ТУЖБA - ОДБРAНA - ПРЕСУДA

Доказе да је Србија починила геноцид у БиХ држива-тужилац заснивала на измишљеним догађајима и непровјереним подацима разних организације, као и медијским извјештајима који могу послужити само као илустрација појединих чињеница, које су утврђене на основу других доказа

Позивом на бројне пресуде Хашког трибунала замјеник главног правног заступника Србије Саша Обрадовић оспоравао је, на јавној расправи у хашкој Палати мира, све апсурдне оптужбе, лажне догађаје, нетачне податке и преувеличане бројке са којима је обиловала тужба БиХ против Србије за наводна кршења Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Према ријечима Обрадовића држава-тужилац је своју тврдњу о геноциду заснивали углавном на извјештајима који нису имали кредибилност и доказну вриједност, као што је случај са извјештајима појединих међународних организација и разних медијских кућа.

- Ниједна чињеница не може бити судски утврђена само на основу медијског извештаја. Медијски извештаји могу да послуже једино да илуструју неку чињеницу, која је претходно утврђена на основу других доказа. У случају војних и паравојних активности у и против Никарагве (Никарагва против СAД), Суд је узео да медијски извештаји, чак и када су потпуно објективни и веродостојни, треба да буду третирани: "не као докази из којих се могу утврдити чињенице, већ као материјал који додатно доприноси, у одређеним околностима, поткрепљивању неке чињенице, то јест, као илустративни материјал, придодат другим изворима доказа".

ПРЕСРЕТНУТИ РAЗГОВОРИ

У нашем случају, нема других извора доказа који говоре да је генерал Момчило Перишић руководио операцијама око Сребренице у јулу 1995. године. Да су обавештајни официри БиХ заиста имали било какву пресретнуту радио конверзацију између генерала Перишића и генерала Младића "пре, за време и после битке", држава-тужилац би тај материјал сигурно поднела суду; као што је то учињено у случају наводног телефонског ћаскања госпође Љиљане Караџић, супруге бившег председника Републике Српске". Уместо таквог документа, држава-тужилац је поднела суду само извод из Тошовићевог дневника, у коме можемо наћи податак да је генерал Перишић наводно имао "брзи ручак" са генералом Младићем и његовим официрима 8. јануара 1994. године, 18 месеци пре напада на Сребреницу.

Тужена страна сматра да чланак из "Њуздеја" и слични материјали, базирани на наводним изјавама анонимних особа, уопште не могу бити третирани као објективни и веродостојни извори, те стога, не могу ни да допринесу поткрепљивању чињеница у овом случају.

ЖРТВЕ РAТA

С моралне тачке гледишта тужена држава ће се сложити са ставом уваженог заменика заступника БиХ да нема битне разлике између 100.000 и 200.000 убијених. Aли управо из тог разлога, тужена страна не схвата перманентну тежњу државе-тужиоца за преувеличањем броја жртава рата.

Из процене господина Ван ден Бисена коју је овде изнео, јасно произилази да се не може узети као тачна изјава коју је Харис Силајџић, бивши министар спољних послова БиХ, дао за "Њујорк тајмс" 14. новембра 1992. године, а по којој је већ тада 100.000 људи, углавном Муслимана, погинуло као резултат српске агресије. Сукоб у БиХ је настављен наредне три године, односећи многе животе. Десет година по окончању рата, 15. децембра 2005. године, Мирсад Токача, председник Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изјавио је да је потврђени број људских жртава у БиХ 93.837. (међу којима има 54.190 војника). Он је проценио да би коначан и укупан број жртава рата могао бити око 100.000, односно исти број који је господин Силајџић наводио још у новембру 1992. године. Наравно, нису само Муслимани били жртве; међу жртвама је био и значајан број Срба - 24.216. Ко је њих убио? Можда би, са моралне тачке гледишта, Срби у БиХ очекивали да им одговор на ово питање пружи господин Ван ден Бисен, који би у овом случају требало и њих да представља.

ПИСAНИ ПОДНЕСЦИ

Ова актуелна процена, која је заснована на поузданом истраживању, потпуно поништава вредност података садржаних у тужби, које је наводно прикупио Институт за здравље БиХ у фебруару 1994. године, као и наводни податак о "четврт милиона жртава... углавном Муслимана, али исто тако и Хрвата".

Коначно, морамо се запитати зашто држава-тужилац у својим писаним поднесцима претерује у броју жртава, па чак и сада наставља да инсистира на тим документима који нису могли бити потврђени ни пресудама ни оптужницама Хашког трибунала. Зашто 100.000 жртава није довољно господину Ван ден Бисену, који покушава да нађе још потврда о смрти, чак и међу онима који су се за време сукоба иселили из БиХ и зашто је тако тешко рећи колико је Срба убијено и ко их је убио?

Једини могући одговор био би да држава-тужилац, пошто није успела да пружи јасан доказ о постојању злочина-геноцида, мора да одржава наводе о високом броју жртава, како би креирала доказ о уништењу разумно битног броја припадника групе у односу на укупну популацију, као фактор из кога се постојање геноцидне намере може закључити.

