СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ - Исус Христос срце хришћанске религије

Исус Христос, јеврејски пророк из Назарета у Галилеји, рођен нешто прије почетка нове ере и разапет на крсту, према традицији, током прољећа 33. године н.е., центар је хришћанске религије

Исус из јеванђеља био је син Марије, жене дрводјеље Јосифа. Пошто га је крстио Јован Крститељ, пророк коме је касније римски марионетски краљ Ирод одсјекао главу, Исус је почео да проповиједа и да чудотворно исцјељује.

**************************

У четвртом веку нове ере, канонизација хришћанства је завршена. Она је садржана у двадесет седам рукописа који се називају "Нови завет", различитих од хебрејске Библије (Танакх), или "Старог завета", који су хришћани такође канонизовали. Нови завет се састоји од четири јеванђеља (Матеје, Марка, Луке и Јована), Дела светих апостола (наставак писца Јеванђеља које се приписује Луки, за кога се претпоставља да је био ученик апостола Павла), Посланица апостола (четрнаест се приписује Павлу, једна Јакову, две Петру, три Јовану и једна Јуди) и најзад Aпокалипсе (Откривења) које се приписује Јовану.

У свој тој литератури, Стари завет обично је интерпретиран типолошки, јер садржи пророчанства о доласку Месије Исуса Христа. У ствари, укључење Старога завета у хришћански канон рано је наишло на отпор теолога Маркиона из Понта (око 80-155. после Христа). Питање су изнова поставили Мартин Лутер (1527. и 1537. после Христа) и немачки евангелизам у двадесетом веку (Aдолф фон Харнак).

Тајне Новог завјета

Aутентичност рукописа Новога завета тема је расправа које трају више стотина година. Час по час, неки теолог се појави са новом шокантном теоријом; ипак, упркос порасту хипотеза, дошло се до неких неопозивости: аутентичност Павлових посланица (генерално је прихваћено да су то посланице Римљанима, прва и друга Коринђанима, Галатима, Филибљанима, прва Солуњанима и Филимону; често састављених из више делова, често са пост-Павловским уметањима) чини најстарији део хришћанског канона (око 50-60. године после Христа).

Више других канонизованих посланица састављено је током прве половине другог века, када су њихови наводни аутори већ били давно мртви. Датирање јеванђеља пада у другу половину првог века, и заснива се на више ранијих традиција и претрпљених дописивања и прецртавања. Прва три (Матеје, Марка и Луке) називају се синоптичким због својих сличности, које могу да се виде на први поглед када их ставимо у три паралелна реда.

Јеванђеље које се приписује Марку, датира се око 70. године нове ере, и најстарије је, са стиховима 16:9-20 који су касније додати. Матејево и Лукино (око 80. године после Христа) прате Марково, и извор назван Q (Quelle, извор казивања). Вероватно написано нешто пре 100. године после Христа, Јеванђеље које се приписује Јовану више је езотерично и садржи упадљиве платонске црте, посебно у идентификацији Христа са Божијим Логосом који је божанска реч и план иманентан материјалном свету. Јованово Јеванђеље садржи врло негативно мишљење о социјалном свету (назива се "овај свет"), којим доминира ђаво који се појављује као противник, а не слуга Божји. Ова је концепција превише често била упоређивана како са гностицизмом тако и са есенском литературом из Кумрана, што није показало ишта више до да су неки рукописи Новог завета довољно неодређени, па зато и истовремено подложни многим контрадикторним хипотезама. Нема никакве сумње да су есени, па чак и гностици, припадали религијском спектру тог периода.

Исус Христос, јеврејски пророк из Назарета у Галилеји, рођен нешто пре почетка нове ере и разапет на крсту, према традицији, током пролећа 33. године н.е., центар је хришћанске религије. Његов живот и кратка каријера учитеља и исцелитеља и његова смрт саможртвовањем су описани у јеванђељима. Историјски извори тог времена готово да не садрже никакав спомен на Исуса; радикални теолошки тренд и даље његово постојање сматра фикцијом, док га главна струја сматра чињеницом, иако неухватљивом.

Јеванђеље о Исусу

Исус из јеванђеља био је син Марије, жене дрводеље Јосифа. Пошто га је крстио Јован Крститељ, пророк коме је касније римски марионетски краљ Ирод одсекао главу, Исус је почео да проповеда и да чудотворно исцељује. Покушаји да се реконструише његова оригинална порука потврђују да је он подучавао кроз приче са моралним порукама - што је био рабински обичај - и да је најављивао предстојеће установљење Божјег царства на земљи, које ће одбранити добре и потлачене. Иако је хришћанство, које носи датум каснији од Исусовог живота, најављивано као религија мира, ван сваке сумње је да је Исус лично имао везе са зилотима, јеврејским фундаменталистичким терористима чији је циљ био да се стави тачка на римску окупацију Палестине. С. Г. Ф. Брандон даје доказе да је Исусова веза са том организацијом била екстремно блиска. Било како било, Исусово понашање није било такво да би изазивало симпатије јеврејских религиозних (или цивилних) власти, које су га ухапсиле и предале римској правди.

Оптужбе против Исуса далеко су од тога да буду јасне; чини се, међутим, да су га неки сматрали бласфемичним, а други бунтовним. После преког суда током којег се римски представник Пилат (бар према опрезним ауторима јеванђеља који су се трудили колико год су могли да се улагују римској власти) побринуо да пресуду остави локалној маси, Исуса су разапели на крст римски војници под вероватном оптужбом да је био лажни Месија а што је, да би у очима римске правде постало релевантно, морало бити пропраћено и доказом о бунтовничкој активности. Упркос Исусовим везама са зилотима, нема експлицитних доказа о томе у јеванђељима, нити у било којем другом савременом извору. На крсту Исус је брзо издахнуо и био је сахрањен истог петка.

************************

Јеванђеље се појављује у другој половини првог вијека и заснива се на више ранијих традиција и претрпљених дописивања и прецртавања

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.