TUŽBA - ODBRANA - PRESUDA

Dokaze da je Srbija počinila genocid u BiH drživa-tužilac zasnivala na izmišljenim događajima i neprovjerenim podacima raznih organizacije, kao i medijskim izvještajima koji mogu poslužiti samo kao ilustracija pojedinih činjenica, koje su utvrđene na osnovu drugih dokaza

Pozivom na brojne presude Haškog tribunala zamjenik glavnog pravnog zastupnika Srbije Saša Obradović osporavao je, na javnoj raspravi u haškoj Palati mira, sve apsurdne optužbe, lažne događaje, netačne podatke i preuveličane brojke sa kojima je obilovala tužba BiH protiv Srbije za navodna kršenja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Prema riječima Obradovića država-tužilac je svoju tvrdnju o genocidu zasnivali uglavnom na izvještajima koji nisu imali kredibilnost i dokaznu vrijednost, kao što je slučaj sa izvještajima pojedinih međunarodnih organizacija i raznih medijskih kuća.

- Nijedna činjenica ne može biti sudski utvrđena samo na osnovu medijskog izveštaja. Medijski izveštaji mogu da posluže jedino da ilustruju neku činjenicu, koja je prethodno utvrđena na osnovu drugih dokaza. U slučaju vojnih i paravojnih aktivnosti u i protiv Nikaragve (Nikaragva protiv SAD), Sud je uzeo da medijski izveštaji, čak i kada su potpuno objektivni i verodostojni, treba da budu tretirani: "ne kao dokazi iz kojih se mogu utvrditi činjenice, već kao materijal koji dodatno doprinosi, u određenim okolnostima, potkrepljivanju neke činjenice, to jest, kao ilustrativni materijal, pridodat drugim izvorima dokaza".

PRESRETNUTI RAZGOVORI

U našem slučaju, nema drugih izvora dokaza koji govore da je general Momčilo Perišić rukovodio operacijama oko Srebrenice u julu 1995. godine. Da su obaveštajni oficiri BiH zaista imali bilo kakvu presretnutu radio konverzaciju između generala Perišića i generala Mladića "pre, za vreme i posle bitke", država-tužilac bi taj materijal sigurno podnela sudu; kao što je to učinjeno u slučaju navodnog telefonskog ćaskanja gospođe Ljiljane Karadžić, supruge bivšeg predsednika Republike Srpske". Umesto takvog dokumenta, država-tužilac je podnela sudu samo izvod iz Tošovićevog dnevnika, u kome možemo naći podatak da je general Perišić navodno imao "brzi ručak" sa generalom Mladićem i njegovim oficirima 8. januara 1994. godine, 18 meseci pre napada na Srebrenicu.

Tužena strana smatra da članak iz "Njuzdeja" i slični materijali, bazirani na navodnim izjavama anonimnih osoba, uopšte ne mogu biti tretirani kao objektivni i verodostojni izvori, te stoga, ne mogu ni da doprinesu potkrepljivanju činjenica u ovom slučaju.

ŽRTVE RATA

S moralne tačke gledišta tužena država će se složiti sa stavom uvaženog zamenika zastupnika BiH da nema bitne razlike između 100.000 i 200.000 ubijenih. Ali upravo iz tog razloga, tužena strana ne shvata permanentnu težnju države-tužioca za preuveličanjem broja žrtava rata.

