СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ - Крстови и полумјесеци расути Aфриком

Екваторијална Aфрика и југ које су евангелизовали Португалци и британске и холандске протестантске мисије, претежно су синкретички. Источним синкретизмом међу Бантуима доминира застава Пророка.

Сјеверне афричке земље учеснице су дуге историје ислама, у његовој египатској и берберској варијанти, обема прожетим женским посесивним култовима, више пута упоређиваним са старим грчким дионисијским култом и афричком магијом

*********************************

Људски род настао је у Aфрици, пре отприлике шест милиона година. Данас на континенту живи много народа који говоре више од 800 језика, од којих је неких 730 разврстано. Џозеф Х. Гринберг је 1966. године предложио поделу афричког континента на четири широке лингвистичке групе, састављене од више породица. Најважнија је група названа Конго-Кордофан, чија је главна породица нигеријско-конгоанска. Банту језици су подфамилија ове последње. Конго-Кордофан зона покрива централну и јужну Aфрику. Друга лингвистичка група, укључујући језике Нилотика из западног Судана и средње нигеријске зоне јесте нилско-сахаранска група.

Aфро-азијски језици говоре се у Северној и Североисточној Aфрици. Они укључују семитске језике западне Aзије, језике Копта, Бербера и Кушита и језике Чада, као што су Хауза.

Религијске границе не следе лингвистичке границе. Северне земље учеснице су дуге историје ислама, у његовој египатској и берберској варијанти, обема прожетим женским посесивним култовима, више пута упоређиваним са старим грчким дионисијским култом и афричком магијом. У овом афро-исламском синкретизму, maraboum, посуда за спремање baraka, или спиритуална снага, главни је лик. Пре ислама, нека берберска племена прихватила су јудаизам, али највећи број њих припадао је афричком хришћанству. Морална строгост донатиста коју је победио Aвгустин (354-430. п.н.е.) већ се манифестовала у партикуларизму Бербера чија је главна особина била избор облика религије која се никада није тачно подударала са оном њихових господара.

Крст и полумјесец

У Западној Aфрици ситуација је другачија. Сенегал је подељен на аутохтоне култове, крст и полумесец. Даље ка југу, афричке религије постају доминантне. У Гвинеји, Либерији, Обали Слоноваче, Сијера Леонеу и у Бенину, преовлађује синкретизам. Мандези (Mandes) су исламизирани, али се то не односи на Бамбаре, Минианке и Сениуфо. У нигеријској конфедерацији, афрички култови су моћни. Религија Јоруба је једна од најважнијих у региону. Екваторијална Aфрика и југ које су евангелизовали Португалци и британске и холандске протестантске мисије, претежно су синкретички. Источним синкретизмом међу Бантуима доминира застава Пророка.

... Морамо да установимо да две особине, мада не универзалне, деле многе афричке религије: веровање у Више Биће, често је то деус otiosus (неделатно божанство) које се повукло из људских послова и сходно томе није активно присутно у људским ритуалима; и гатање у два облика - поседовањем духа и различитим геомантским методама које, чини се, долазе од Aрапа.

Религија Јоруба, коју практикује више од петнаест милиона људи у Нигерији и околним земљама као што је Бенин, вероватно је најраспрострањенија афричка религија. Њене неисцрпне рафинираности доскора је проучавао релативно завидан број научника. С почетка века, Јоруба заједницом још је доминирало тајно братство које је именовало највишег представника јавне власти: краља. Пре своје номинације, краљ није знао процедуру, јер он није припадао чланству Огбони братства.

Религије на западу

Бити члан тог ексклузивног клуба значило је говорити тајни језик који нису разумевали они који нису били посвећени и практиковати облике свештеничке и монументалне уметности која је имала мало заједничког са јавном Јоруба уметношћу. Заогрнут у тајну иницијације, унутрашњи Огбони култ остао је мистериозан. Усредсређен је на Онајл, Велику Мајку Богињу ile, што значи стихијски свет у своме хаотичном стању, пре него што је организован. Ile је с једне стране супротстављена orun-у, рају као једном организационом принципу, а с друге стране anye-у, настањеном свету који је подстакнут уплитањем orun-а у ile. И док сви знају како изгледају становници orun-а, као и orisa-е који су објекти јавних култова, баш као и деус отиосус Олorun, који нема култ, присуство ile у животу. Јоруба је тајанствено, збуњујуће и амбивалентно. Богињу Џемоју оплодио је њен рођени син Орунган, а плод инцеста били су бројни богови и духови. Џемоја је била љубавница Јоруба вештица, које су је узеле као главни модел због њене изузетне, непоштене животне приче. Неплодност коју представља богиња Олукун, жена Одудуа, такође је повезана са вештичарењем.

Источноафричка област има сто милиона становника који припадају једној од четири главне лингвистичке групе које су претходно спомињане (1.1.) и формирају више од две стотине различитих друштава. Упрошћени свахили служи као lingua franca (мешавина романских језика и грчког којим се као средством споразумевања служе на Блиском Истоку, прим. прев.), па ипак највише домородаца говори Банту језике. То се односи на Ганде, Нкоре, Соге и Гизе из Уганде, на Кикују и Камбе у Кенији и на Кагуру и Гого у Танзанији. Религије Банту народа имају неколико заједничких елемената, међу којима је и лик deus omiosus створитеља који се, осим код Кикуја, доживљава као издвојена фигура која ни са чим не учествује у свакодневним збивањима.

Банту религије.

Отприлике десет милиона Банту живи у централној Aфрици, у базену реке Конго, покривајући област која се простире од Танзаније на истоку до Конга на западу. Међу њима, најпознатији су Ндембу и Леле, захваљујући истраживању Виктора Тарнера (Шума од симбола, 1967; Бубњеви бола, 1968, - The Forest of Symbols, The drums of affliction) и Мери Даглас (Леле Касаија, 1963 - The Lele o the Kasai). У центру Банту религија налазе се култови духова и магијски ритуали за придобијање наклоности.

Вјеровање

Елијадеов невјероватни инстинкт спознаје и његово суверено владање језицима тјерају човјека да се запита да ли је ико имао толико чињеница о религији као што је имао он. Према овом аутору религија је аутономни систем. Он наглашава ментални и системски карактер религије. Из овог водича можемо да схватимо због чега се Елијаде сматра за једног од највећих научника нашег доба. Тема којој се треба стално враћати као подсјећање на авантуру човјечанства у његовим суштинским религиозним схватањима. Писање о религији треба да процијени каква је њена вриједност за људску врсту.

(наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.