СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ - Идеје Божијег Сина умјесто јудаизма

Исусови сљедбеници звали су га mashiah, Месија (помазани), што је посвећени - на грчком, цхристос. Постоји читав низ контрадикторних ставова према јудаизму и хришћанству који се назива гностицизмом.

У вријеме када је хришћанство било само једна јеврејска секта, фракција као што је она ебионита сматрала је Исуса само пророком и није вјеровала у његово васкрсење из мртвих

******************

Један од проблема о коме савремени библијски критицизам расправља већ годинама, био је природа Исусових сопствених уверења која су се тицала његовог идентитета и функције. Да ли је уистину веровао да је Божји Син? Месија (и kakav Месија)? Пророк? Чини се да Исус из јеванђеља делује као гласник једне власти више него што је Тора, чији је циљ био да врати грешнике натраг Богу и да најави долазак Божјег царства.

Очигледно је да се Исус обраћа Богу интимним позивом Abba, што је фамилијарније по тону од "Оче", али, свакако је легитимно право и да се сумња да је то синовство више него метафорично, како је наредна генерација слутила под утицајем текућег платонизма спремног да прихвати како архетипски свет подразумева да божански ум може бити инкарниран у људском телу. Синоптичка јеванђеља више су пута давала Исусу титулу Сина Човечијег (употребљавао ју је Данило), чије је контекстуално значење нејасно (на арамејском, идиом једноставно значи "човек").

Загонетни Исус

Његови следбеници звали су га mashiah, Месија (помазани), што је посвећени - на грчком, christos. Aко је уистину био разапет на крсту под натписом "Исус Назарећанин, Краљ Јевреја", могуће је да му је призната тврдња да је из рода Давидова. Ипак, чини се да он сам никада није јавно обнародовао свој месијански идентитет. Пошто је његов енигматичан лик умро, његови су ученици сведочили да је оживео у року од наредна три дана и да је међу њима остао четрдесет дана. Међутим, у време када је хришћанство било само једна јеврејска секта, фракција као што је она ебионита сматрала је Исуса само пророком и није веровала у његово васкрсење из мртвих. Павле је био тај који је Васкрсење утврдио као централну епизоду хришћанске поруке.

Павле из Тарса, геније који је моделирао идеологију хришћанства, био је сложена личност. Његово право име било је Савле и потицао је из јеврејске породице у дијаспори, довољно богате да би му пружила класично образовање независно од солидног подучавања у Тори. Био је римски грађанин и фарисеј. Почео је да прогони хришћане али се преобратио, што је био резултат његовог искуства са васкрслим Христом на путу за Дамаск. Његова мисионарска активност међу племићима почела је кратко после тога, и у себи је садржавала револуционарну пропаганду хришћанства уместо јудаизма. Око 48. године наше ере, Павле и његове колеге, пошто су провели две године у Малој Aзији, укрцали су се на брод за Европу.

Основали су цркве у Филипима, у Солуну и на Коринту. И док је јерусалимска група и даље хришћанство сматрала граном јудизма која је захтевала обрезивање и поштовање нормативних савета Торе, Павле је заузео чврсти став ослобођења хришћанства од јудаизма тако што ће оно што је називао ропством закону супротставити слободи коју ужива хришћанин под благословом Вере. Тај тренутак кризе и тензије између Павла и јерусалимске мајке - цркве коју су водили Јаков, Исусов брат, и Петар, био је тема Павлове посланице Галатима у Малој Aзији (око 53. године наше ере). Павлова активност у Ефесу завршила се његовим одвођењем у затвор. Касније на Коринту, припремао је своју мисију за Рим. Зауставио се у Цезареји, где је у затвору провео две године. Користећи права која је уживао као римски грађанин, захтевао је да га лично саслуша цар. Тако је стигао у Рим око 60. година наше ере; две године доцније, биће погубљен под Нероном.

Хришћанска ортодоксија

Установљење основа хришћанске ортодоксије захтевало је четири века и то је процес који траје и данас. Рани хришћански доктринарни развој јавља се као систем са многим међусобно повезаним подсистемима чије функционисање зависи или од унутарње дијалектике два главна тренда хришћанске теологије (јудаистичког и платонистичког тренда) или од интеракције главног подсистема и других подсистема који му гравитирају (његових "јереси").

Један рани интелектуалац који је помогао ортодоксији да саму себе дефинише у односу на алтернативе јесте Маркион Синопски (око 80-155 г. наше ере), богати бродовласник и морепловац из Синопе, чију је доктрину баш колико и поклоне одбацивала Римска црква. Јустин Мученик (око 100-165. н.е.), први хришћански апологета (бранитељ) видео је у Маркиону (око 150-155. н.е.) непријатеља број један хришћанске религије и ученика проклетих гностика. Први библијски теолог у историји, Маркион је дошао до закључка да Нови и стари завет не могу никако да говоре о истоме Богу. Тиме је даље продубио јаз између хришћанства и јудаизма који је већ потврдио Павле. Поразом Маркиона и Маркионске цркве, теологија која је настајала показала је да не намерава да одустане од Старога завета, по цену његовог унапред замишљеног спасења које је подстакнуто жртвовањем Исуса Христа, баш као и његовог утемељења традиционалне законитости у Исусовој историјској мисији. И уистину, Исус јесте једини који је значајан у односу на позадину своје сопствене традиције.

Гностички мислиоци, заједно са Маркионом и његовом опозицијом, јеврејским хришћанима, били су међу најранијим групама које су издвојене као девијантне из главног тока хришћанства. Сачувана јеретичка традиција почиње Иринејем Лионским (око 130-200. н.е.), кога је пратио Иполит Римски (умро је 235). Постоји читав низ контрадикторних ставова према јудаизму и хришћанству који се назива гностицизмом.

******************

Исус никада није јавно обнародовао свој месијански идентитет

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.