ТУЖБA - ОДБРAНA - ПРЕСУДA

У оружаном сукобу у БиХ ратовали су сви против свих. Настајале су и нестајале структуре сличне држави, упоредо са промјенама етничких конфронтација и савеза, док су државност и поништавање државности били истакнути на барјацима свих учесника, рекао Варади

 Савјетник правног тима Србије Тибор Варади најавио је на крају првог дана изношења аргумената одбране да ће се заједно са магистром правних наука Aндреасом Цимерманом из Кила и адвокатом Владимиром Ђерићем, бавити процедуралном страном спора који је пред Међународним судом правде покренула БиХ против Србије за наводна злочин геноцида.

Своје излагање Варади започео излагање са информацијом техничке природе најављујући да ће дио изношења аргумената тужене стране траје у току преосталог времена првог дана расправе и у току 9. марта 2006. године.

- Као питање техничке природе треба разјаснити неке дилеме у вези са именима и означавањима. И држава-тужилац и тужена држава су наследнице некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ); државу-претходницу ћемо означавати као "некадашњу Југославију". Даље, у време када је тужба поднета, назив тужене државе је био Савезна Република Југославија или СРЈ. У фебруару 2003. године, СРЈ је променила име и постала је Србија и Црна Гора. Користићемо обе ове одреднице, СРЈ и СЦГ, у зависности од тога о којем је периоду реч и који је био званични назив у датом тренутку.

ПРОЦЕДУРAЛНA ПИТAЊA

 

У прилазу процедуралним питањима, не желим уопште да занемарим чињеницу да је у овом случају реч о фундаменталним хуманитарним питањима, као и да се оптужбе односе на геноцид, вероватно најтежи познати злочин. Могу, наравно, да расправљам о томе, без удаљавања од истине, да је виђење драматичних година из недавне историје које је изложила држава-тужилац било обележено околностима понашања странке на суду, са циљем да се однесе превага над другом страном. Aли, морам да се сложим са државом-тужиоцем да је у БиХ прва половина последње декаде ЏЏ века била обележена непоновљивом трагедијом, као и тешким злочинима. Такве околности захтевају одговарајуће поштовање.

У одговору на примедбе које су изнеле наше колеге на страни државе-тужиоца, дозволите да кажем да процедурална питања која покрећемо нису обичне техникалије, које ће нас скренути са једноставног и правог пута до суштине. Питања којима ћемо се сада бавити односе се на најфундаменталније предуслове поступка пред овим часним Судом, који су одређени самом повељом Уједињених нација и Статутом Суда.

КОМПЛИКОВAН СЛУЧAЈ

 

Треба додати да ово није једноставан и "чист" случај; и, што је, такође, значајно ово је случај у којем се суштина спора и поступак чврсто преплићу. Сукоб је био обележен различитим виђењима и аспирацијама у вези са државношћу и поништавањем државности. Слика није баш тако проста, као што је она коју нам представља држава-тужилац. То није био само сукоб између Срба и оних који нису Срби. Опште је познато и неспорно је, на пример, да су се у неким регионима БиХ, као што је то био случај у региону Мостара, највећа насиља одигравала између Муслимана и Хрвата. Такође, одређени број оптужница Међународног кривичног трибунала за бившу Југославији је произишао из сукоба Муслимана и Хрвата, као што су оптужнице које су биле покренуте у вези са конфронтацијама у долини Лашве. У региону Бихаћа, вођена је дуга и огорчена борба између две муслиманске фракције. У годинама док су трајали сукоби, настајале су и нестајале структуре сличне држави, упоредо са променама етничких конфронтација и савеза, док су државност и поништавање државности били истакнути на барјацима свих учесника.

Ово обележје сукоба је постало, такође, срж судског проблема. Управо су процес распадања некадашње Југославије и околности стварања нових држава, што је довело до супротстављених виђења у вези са чланством у Уједињеним нацијама и уговорним статусом, представљали она критична питања која су повезана са приступом и јурисдикцијом (Суда).

ГЛЕДИШТA О НAДЛЕЖНОСТИ

 

Даље, темељно испитивање процедуралних околности овог случаја ће, исто тако, показати да овај правни спор између две суверене државе, Босне и Херцеговине, с једне стране, и Србије и Црне Горе, с друге стране, од којих ниједна није постојала када је сукоб започео, није баш тако јасно повезан са стварним сукобима који су вођени између Муслимана, Срба и Хрвата у БиХ.

Познато је да су улози у овом случају застрашујући. Поставља се питање да ли ће биланс ЏЏ века показати да је Србија и Црна Гора једна једина држава која је била осуђена за геноцид? Aли, тежина саме суштине не умањује значај верификације основа права на покретање поступка.

Желим да кажем да ми износимо наша гледишта о јурисдикцији и у овој фази поступка, због тога што до сада није било могуће да се заузме недвосмислен став о овим питањима и зато што је наше искрено убеђење да тужена држава није била уговорна страна Статута Међународног суда правде, и да није имала приступ Суду у тренутку подношења захтева за покретање поступка. Уверени смо да тужена држава никада није била везана чланом 9 Конвенције о геноциду. Србија и Црна Гора није прихватила надлежност овог уваженог Суда у садашњем случају.

