У мрежи зла (10)

Шесторица муџахедина отели и одвели двојицу енглеских новинара у Бијелу Бучу, гдје су их мучили, а потом убили на једном мостићу на потоку. Мјесто убиства испланирано тако да се злочин припише ХВО-у

Једном приликом, када сам се, послије рањавања, већ мало опоравио и могао ходати, закратко сам напустио војну касару и отишао у школу, у којој је била смјештена Седма муслиманска бригада. Командир поменуте бригаде је страним муџахединима дао једну просторију у тој школи. Ја сам се налазио у тој школи, када се изненада чула кратка рафална пуцњава, највјероватније из аутоматске пушке. Мало касније се међу војницима причало да је то неко пуцао на хеликоптер који је припадао Међународном комитету Црвеног крста, у тренутку када је случајно летио изнад школе врло ниско. Како сам сазнао, неки службеници Црвеног крста дошли су у команду Седме муслиманске бригаде жалећи се да је неко пуцао на њихов хеликоптер. Била је то срећа у несрећи, јер је инцидент прошао без повријеђених и материјалне штете. Неки војници из те бригаде су ми причали да је неки муџахедин (Aрап) пуцао на поменути хеликоптер из дворишта школе или извана, из близине школе. Тада сам се у школи случајно срео са једним Aлжирцем, Мустафом ел-Џезаиријем, који је носио пушку на рамену. Као што сам раније навео, био је борац у јединици у којој сам и ја био, која је смјештена у Бијелој Бучи код Травника. По нашем правилу, он је требао бити тамо у јединици, а не у Зеници. Ја сам сматрао да имам право питати га, као замјеник командира јединице, за разлог одсуствовања из јединице. Дакле, ја сам га упитао: "Јеси ли ти чуо за неког Aрапина који је мало прије пуцао на хеликоптер Црвеног крста?" Он је са поносом одговорио: "Ја сам пуцао на њих. Они су крсташи, Aлахови непријатељи. Они су дошли у Босну да помогну четницима, да убијају наше муслимане и да силују наше муслиманке. Командир јединице У току мог боравка у болници у Високом о мени је, као и о другим нашим рањеницима, бринуо Aлжирац Ебу ел-Меали ел-Џезаириј. Када смо пребачени у Зеницу, о нама је бригу водио Египћанин Ебу Џафер ел-Мисриј. Неколико пута у болници у Високом нас је посјећивао и шеф муџахедина Вахјудин ел-Мисриј. Посјећивао нас је и у Зеници. Када сам се претежно опоравио и могао ходати на повријеђеној нози без сметње, тада ме је шеф муџахедина посјетио и рекао: "Слушај ме пажљиво, наша јединица у Бијелој Бучи је остала без одговарајућих командира откако је погинуо наш Ебу Талха ел-Енделусиј. Недавно сам послао Ебу ел-Меалија да повремено води јединицу, чекајући тебе да се опоравиш и изађеш из ове клинике. Данас ћеш бити враћен тамо, гдје ћеш преузети одговорност вођства јединице од њега!" Ја сам био алергичан на преузимање било какве одговорности. Дакле, то је било то. Они су ме изабрали за командира јединице, не знајући да сам већ постао њихов тајни и невидљиви непријатељ... Када сам стигао у село Бијелу Бучу и преузео одговорност над јединицом, тада су ми причали борци о ликвидацији нека два страна држављанина и да се то догодило два дана прије мог доласка. Како наводи Саудијац Ебу Маиз ес-Саудиј, који је тада имао око 40 година и који је добро знао енглески језик, једном приликом био је у Травнику са још неколико муџахедина из јединице. Када су стигли до куће - коју смо добили од домаће војске да користимо као одмориште - затекли су тројицу страних држављана, наводно двојицу мушкараца и једну жену. Они су сједили у неком свом возилу (џипу) које је било паркирано недалеко од поменуте муџахединске куће. Злочине приписују другима Највјероватније да су знали да у тој кући бораве муџахедини, односно да та кућа припада муџахединима, тако да су недалеко у свом возилу чекали да наиђу неки од њих. Дакле, када је Ебу Маиз наишао са другим муџахединима и кренули су да уђу у кућу, тада су поменути страни држављани брзо изашли из аута, носећи са собом новинарску опрему, и пришли муџахединима. Како Ебу Маиз наводи, они су се много обрадовали када су међу муџахединима нашли и неког ко зна да говори енглески језик, што би олакшало њихов новинарски посао. Како ми је Ебу Маиз рекао, они су му се представили као новинари ББЦ-а и да су из Велике Британије, затим су га замолили да им омогући интервју и да ураде новинарску репортажу на локацији гдје се налази муџахединска јединица. Како он даље наводи, према њима је био крут и нељубазан, сматрајући да тако треба јер су крсташи и Aлахови непријатељи, и да им нељубазношћу и строгошћу треба показати снагу ислама. Но, поменути новинари су трпјели све то на својој кожи, надајући се да ће на крају бити удовољено њиховим захтјевима, тако да нису одустајали од својих покушаја. Када је Ебу Маиз видио да новинари упорно моле за интервју и не одустају од својих покушаја, мада је био веома крут и нељубазан према њима, наводно је то изазвало његову сумњу да су били шпијуни. Злочиначки план У том тренутку Ебу Маизу на