У мрежи зла (1) Потресно свједочење бившег официра

Потичем из деветочлане шиитске породице, коју су чинили моја мајка, очух, два брата и четири сестре. Често нас је посјећивао један љутит и увијек нерасположен човјек, за којег сам на крају сазнао да је то био мој отац

Домаће становништво Бахреина чини само пола милиона људи. Од тога 75 одсто њих припада шиитској заједници - шиити, а остало становништво припада сунитској заједници - сунити. Ове поменуте двије заједнице или да кажем двије нације су биле како у политичким и вјерским, тако понекад и у физичким обрачунима, те се на већини поменутог простора мрзе и не подносе једни друге, како на политичкој, тако и на вјерској основи.

Свака од тих поменутих заједница бори се да не личи на другу страну у било ком смислу. На примјер, једна од тих видљивих, примијећених разлика између поменуте двије заједнице је начин обављања молитве и вјерских обреда - "намаз" мада и једни и други припадају исламској вјероисповијести.

Такође је разлика очигледна у позиву на намаз "езан", разликују се у већини случајева и у именима и презименима, као и начину разговора итд. Наведене двије заједнице увијек оптужују једна другу како нису вјерници исте вјере и као да нису муслимани. Ја сам члан многобројне фамилије, која живи у Бахреину и припада шиитској заједници.

Због тога сам постао мрзак и нежељен од оних, који припадају супротној страни, што значи да ме мрзи и не подноси 25 одсто становништва Бахреина. То је у мени стварало мржњу и непријатељски осјећај према њима. Ја мислим да би то била нормална реакција сваког живог бића према онима који га мрзе. Између наведене двије заједнице нема женидбе или удаје, односно сунити никада не би допустили свом сину или кћери да ступа у брачну или ванбрачну заједницу са неким са супротне стране.

Такође, ни шиити не би дозволили свом сину или кћери да ступа у било какву везу са супротном страном. То може да се деси, али у врло ријетким случајевима. Због тога сам се ја осјећао врло угроженим, јер нити једна женска особа која припада супротној страни није жељела да ступи у било какву везу са мном, јер припадам шиитској породици.

Политика и односи између власти Бахреина и шиитске заједнице Краљевска фамилија Aл - Кхалифа, која води власт и на челу је Бахреина, припада сунитској заједници, а они, као и остали, мрзе и не подносе шиите. Такође они, као чланови поменуте заједнице, страхују да ће припадници шиитске заједнице, која представља 75 одсто становништва, те и због поменуте мржње и нетрпељивости између себе, покушати преотети власт. Тако би земља била под њиховим вођством - чиста шиитска власт, као што је случај у Ирану. Неколико пута је долазило до насиља и нереда између појединих шиита и власти Бахреина. Један од тих сукоба десио се 1994. године.

Шиити себе сматрају угроженим и тврде да су прекршена њихова основна грађанска и људска права од стране Владе Бахреина, што је проузроковало такве нереде и сукобе. Власти Бахреина су, због наведених сумњи и страховања да ће шиити покушати да им отму власт и да би сачували фотеље, предузели оштре и неправедне мјере против шиита, односно против 75 одсто грађана Бахреина.

Било је ту, примјера ради, забрана запослења припадника шиитске заједнице у Aрмији Бахреина, у којој је прије ступања забране на снагу радило врло мало Шиита. Међутим, те особе, без обзира на високу школску спрему и дужину радног стажа, нису могле да добију високе чинове. Шиити који раде као службеници или радно особље у осталим државним институцијама, не могу бити на високим функцијама или позицијама.

То је случај у полицији, здравству, министарствима, школству или руководиоци државних компанија и тако даље. Шиитима је као мјесто боравка дато најлошије и најпрљавије насеље, гдје клима није здрава и пуна је разних болести. У тим мјестима нема, нити се може наћи било ко од сунита. Осим тога, Влада слабо води рачуна о шиитима, те им слабо пружа грађанске слободе и права, као што су електрична енергија, телефонија, путна мрежа, водоснабдијевање итд.

Добра радна мјеста се чувају за припаднике сунитске заједнице, тако да су просторије Министарства за рад и запослење пуне замрзнутих и неуважених молби за радно мјесто, само због тога што су њихови пошиљаоци шиити. Много је примјера тих неправедних мјера и кршења грађанских и људских права против шиита од стране власти Бахреина. И ја сам се осјећао угроженим, јер су ми била ускраћена права, првенствено право на запослење у сопственој држави, само зато што сам припадник шиитске заједнице.

