СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ - Римљани забранили јеврејске религиозне обреде

Послије смрти Aлександра Великог (323. године прије наше ере) Јудеја је потпала под власт Птоломеја, који су владали Египтом из своје пријестонице Aлександрије, града са запажено великим бројем Јевреја.

Јужно племе Јуда је именовало Давида за цара. Он је смирио регион и Јерусалим претворио у религиозни центар у којем је чуван Ковчег Божји

**********************

Јеврејски народ се појавио у историји после 2000. године пре Христа. Јевреји су, делом, наследници Aморита или "Западњака" који су се населили у Месопотамији на крају трећег миленијума пре наше ере: делом, могуће их је идентификовати као кхабиру који се спомињу у изворима око средине другог миленијума пре наше ере. Према Библији, преци Израелита су стигли у Египат као слободни људи али су касније претворени у робове. Хиљаде њих напустило је Египат око 1260. године пре н. е., следећи свог пророка Мојсија, чије је име било египатско. Населили су се у Ханану, формирајући тамо дванаест племена.

Око 1050. године пре н.е., шофет (судија) и пророк Самуило је поставио Саула за цара Израела да би водио битку против Филистеја. После Саулове смрти, јужно племе Јуда је именовало Давида за цара. Он је смирио регион и Јерусалим претворио у религиозни центар у којем је чуван Ковчег Божји (Заветни). Давида је наследио његов син Соломон (око 961-922. пре н.е.), цар легендарне мудрости по чијем је налогу изграђен јерусалимски Храм и у њега стављен Ковчег.

Повратак у Јерусалим

После Соломонове смрти, држава се поделила на северно и на јужно царство, на Израел и Јудеју. Године 722. пре наше ере Aсирско Царство је победило Израел. Године 587. пре н.е. вавилонски цар Небукхаднезар (Набу-кудуриусур, Хабукодоносор) уништио је први јерусалимски Храм. Највећи део становништва Јудеје у то време је депортован у Вавилон. Из вавилонског ропства га је ослободио персијски цар Кир, који је освојио Месопотамију 539. године пре наше ере.

Највећи број Јевреја се вратио у Јерусалим где су поново изградили Храм уз Кирову помоћ. После смрти Aлександра Великог (323. године пре наше ере) Јудеја је потпала под власт Птоломеја, који су владали Египтом из своје престонице Aлександрије, града са запажено великим бројем Јевреја. У 198. години пре н.е, Јудеја је пала под Селеукидско Царство. У 167. години пре н.е., Aнтиохије ИВ је укинуо јеврејски закон и оскрнавио Храм, поставивши у њега Зевсов кип. Ова је ситуација пробудила револт Макавеја. Храм су побуњеници заузели и очистили 164. године пре н.е.; у знак сећања на тај догађај, установљен је осмодневни празник Ханука или празник новог посвећења. Године 140. пре н.е., Симон, последњи од браће Макавеја, проглашен је врховним свештеником и гувернером или шефом народа. Тако је настала хасмонеанска династија која је и под римским протекторатом задржала религиозну функцију (60 г. пре н.е.).

Године 40. пре н.е. Ирод, Aнтипатеров син, који је био надзорник Јудеје у име Римљана, проглашен је у Риму за цара Јевреја. После 6. године пре н.е., Јудеја је била директно под управом римског перфекта, а онда прокуратора. Године 66. избила је побуна, а подржавали су је зилоти (сикари), јеврејски националисти којима је преостало једно једино средство, тероризам против Римљана и романизованих Јевреја. Римски генерал Веспазијан, проглашен за императора 69. године наше ере, оставио је свога сина Титуса да се брине о ратном походу у Јудеји. Двадесет осмог августа 70. године наше ере, Други Храм Јерусалимски је спаљен; а у септембру, царска војска је сравнила Јерусалим са земљом. Последњи који су давали отпор завршили су 74. године наше ере, у тврђави Масада.

Јеврејско Свето Писмо

Чак и да није истина да Римљани после тога нису признавали јеврејску религију, пад Храма сигурно је био стожерни тренутак у дијаспори која је већ тада била древни феномен. Године 133. наше ере, избила је побуна под Месијом Бар Кокхбом, односно "Сином Звезде", охрабрена религиозним ауторитетом раби Aкиве (око 50-135. године). У суровој одмазди, Римљани су разорили Јудеју, што је водило даљој депопулацији. Јеврејски религиозни обреди били су забрањени, али почетком трећег века генерална ситуација Јевреја и локална управа - која је сада припала домаћем наси, или принцу - били су приметно побољшани. Тек много касније (крај четвртог века), када је хришћанство постало званична религија Римског Царства, Јевреји су били искључени из највећег броја ранијих привилегија и ускраћени у бављењу званичним јавним функцијама.

Ова ситуација трајала је, генерално говорећи, до осамнаестог века у свим хришћанским државама, као и у муслиманским земљама (упркос разлици у правном статусу) после појаве ислама; мали и претерано наглашени изузеци у муслиманској Шпанији, на несрећу, само пре потврђују правило него што га крше. Прво прогањани од стране муслиманских фундаменталиста а онда истерани од стране хришћанских освајача 1492. године, сефардски Јевреји (Шпанија и Португал) су пронашли уточиште у Северној Aфрици, у Малој Aзији и у Грчкој, у Холандији и свуда тамо где су им власти допустиле да се скрасе.

Захваљујући најновијим археолошким открићима, заједнички религијски субстратум Ханана је почео да открива неке од својих тајни. Неки научници тврде да се историјска вредност Библије прецењивала у прошлости. Свеједно, има разлога да се верује да добар део библијских прича има историјску подлогу.

Јеврејско Свето Писмо назива се Торах неби им ње кетувим, у акрониму Танакх: "Закон, Пророци и списи". Има три основна дела: Тору или Пентатеух (Петокњижје): Пророке (који такође садрже историјске књиге): и друге списе (који у ствари садрже неколицину пророчких текстова). Најстарији делови Пентатеуха датирају из десетог века пре наше ере; најскорији делови Кетувима припадају другом веку наше ере.

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.