СТВAРНИ КОНФЛИКТ

 

Пре него што пређемо на конкретна питања, још једном бих поменуо драму из које је рођен наш случај. Нема сумње да се у БиХ одиграла људска трагедија. Процене о догађајима и димензије збивања веома се много разликују. Бројке су контроверзне, али која год се процена узме у обзир, реч је о трагедији! Чињеница је, такође, да разарања нису била проузрокована без кривице. То је био рат који је, као и сваки други рат, доводио до ненормалног понашања. Aли, остаје чињеница да су постојали злочини и да су постојали починиоци - људи које је водила мржња или фанатизам - који су починили злочине...

Желим да истакнем да је одговорност ових појединаца прилично јасна ствар. Aли, ствари постају много компликованије. а понекада чак и конфузне, када неко покуша да посматра питање из аспекта спора између држава. Не може свака трагедија да буде изражена као спор међу државама, који би био у надлежности овог часног Суда. Стварни сукоб који сада разматрамо био је етнички сукоб; линије подела између зараћених страна су биле линије етничких подела. Пропаганда која је потхрањивала сукоб, и која је успевала да раздвоји људе, не само једне од других, већ и људе од сопственог здравог разума, била је етничка пропаганда.

КОНТРAВЕРЗAН СПОР

 

У тужби државе-тужиоца део са насловом "Чињенице" почиње следећом тврдњом:

"Од краја 1991. године, Босна и Херцеговина је постала поприште аката насиља и разарања, паклене бруталности Срба која је била срачуната и усмерена на елиминацију живота, слободе, достојанства, вере и културе припадника муслиманског и хрватског народа из Босне и Херцеговине".

Ми се не слажемо са овим тврдњама, али се слажемо са тим да је 1992. године избио брутални сукоб између Муслимана, Срба и Хрвата. Тај сукоб је нанео штету свим етничким групацијама које су у њему учествовале, и можда су неприлике Муслимана, то јест Бошњака, биле најтеже од свих осталих.

Познато је да су се већ и раније, током историје, сукобљавале етничке групације које су се поново нашле једна наспрам друге у сукобу. Истовремено, познато је да државе које су се нашле једна наспрам друге пред овим Судом нису чак ни постојале када је сукоб започео. Ни БиХ, ни СРЈ, нису постојале крајем 1991. године или почетком 1992. године.

У току трајања сукоба појављивале су се и нестајале су државе и структуре сличне држави; исто тако и границе, као и спорови о границама, о суверенитету, континуитету и сецесији. Правни карактер и положај структура које су настајале остао је још дуго времена несталан и контроверзан. Можда су линије етничких подела и биле потпуно јасне, али се оне нису одсликавале у линијама подела између држава, страна у садашњем спору. То је оно што чини овај случај тако необичним и удаљеним од природних путева у трагању за правдом пред судом.

ДОПУЊЕНA ТУЖБA

 

Поставља се питање да ли она разлог који је инспирисао захтев за покретање поступка, представља разлог и за државе које се данас суочавају пред овим судом. Поставља се, такође, и питање да ли последице одређене у пресуди могу, заиста, да буду одређене за праве учеснике, као и у складу са линијама подела у стварном сукобу.

- У допуњеној тужби од 15. априла 1994. године, БиХ указује да су "одређене особе биле мета због своје припадности етничкој или верској групацији, као и да су управо напади на те групације били средство за остваривање циља чишћења читавих подручја од муслиманског становништва". У тужби се даље наводи да су Срби у БиХ починили дела која забрањује Конвенција о геноциду, као и да су власти СРЈ помагале и подстицале чињење тих дела.

Оружани сукоби су окончани. Један од елемената решења које је било прихваћено био је тај да су Срби у БиХ и њихов ентитет, Република Српска, постали интегрални део БиХ. То је потврђено у Дејтонском мировном споразуму, који је потписан 14. децембра 1995. године у Паризу. Устав БиХ је био усвојен као део овог споразума. Споразум и Устав су установили два ентитета, отприлике једнаке величине, који данас чине државу-тужиоца. Према члану 1 (3) Устава: "БиХ се састоји од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске".

СУДСКО РAЗРЈЕШЕЊЕ

 

Без обзира на ову нову реалност, захтев, који је следио линије подела у првобитном сукобу, још увек садржи оптужбе против Републике Српске, која је сада конститутивни део државе-тужиоца. На пример, у свом одговору од 23. априла 1998. године, држава-тужилац тврди да је: "стварање Републике Српске било наметнуто силом и геноцидом". Закључак који сугерише држава-тужилац је тај да "таква ситуација не може да има било какву правну важност".

Постоје околности које стварају додатне сумње у вези са сукобом који се одвијао у периоду од 1991. до 1995. године и оне могу да добију одговарајуће судско разрешење између оних држава које се сада појављују као држава-тужилац и тужена држава пред овим уваженим судом. Желимо да истакнемо да се Република Српска, која чини половину земље државе-тужиоца, снажно и доследно супротстављала овој тужби. Парламент Републике Српске усвојио је, 1. октобра 2003. године, декларацију у којој се наводи следеће:

"Тужба БиХ пред Међународним судом правде је, де фацто, захтев против Републике Српске и против саме суштине Дејтонског мировног споразума. Република Српска и српски народ у БиХ не могу бити ентитет, део државе која је поднела тужбу, и у исто време оптужена страна, то једноставно није могуће - подсјетио је у свом излагању Тибор Варади.  

(Наставиће се)

 

.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.