Град Бахреин Тешко дјетињство Потичем из деветочлане шиитске породице, коју су чинили моја мајка, очух, два брата и четири сестре. Често нас је посјећивао један љутит и увијек нерасположен човјек, за којег сам на крају сазнао да је то био мој отац. Развео се од моје мајке када сам имао само двије до три године и оставио је саму са седморо малољетне дјеце, која нису имала никаквих материјалних ни социјалних примања, јер је нашао себи другу жену, са којом је имао касније много мушке и женске дјеце. Но, сазнао сам да ја још имам много фамилије, односно даиџе, амиџе, тетке итд. Никада нас нису посјећивали, можда се десило неколико пута, али ја стварно не могу тога да се сјетим, јер не знам ни данас њихова имена, нити знам како изгледају, осим једног амиџе A. Б.

Сазнао сам такође да нас они мрзе и не подносе. Покушавао сам да сазнам разлоге, али ни до данас нисам могао да откријем откуд таква велика мржња према мојој мајци, мени и мојој браћи и сестрама. Можда због тога што је моја мајка Иранка, а није Бахреинка или можда због тога што се удала за другог човјека - мог очуха. Тада није могла сама да отхрани нас седморо. Углавном, ја вјерујем да Бог и моја мати добро знају прави разлог. Једном приликом моја мати је мене и моје сестре водила у једну кућу. Та кућа је била далеко од наше, много далеко. Мени се чинило да је та кућа толико далеко да се налази на крају свијета.

Ја сам тада мислио, као мало дијете, да у близини те куће станују неки велики и свемоћни богови, али сам касније схватио да постоји само један Бог, који се налази на небесима, а не на земљи. Када смо улазили у ту кућу, видио сам човјека, жену, те више мушке и женске дјеце. Тај човјек нас је гледао смркнутим погледом - као да му није драго што нас је видио - тај његов поглед је добро напунио моје срце страхом и немиром, дрхтало ми је цијело тијело. Затим је пришао мојој мајци шапућући јој нешто на уво. Онда се мајка, блиједог и тужног лица, и са очима које су се сијале - можда од суза - окренула нама и казала: - Дјецо, ово је ваш отац, маћеха, полубраћа и полусестре.

Ви ћете бити код оца четири дана. Добро га слушајте и будите добри! Затим је кренула према вратима и отишла. Нико од њих није је позвао да сједне да се одмори и попије кафу или чај. То је била велика нељубазност према мојој мајци, а ја не могу да разумијем због чега. Ово је био први мој сусрет са оцем, те први пут да видим маћеху, полубраћу и полусестре. Отишла је драга мати остављајући нас у правом паклу (џехенем). Чим се удаљила из те паклене куће, одмах смо ја и моје сестре постали непожељни странци. Тај љутити човјек, односно мој отац, уз помоћ његове супруге почели су да нас малтретирају и туку, вријеђајући нашу мајку разним ружним ријечима. У та четири дана проведена у кући нису нам дали довољно хране, односно сваки дан добијали смо само по један оброк, што нам није било довољно. Тако да смо свих тих дана, проведених у њиховој кући, били гладни.

Тјерали су нас да сједимо у ћошку, нису нам дали да се крећемо по кући. Нама није било дозвољено да причамо или да се играмо са њиховом дјецом, која су нас стално провоцирала и пљувала по нама. Тај љутити отац нас је увијек упозоравао да случајно не говоримо мајци и очуху шта смо доживјели код њих, јер ће нас он све побити намртво. Тако да нисмо смјели никоме говорити о терору и неправди према нама.

Ми смо чак морали рећи мајци, када дође по нас да нас одведе, да је нама код оца било фино и угодно. Када је Бог одлучио да заврши тај хорор филм што смо гледали, односно осјетили на својој дјечијој кожи током четири дана проведена у очевој кући, моја драга мајка се помолила на вратима. Ми смо са сузама на лицу скочили на њу са свих страна, плачући и вичући:

- Мама, нама је било фино овдје, али води нас кући одмах! Када смо кренули са мајком, нисмо могли чекати да стигнемо кући да бисмо нешто појели, јер смо били страшно гладни. Ми смо је тјерали са сузама у очима да нам нешто купи да једемо. Она нам је купила нешто и дала нам у ручице вичући:

- Гладне окице и похлепна дјецо. Зар се не можете стрпјети док не дођемо кући да заједно ручамо са очухом? Јадница мајка, она није знала шта се нама управо десило у очевој кући и да смо за четири дана проведена тамо јели само четири оброка. Драга мајко, немој само да се секираш, јер ћемо појести ово што си нам купила и кад дођемо кући ми ћемо опет с тобом и очухом ручати. То што сам навео мали је дио од много терора и неправде што смо ја, моја браћа, моје сестре и мајка доживјели од стране оца и маћехе. (Наставиће се) Пише Aли Хамад

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.