шкоди или не. Понашали су се као програмирани роботи, којима се управља даљинским управљачем, а не као жива бића, која имају разум (?). Рекао сам му: "Будите на мјесту на којем се налазите до падања мрака, а затим ослободите генерала и вратите се у Мехуриће!" Он ми је рекао: "Aко га пустимо, он ће викати и тражити помоћ. То може бити опасно по нас!" Одговорио сам: "Слушајте, ту нема опасности. Пустите њега негдје гдје је пусто и далеко. Док он пјешке стигне до мјеста гдје би могао срести некога, ви ћете возилом проћи кроз пунктове. Док они њега нађу, ви ћете бити у Новом Травнику!" Он се толико обрадовао као да сам му дао рјешење за неки тежак задатак. Ја сам био заинтересован да спасим живот поменутом генералу. Углавном, сви су били спашени - и отмичари и отети генерал! Касније сам примио велику критику од шефа муџахедина Ебу ел-Хариса ел-Либија због ослобађања поменутог генерала. Он ме није оптужио за издају и сарадњу са ХВО-ом него је сматрао да сам катастрофално погријешио што сам наредио отмичарима да ослободе генерала, а већ је био - како он наводи - у нашим рукама. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.