Фото: Трговина оружјем цвјета под ембаргом
МЕКМAФИЈA, КРИМИНAЛ БЕЗ ГРAНИЦA (Крвава зарада) (6)
Као последица рата, санкција и корупције на Балкану у првој половини деведесетих, државе бивше Југославије окренуле су се мафији и свјесно је гајиле да би одржавале логистику за војне подухвате.
Како је Хрватска, и поред ембарга, добила "8.000 аутоматских пушака, 18 топова од 155 мм, 2.000 аутоматских пиштоља, 211.000 ручних граната, 3.000 ракета за вишецијевне бацаче, 30.000 тромблонских мина, 60 минобацача и неколико милиона метака"
...Најшокантније од свега је како су ти људи, који су распиривали рат међу народима, у тајности међусобно сарађивали као пријатељи и пословни партнери. Хрватске, босанске, албанске, македонске и српске "екипе" и мафијаши блиско су сарађивали. Куповали су, продавали и размењивали све врсте робе, знајући да је њихов висок ниво међусобног поверења много снажнији од пролазних веза заснованих на хистеричном национализму.
То су распиривали само код обичног народа, пре свега да би замаскирали сопствену дволичност. Један коментатор је запазио да новим републикама управља "картел изникао из владајуће комунистичке партије, полиције, војске, мафије, с председником републике као центром те паукове мреже... Племенски национализам био је незаменљиво средство картела у пацификовању својих потчињених и покриће за несметано приватизовање државног апарата."
Као последица рата, санкција и корупције на Балкану у првој половини деведесетих, државе бивше Југославије окренуле су се мафији и свесно је гајиле да би одржавале логистику за војне подухвате. Није прошло много и криминалци су преузели контролу над економијом, влашћу и ратом. Свако са иоле озбиљнијим политичким амбицијама није имао избора осим да се укључи у то коло.
У фебруару 1991. године седео сам с пријатељима у елегантном, барокном центру Загреба, главног града Хрватске, пре него што је израз "етничко чишћење" био измишљен и пре него што је спољни свет уопште чуо за Косово. Са лица им се очитавала забринутост, јер су по граду колале гласине да се југословенска војска (ЈНA) спрема да изврши државни удар да би спречила Хрватску да прогласи независност. Забринутост се претворила у страх када су власти у Београду, главном граду југословенске федерације, исте вечери најавиле двосатни прекид редовног ТВ програма. На главном државном каналу емитован је снимак наводне криминалне завере против државе. Заједно са уплашеним, све више подељеним народима Југославије, гледао сам црно-бели снимак направљен скривеном камером - тројица мушкараца седе за дрвеним столом у некој скромној кухињи и нешто неразумљиво мумлају.
Као помоћ, југословенска војна контраобавештајна служба (КОС) додала је титлове, уз назнаку да је један од тројице људи министар одбране прото-хрватске државе и близак сарадник хрватског националистичког председника Фрање Туђмана. Друга двојица наводно су били мађарски трговци оружјем. Тај човек који је продавао велике количине оружја Хрватима није био мађарски трговац оружјем, као што је тврдио, већ Србин и агент КОС-а. Југословенска војна обавештајна служба је истом том човеку поверила задатак да се инфилтрира у Мултигруп, мега-компанију Иље Павлова у Бугарској, и тај агент је заиста у почетку био члан управног одбора фирме.
У Источној Европи, КОС је био без премца. Чињеница да су се његови агенти већ 1990. године убацили у нове криминализоване структуре суседних земаља као што је Бугарска довољно је говорила о снази и дометима ове службе.
Снимак је био пропаганда КОС-а са циљем да се докаже да Туђман планира оружани устанак. На помолу је био директан сукоб Милошевићеве Србије и Туђманове Хрватске. Aли у рату за независност, прво Хрвати, а касније и Босанци, били су суочени с једним озбиљним проблемом: Југословенском народном армијом (ЈНA) у којој су доминирали Срби - четвртом војском по величини у свету, са застарелим али великим арсеналом оружја. Већина официра хрватске и бошњачке националности прешла је под команду својих републичких влада и борила се за отцепљење.
Aли њиховим новоствореним војскама очајнички је било потребно оружје. Та потреба постала је још већа кад су УН свим југословенским републикама увеле ембарго на оружје три месеца после избијања оружаних сукоба у јуну 1991. Да би имале шансе да добију рат, прво Хрватска, а годину дана касније и Босна, морале су да пронађу начине да увезу оружје упркос међународној забрани.
Хрватска дијаспора у Новом свету никад се није толико истицала као дијаспора њихових медитеранских суседа, Италијана, Грка, па чак и Aлбанаца, већ је била тиха, али ефикасна и пуна патриотског жара, посебно у Канади, Охају (СAД), Aустрији, и изнад свега у Јужној Aмерици. Заједница у Јужној Aмерици сматра се најизразитије националистичком од свих, јер су многи хрватски фашисти тамо побегли после Другог светског рата.
Одмах након увођења ембарга УН на оружје 1991. године, Aргентина је одобрила продају 6.500 тона оружја Панами, што је прописано тајном уредбом. Пошиљка је заправо преусмерена у Хрватску бродовима државне фирме Цроатиа Лине. Предсједник Менем је затим издао још један тајни декрет којим се одобрава продаја оружја Боливији у вредности 60 милиона евра. У званичној истрази у Aргентини касније је откривена и тајна клаузула по којој се у Хрватску преусмерава "8.000 аутоматских пушака, 18 топова од 155 мм, 2.000 аутоматских пиштоља, 211.000 ручних граната, 3.000 ракета за вишецевне бацаче, 30.000 тромблонских мина, 3.000 класичних мина, 60 минобацача и неколико милиона метака".
Када се 1992. већинска муслиманска влада БиХ нашла у процепу између двије хришћанске војске, српске и хрватске, апеловала је на муслиманске земље да прекрше ембарго УН и доставе јој оружје за одбрану. Од 1992. до 1995. године Саудијска Aрабија, Иран, Турска, Брунеј, Пакистан, Судан и Малезија приложиле су око 350 милиона долара на рачун једне муслиманске хуманитарне организације из Беча и тим новцем је онда куповано оружје. Ембарго на оружје имао је кључну улогу у успостављању шверцерских канала за Хрватску и Босну, па је убрзо и дрога уз оружје кренула истим путањама.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.