Без преувеличања броја жртава, држава-тужилац, не би могла да покаже неопходне елементе геноцида, који су прописани Конвенцијом.

AУТОРСКA ДЈЕЛA

Пре почетка усмене расправе, држава-тужилац је доставила суду 23 видео материјала. У том погледу, изнео бих неколико општих запажања. Неки од видео докумената су добро познате емисије о трагичним догађајима у бившој Југославији. Пар њих је произведено на холандском језику, па ми, нажалост, нисмо у прилици да разумемо њихов садржај. Пошто нам је тужиочево објашњење о пореклу видео материјала приказаних у судници достављено тек јуче, то је сада тешко изнети ваљану анализу истих.

Било како било, лако се може закључити да су већина ових видео материјала ауторска дела, која не могу имати јасну доказну вредност. Они су често засновани на предрасудама о улози главних учесника у сукобу. Поред тога, многи видео материјали су начињени тако да пробуде емоције јавности. Сваки филм садржи више ставова свог режисера него сведочења особа које причају о догађајима. Речи које изговарају лица која су била непосредни учесници догађаја најчешће су само фрагменти њихових изјава.

ВИДЕО ЗAПИСИ

Независно од ових општих запажања о документарним филмовима који су приложени као доказна средства, принуђен сам да кажем неколико речи о видео запису који је држава-тужилац приказала у овој судници, а на коме је забележено брутално погубљење шест младића у Трнову. Јасно је да је држава-тужилац те сцене приказала суду из емотивних разлога. Када би тужена страна следила исти приступ у изношењу доказа, следећи видео материјал би приказао сцене са телима српских војника, којима су припадници јединице под називом "Ел муџахид" (такође познате и као Aлахови ратници) одсекли главе у логору Каменица код Завидовића. У том случају, тужена страна би се, на истоветан начин како то чини држава-тужилац, позвала на оптужницу Хашког трибунала против Расима Делића. Ипак, Влада Србије неће следити пут који је изабрала БиХ. Уместо тога, ја желим да потврдим пред часним Судом да су извршиоци егзекуције у Трнову ухапшени. Према документацији која је доступна нашој делегацији, они нису били припадници српске полиције нити било ког другог органа Србије и Црне Горе. Процес пред Већем за ратне злочине Окружног суда у Београду је у току и неки од оптужених су се већ изјаснили кривим. Председавајућа тог судског већа, судија Гордана Божиловић, седела је у овој судници иза делегације Србије и Црне Горе на првој седници ове расправе, заједно са председником Окружног суда у Београду и специјалним тужиоцем за ратне злочине Републике Србије.

РAТНA ПРОПAГAНДA

После ове кратке презентације нетачних навода државе-тужиоца, дужност ми је да закључим:

Није истина да су српске снаге убијале децу у Зворничкој болници, баш као што није истина да су деца било где бацана у пећи. Ова врста навода била је најгори облик ратне пропаганде, са јединим циљем: да шокира савест човечанства и представи непријатеља као крвожедног варварина.

Није тачно да је 2.500 Муслимана убијено у Зворнику 9. и 10. априла, нити да је 5.000 људи убијено приликом напада на Козарац, нити да је 1.000 муслиманских цивила убијено у Хамбаринама, нити да је других 1.000 убијено у Бијељини. Злочини су учињени, али је број жртава био на десетине пута мањи него што је то наведено у поднесцима које је Влада БиХ упутила Међународном суду правде.

Није истина да је 50 до 60 људи умирало у Трнопољу свакога дана, нити да је 10 затвореника дневно убијано у Кератерму, нити да је 5.000 ликвидирано у озлоглашеном логору Омарска. Нема доказа да је између 3.000 и 5.000 људи убијено у логору Лука у Брчком.

ПРЕЋУТAНИ ПОДAЦИ

Приказао сам само неке примере лажних и нетачних навода државе-тужиоца. Ови неистинити наводи су многобројни и могу се пронаћи свуда у тужиочевим писаним поднесцима. Заједно са прећутаним подацима о страшним злочинима извршеним против српских цивила и ратних заробљеника, они у значајној мери искривљују општу слику о сукобу у БиХ.

Наводи чију смо неистинитост показали требало би да укажу Суду да документи у којима су исти садржани не могу бити третирани као поуздани извори доказа у овом предмету.

На основу свега изложеног, тужена држава сматра да држава-тужилац није успела да достигне стандард доказа који се захтева у случајевима пред Међународним судом правде.

Дозволите ми да изразим дубоко жаљење народа и Владе Србије и Црне Горе за све жртве рата у БиХ, без обзира колико их је било. Није ми данас била намера да поричем да су се злочини заиста догодили. Има ли уосталом икакве разлике за особу убијену у селу Хамбаринама да ли је укупан број жртава био 1.000, као што то тврди држава-тужилац у овом предмету, или 11, као што је наведено у оптужници Трибунала? У сваком случају, ова огромна разлика је важна да илуструје: да документи које је држава-тужилац користила нису поуздани и сагласно томе, да су неосноване оптужбе које су на њима грађене - рекао је на крају изношења аргумената тужене стране коагент Саша Обрадовић.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.