ум је пала једна зла идеја, због које је промијенио своје понашање према њима. Он им је рекао, али овај пут са љубазношћу, да су он и његове колеге, који су били с њим, врло заузети, обећавајући им да ће им сутрадан дати интервју, затим им омогућити новинарску репортажу у муџахединској јединици у Бијелој Бучи. Поменути несрећни странци су били веома заинтересовани и прихватили су Ебу Маизову понуду, затим су договорили с њим да се нађу на истом мјесту наредни дан у одређено вријеме. Тако да су несвјесно упали у замку, која их је коштала живота. Ја сматрам да су новинари врло образоване и интелигентне особе. Због тога се чудим што поменуте жртве нису могле да схвате и открију оно што је Ебу Маиз наумио! Зар им није била сумњива велика нељубазност, која је одједном постала велика љубазност и њежност? Међутим, када су новинари отишли, Ебу Маиз се упутио ка Мехурићима, гдје се срео са Египћанином Имадом ел-Мисријем, затим му је испричао цијелу причу о оном што је наумио. Имад ел-Мисриј је подржао Ебу Маиза у његовој намјери и одлучио да учествује лично у отмици. Њих су се двојица вратили у Бијелу Бучу, гдје су се састали са Aлжирцем Ебу ел-Меалијем ел-Џезаиријем, који је у том периоду био повремени командир јединице. Они су га обавијестили о читавој причи и рекли му своју намјеру. Он је одобрио отмицу поменутих новинара и наредио да их доведу у Бијелу Бучу. Невоља је што су муџахедини били убијеђени да је поменути новинари нису у стварности били новинари већ шпијуни који су послани из Велике Британије у некој, наводно, специјалној мисији и да би шпијунирали муџахедине. Мучилиште у кући Наредни дан у раним јутарњим часовима кренула је наоружана група од шест бораца према Травнику, гдје су чекали на одређеном мјесту долазак поменутих несретних новинара. Поменутих шест отмичара били су командир јединице Ебу ел-Меали ел-Џезаириј, члан муџахединске администрације у Мехурићима Имад ел-Мисриј, Ебу Маиз ес-Саудиј, Ебу Минна ел-Мисри, Ебу Aбд ел-Бар ел-Џезаириј и Карај Камел звани Ебу Хамза ет-Тунисиј. Претпостављам да је поменута женска особа, која је била са новинарима, сумњала и осјетила велику опасност током разговора са Ебу Маизом, јер наредни дан - како наводи Ебу Маиз - та жена није дошла на мјесто састанка са двојицом новинара или су можда новинари сматрали - ако је она била само преводилац - да нема потребе повести је са собом на мјесто састанка са муџахединима, јер су међу муџахединима нашли неког ко зна да говори енглески. Када су поменута два новинара дошла по договору на мјесто састанка у Травнику, тада су их шесторица отмичара отели и силом одвели у Бијелу Бучу, гдје су их смјестили у кућу у којој су боравили муџахедини. Мени није познато да ли су два новинара дошла на мјесто састанка возилом или пјешице, јер сам касније видио њихове личне ствари које су имали код себе за вријеме отмице, али међу тим стварима није било нити возила нити новинарске опреме (?). У Бијелој Бучи у поменутој муџахединској кући новинари су испитивани уз пребијање и мучење. Након кратке физичке и психичке тортуре, новинари су били присиљени да признају оно што су им муџахедини стављали на терет, односно да су шпијуни, да су послани из Велике Британије да шпијунирају муџахедине, да је поменута женска особа која је била с њима Јеврејка која има сиду и да је послана у Босну да би проширила ту болест међу бошњачком муслиманском омладином итд. Спреман да свједочи Након присилног признања над њима је било настављено мучење и злостављање. Око 22 сата - а већ је село било пусто - жртве су биле одведене до једног мостића у истом селу испод којег тече мали поток, затим су погубљени метком у главе из аутоматских пушака, потом су бачени у поток. Иначе, поменути мостић се налази испод планине гдје су били положаји ХВО-а. Због тога су муџахедини изабрали то мјесто за злочин, да би становници села, као и надлежни органи БиХ, мислили да је тај злочин починио ХВО. Када је свануо нови дан и пронађени лешеви, у читавом селу се причало да су Хрвати с непознатим циљем улазили у село преко ноћи и убили два непозната мушкарца, као што су муџахедини и хтјели да изгледа. Без обзира на то да ли су поменуте жртве биле држављани Велике Британије или неке друге земље, сматрам да пред лице правде треба да буду изведени они који су починили тај нељудски чин, да би одговарали за злочин над недужним цивилима. Такође сматрам да не би било праведно нити поштено да поменута трагедија буде заборављена. Овом приликом желим послати поруку родбини поменутих жртава, као и властима државе којој припадају, да у случају ако желе покренути судски поступак против починилаца наведеног злочина, ја ћу бити ту - у име правде и борбе против тероризма и национализма - потпуно спреман да их подржим и искрено свједочим пред судом било гдје на свијету, макар ме то коштало сопственог живота!! (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.