СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ - Ћирилично писмо прихватили Словени

Владимир Скандинавски принц Кијева заговарао је источно хришћанство које ће постати религија Русије. Нијемце је евангелизовао Бонифације Улфила (680-754. н.е.), послије чега су они послали хришћанске мисије у словенску Бугарску, чији се кан Борис, међутим, приклонио крштењу у Грчкој цркви

У Бразилу језуити су започели масовни експеримент, који је стотине хиљада јужноамеричких старосједилаца спасао сигурне смрти, јер су храну и кров над главом добили у резерватима којима је владала строга дисциплина заједнице

************************

Историја експанзије покрштавања је нешто што је тешко сумирати. Немце је евангелизовао Бонифације Улфила (680-754. н.е.), после чега су они послали хришћанске мисије у словенску Бугарску чији се кан Борис, међутим, приклонио крштењу у Грчкој цркви (860). Грци су имали мање успеха међу Моравцима, али "ћирилично" писмо које су створили мисионар Ћирило (око 826-869) и његов брат Методије (око 815-885) прихватили су Словени. Године 988, Владимир, Скандинавски принц Кијева, заговарао је источно хришћанство које ће постати религија Русије.

Европска територијална експанзија водила је евенгелизацији бројних народа. Конкордати између папе и краљева Шпаније и Португалије омогућили су хришћанству да пусти дубоке корене у Јужној Aмерици. Заједно са фрањевцима и са доминиканцима, језуити су врхунац своје енергије уложили у мисионарске активности. Овај нови и динамични ред је имао за циљ да копира европски социјални модел међу староседеоцима тако што би створио локалну образовану елиту.

Драконске мјере језуита

У Бразилу, језуити су започели масовни експеримент који је стотине хиљада јужноамеричких староседелаца спасао сигурне смрти јер су храну и кров над главом добили у резерватима којима је владала строга дисциплина заједнице. Са становишта европских колониста, експеримент језуита отишао је предалеко. Ред је протеран из Јужне Aмерике 1767. Не дуго после тога (1808), колонијалној цркви дошао је крај, ослобађањем држава Јужне Aмерике од европског покровитељства.

Мисије у Aфрици, како протестантска тако католичка, нису имале успеха на ширем нивоу све до прве половине деветнаестог века. Ширење покрштавања у Aзији се показало као доста тешко. У Кину, мисионари су стизали у различитим периодима (635; 1294; око 1600), али нису били у стању да се учврсте пре опијумског рата 1840-1942. Мисија Франсиска Ксавијера у Јапану (1549) имала је више успеха: на крају шеснаестог века, Јапан је имао 300.000 хришћана. Тај период је праћен прогањањима која су трајала све до 1858. године, када је откривен велики број крипто-хришћана, у заједницама које су своју хришћанску веру чувале скривену.

У југоисточној Aзији, католицизам је закорачио на Филипине у време шпанског освајања (1538); у будистичким земљама, хришћанска експанзија наишла је на озбиљан отпор. Кореја је у двадесетом веку доживела велику експанзију хришћанства.

Упркос врло раном оснивању хришћанских цркава на западној (Малабар) обали Индије, хришћанство је остало врло ограничени феномен на индијском потконтиненту: хришћани су били већина само у малој португалској колонији Гоа (1510). После британског освајања Индије (1858), све врсте мисија су биле активне; па ипак, 1980, не више од три процента индуске популације били су хришћани.

Aустралија и Нови Зеланд били су предмет мисија англиканаца (1788), католика (1838) и протестаната (1840).

Васељенски сабори

На саборима су расправљане проблематичне теме цркве, како оне које су се тицале доктрине тако и оне практичне природе. При васељенски сабор сазвао је цар Константин у Никеји (Мала Aзија) од 19. јуна до 25. августа 325. године нове ере. Aријанску јерес тада је осудило 318 епископа који су сабору присуствовали. Никејски Символ вере афирмисао је пуно божанство Христово (у Исусу Христу присутан је сам Бог, у оној мери у којој Бог може бити оваплођен у људском животу, односно Исус је истински Бог). Дужа верзија Символа вере коју је прихватио Сабор у Халкидону учинила га је васељенским ставом црквеног учења највећег броја хришћана до данашњих дана.

Други васељенски сабор сазвао је Теодосије И у Цариграду 381. године. Он се носио са пнеуматомахијанцима (духобордима) који су веровали да је Свети Дух инфериорнији од Оца и Сина.

Трећи васељенски сабор сазвао је Теодосије ИИ 431. године у Ефесу (Мала Aзија) да би ставио тачку на христолошку расправу која је супротставила Нестора, цариградског патријарха, Кирилу, епископу александријском у Египту. Две групе су се међусобно екскомуницирале, али је Кирил ипак успео (433) да натера умерене несторијанце да прихвате и назив Тхеотокос (Богородица) који је он дао Дјеви, и његове погледе који су се тицали сједињења две Христове природе у једну личност...

... Хришћанска теологија формира систем који може бити описан синхроничним терминима. Историја тог система формира један други систем који гаји врло сложене односе међу зависности од првог. Како смо генерално описали историју хришћанства, сада ћемо се концентрисати на синхронски систем могућности у хришћанској мисли.

Доктрина о Светој Тројици.

Једна од особености хришћанства јесте да оно оперише са три традиционалне мушке божанске личности које делају заједно у сложеним тројним односима (Отац, Син и Свети Дух), али такође и у односу са женским бићем (Дјева Марија) чију везу са Светом Тројицом понаособ није лако описати. С друге стране, личности Св. Тројице представљају део мултидимензионалног сценарија. На пример, једна од димензија која карактерише Христа јесте његово божанско, али и његова људска нарав, састав целине по имену Христос, његова природа, његова супстанца, његов хијерархијски положај, његов однос према Оцу, његов однос према Мајци и тако даље.

****************************

Први васељенски сабор сазвао је цар Константин у Никеји. Aријанску јерес тада је осудило 318 епископа који су присуствовали сабору 

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.