Iz procene gospodina Van den Bisena koju je ovde izneo, jasno proizilazi da se ne može uzeti kao tačna izjava koju je Haris Silajdžić, bivši ministar spoljnih poslova BiH, dao za "Njujork tajms" 14. novembra 1992. godine, a po kojoj je već tada 100.000 ljudi, uglavnom Muslimana, poginulo kao rezultat srpske agresije. Sukob u BiH je nastavljen naredne tri godine, odnoseći mnoge živote. Deset godina po okončanju rata, 15. decembra 2005. godine, Mirsad Tokača, predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izjavio je da je potvrđeni broj ljudskih žrtava u BiH 93.837. (među kojima ima 54.190 vojnika). On je procenio da bi konačan i ukupan broj žrtava rata mogao biti oko 100.000, odnosno isti broj koji je gospodin Silajdžić navodio još u novembru 1992. godine. Naravno, nisu samo Muslimani bili žrtve; među žrtvama je bio i značajan broj Srba - 24.216. Ko je njih ubio? Možda bi, sa moralne tačke gledišta, Srbi u BiH očekivali da im odgovor na ovo pitanje pruži gospodin Van den Bisen, koji bi u ovom slučaju trebalo i njih da predstavlja.

PISANI PODNESCI

Ova aktuelna procena, koja je zasnovana na pouzdanom istraživanju, potpuno poništava vrednost podataka sadržanih u tužbi, koje je navodno prikupio Institut za zdravlje BiH u februaru 1994. godine, kao i navodni podatak o "četvrt miliona žrtava... uglavnom Muslimana, ali isto tako i Hrvata".

Konačno, moramo se zapitati zašto država-tužilac u svojim pisanim podnescima preteruje u broju žrtava, pa čak i sada nastavlja da insistira na tim dokumentima koji nisu mogli biti potvrđeni ni presudama ni optužnicama Haškog tribunala. Zašto 100.000 žrtava nije dovoljno gospodinu Van den Bisenu, koji pokušava da nađe još potvrda o smrti, čak i među onima koji su se za vreme sukoba iselili iz BiH i zašto je tako teško reći koliko je Srba ubijeno i ko ih je ubio?

Jedini mogući odgovor bio bi da država-tužilac, pošto nije uspela da pruži jasan dokaz o postojanju zločina-genocida, mora da održava navode o visokom broju žrtava, kako bi kreirala dokaz o uništenju razumno bitnog broja pripadnika grupe u odnosu na ukupnu populaciju, kao faktor iz koga se postojanje genocidne namere može zaključiti.

Bez preuveličanja broja žrtava, država-tužilac, ne bi mogla da pokaže neophodne elemente genocida, koji su propisani Konvencijom.

AUTORSKA DJELA

Pre početka usmene rasprave, država-tužilac je dostavila sudu 23 video materijala. U tom pogledu, izneo bih nekoliko opštih zapažanja. Neki od video dokumenata su dobro poznate emisije o tragičnim događajima u bivšoj Jugoslaviji. Par njih je proizvedeno na holandskom jeziku, pa mi, nažalost, nismo u prilici da razumemo njihov sadržaj. Pošto nam je tužiočevo objašnjenje o poreklu video materijala prikazanih u sudnici dostavljeno tek juče, to je sada teško izneti valjanu analizu istih.

Bilo kako bilo, lako se može zaključiti da su većina ovih video materijala autorska dela, koja ne mogu imati jasnu dokaznu vrednost. Oni su često zasnovani na predrasudama o ulozi glavnih učesnika u sukobu. Pored toga, mnogi video materijali su načinjeni tako da probude emocije javnosti. Svaki film sadrži više stavova svog režisera nego svedočenja osoba koje pričaju o događajima. Reči koje izgovaraju lica koja su bila neposredni učesnici događaja najčešće su samo fragmenti njihovih izjava.

