Фото: СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ - Божанство фараона и живот послије смрти
Очување духа било је повезано са физичким очувањем и исправна сахрана била је претпостављена угодном земаљском животу. Гробови су били важнији него добро направљене куће, а за мртве је фамилија морала позвати свештенике плаћајући им било коју цијену
Као и другдје на Блиском Истоку, богови су имали своје главне градове, а храмови њима подигнути служили су им као куће. У њих су обично приступ имали једино ритуално чисти свештеници
Упркос томе што су нам њене представе данас познате, египћанска религија остаје нам концептуално далека. Са такве дистанце, плуралитети нам се јављају као контрадикције: регионалне теологије и космогоније разнолике структуре Пантеона, мноштво митова и међусобно прожимајућа божанства, и чврсто су збијени у ретроспекцији и попут решета испуњени јазовима.
Чак и најпознатији елементи данас су предмет расправа: божанство фараона, суштина живота после смрти, а да не спомињемо прецизирање природе бића као што су ба или ка (обично изражавају "душу" и "дух"). Aли ова, најконзервативнија од религијских традиција, одупирањем да промени било који аспект и обликовањем својих хероја и историје у архетипске шаблоне, радовала се животу после смрти сличне статичне перфекције, са проницљивошћу која ће провоцирати машту оних што ће о њој сведочити током векова.
Јединствен иконографски стил Египћана је изронио када и хијероглифско писмо, са појавом прве династије и уједињења северне и јужне долине Нила, око 3000. године пре наше ере. Пре тог времена, постојао је период утицаја Месопотамије, током којег су цилиндрични печати, месопотамијска грађевина од блатних цигли, и други источни импорти разбили релативну изолацију земље. Још раније, преисторијска популација у области сахрањивала је своје мртве лицем према западу у гробове стављала разноразну храну да им се нађе у очекиваном загробном животу.
Почетак историје у Египту јесте почетак краљевства, виђеног прво на Нармер плочици на којој краљ носи круне Горњег и Доњег Египта. Најранији краљеви себе су идентификовали са богом Хором, друге династичке групе, па, са Сетом или су преузимали титуле и Хора и Сета. У митологији, Хор и Сет су удовољавали краљевском достојанству; подизање краља до статуса натчовека рано је забележено и показало се трајним политичким оруђем. Менес, као први краљ, зван касније и ујединитељем Египта, основао је главни град Мемфис. Краљеви првих неколико династија Старог царства сазидали су највеће пирамиде и гробне комплексе, а текстови и чини записани на њима говоре нам о њиховим раним теологијама.
Једна космогонија Старога царства прича о томе да је Ре/Aтум створио Шу (Ваздух) и Тефнут (Влагу), који су пак створили Геб (Земљу) и Ну (Небо). Ови су потом створили Озириса и Сета и Изиса и Нефтис. Праведног краља земље, Озириса, убио је његов брат Сет. Изис је успела да остане у другом стању са мртвим Озирисом и родила је Хора, сина који ће га осветити и који се, такође био идентификовао са фараоном. Као и у Месопотамији, храмови у градовима који су били седишта моћи стварали су сопствене сложене космогоније у којима је главна личност била њихов локални бог на врху хијерархије. Тако је јаје из којег излази бог створитељ требало да изрони из језера код Хермополиса. Појавило се из воденог хаоса који је представљан кроз четири пара бића: тајновитости, таме, безобличја и воденог амбиса.
У Хелиополису човек је могао да покаже, још видљиво, првобитно пешчано брдо као почетну тачку света. Чини се да су најпримитивнији космогонијски поступци као што је искашљавање бога имали и широку пријемчивост, али у главним религиозним центрима развијене су много рафинираније теорије међу којима је и она, каснија, о Птаховом зачећу Aтума у сопственом срцу и његовом стварању изговором његовог имена. Према овом миту, Птах је створен да би Aтума учинио беспредметним; слично томе, Ре може бити смештен изнад Aтум тако што ће испред њега за себе унети једно место у космогонији.
Египћани су веровали да је свет раван и да подупире небо које је обрнута купа или трбух Хатора краве или богиње Нут која сваке вечери гута Сунце. Њихов опис својих богова са атрибутима различитих животиња није укључивао и обожавање животиња али, можда, јесте био израз нечег другачијег или цењење архетипских шаблона живих ствари: увек променљива природа остаје за нас вечна загонетка. Људска природа изведена је из божанског, изговорио ју је Птах или је обликована на грнчарском точку. Очување духа било је повезано са физичким очувањем, и исправна сахрана била је претпостављена угодном земаљском животу; гробови су били много важнији него добро направљене куће, а за мртве је фамилија морала позвати свештенике плаћајући им било коју цену.
... Као и другде на Блиском Истоку, богови су имали своје главне градове, а храмови њима подигнути служили су им као куће. У њих су обично приступ имали једино ритуално чисти свештеници. Верски службеници водили су рачуна о слици божанства, дајући му понуде и износећи га напоље у време фестивала. Велики храмови били су продужавани због ритуала процесија, догађаја који су постали бесмртни на фрескама које су на зидовима стајале као ликовне литургије. Нека божанства су прорицала захваљујући манипулацији њихових свештеника дворитеља, предајући расправи процену о њима. Храм је могао имати скрипторијум и посебне библиотеке где су се могли очувати свитци за будуће генерације. Позиције првосвештеника или првосвештенице представљале су политичка моћна упоришта и на њих је краљ често могао постављати своју децу или присташе. Храмови и богати грађани држали су земљу која се ширила областима Долине Нила и од које су добијали приход, тако да су били материјално заинтересовани за стабилност и јединство земље у целини.
Међу обичним људима, чини нам се да налазимо очекивање правде и у друштву и у космосу. Фараон је морао да буде инкарнација ма'ат исправног реда и истине.
(Наставиће се )
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.