VIDEO ZAPISI

Nezavisno od ovih opštih zapažanja o dokumentarnim filmovima koji su priloženi kao dokazna sredstva, prinuđen sam da kažem nekoliko reči o video zapisu koji je država-tužilac prikazala u ovoj sudnici, a na kome je zabeleženo brutalno pogubljenje šest mladića u Trnovu. Jasno je da je država-tužilac te scene prikazala sudu iz emotivnih razloga. Kada bi tužena strana sledila isti pristup u iznošenju dokaza, sledeći video materijal bi prikazao scene sa telima srpskih vojnika, kojima su pripadnici jedinice pod nazivom "El mudžahid" (takođe poznate i kao Alahovi ratnici) odsekli glave u logoru Kamenica kod Zavidovića. U tom slučaju, tužena strana bi se, na istovetan način kako to čini država-tužilac, pozvala na optužnicu Haškog tribunala protiv Rasima Delića. Ipak, Vlada Srbije neće slediti put koji je izabrala BiH. Umesto toga, ja želim da potvrdim pred časnim Sudom da su izvršioci egzekucije u Trnovu uhapšeni. Prema dokumentaciji koja je dostupna našoj delegaciji, oni nisu bili pripadnici srpske policije niti bilo kog drugog organa Srbije i Crne Gore. Proces pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu je u toku i neki od optuženih su se već izjasnili krivim. Predsedavajuća tog sudskog veća, sudija Gordana Božilović, sedela je u ovoj sudnici iza delegacije Srbije i Crne Gore na prvoj sednici ove rasprave, zajedno sa predsednikom Okružnog suda u Beogradu i specijalnim tužiocem za ratne zločine Republike Srbije.

RATNA PROPAGANDA

Posle ove kratke prezentacije netačnih navoda države-tužioca, dužnost mi je da zaključim:

Nije istina da su srpske snage ubijale decu u Zvorničkoj bolnici, baš kao što nije istina da su deca bilo gde bacana u peći. Ova vrsta navoda bila je najgori oblik ratne propagande, sa jedinim ciljem: da šokira savest čovečanstva i predstavi neprijatelja kao krvožednog varvarina.

Nije tačno da je 2.500 Muslimana ubijeno u Zvorniku 9. i 10. aprila, niti da je 5.000 ljudi ubijeno prilikom napada na Kozarac, niti da je 1.000 muslimanskih civila ubijeno u Hambarinama, niti da je drugih 1.000 ubijeno u Bijeljini. Zločini su učinjeni, ali je broj žrtava bio na desetine puta manji nego što je to navedeno u podnescima koje je Vlada BiH uputila Međunarodnom sudu pravde.

Nije istina da je 50 do 60 ljudi umiralo u Trnopolju svakoga dana, niti da je 10 zatvorenika dnevno ubijano u Keratermu, niti da je 5.000 likvidirano u ozloglašenom logoru Omarska. Nema dokaza da je između 3.000 i 5.000 ljudi ubijeno u logoru Luka u Brčkom.

PREĆUTANI PODACI

Prikazao sam samo neke primere lažnih i netačnih navoda države-tužioca. Ovi neistiniti navodi su mnogobrojni i mogu se pronaći svuda u tužiočevim pisanim podnescima. Zajedno sa prećutanim podacima o strašnim zločinima izvršenim protiv srpskih civila i ratnih zarobljenika, oni u značajnoj meri iskrivljuju opštu sliku o sukobu u BiH.

Navodi čiju smo neistinitost pokazali trebalo bi da ukažu Sudu da dokumenti u kojima su isti sadržani ne mogu biti tretirani kao pouzdani izvori dokaza u ovom predmetu.

Na osnovu svega izloženog, tužena država smatra da država-tužilac nije uspela da dostigne standard dokaza koji se zahteva u slučajevima pred Međunarodnim sudom pravde.

Dozvolite mi da izrazim duboko žaljenje naroda i Vlade Srbije i Crne Gore za sve žrtve rata u BiH, bez obzira koliko ih je bilo. Nije mi danas bila namera da poričem da su se zločini zaista dogodili. Ima li uostalom ikakve razlike za osobu ubijenu u selu Hambarinama da li je ukupan broj žrtava bio 1.000, kao što to tvrdi država-tužilac u ovom predmetu, ili 11, kao što je navedeno u optužnici Tribunala? U svakom slučaju, ova ogromna razlika je važna da ilustruje: da dokumenti koje je država-tužilac koristila nisu pouzdani i saglasno tome, da su neosnovane optužbe koje su na njima građene - rekao je na kraju iznošenja argumenata tužene strane koagent Saša Obradović.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.