Све је било у рукама великог вође

КОМAНДНИ ВИСОВИ (Совјетска командна привреда) (14)

Командна привреда, у облику у којем се развила код Стаљина и коју су даље форсирали његови следбеници имала је сврху. Aли, упркос свој реторици, она није била за добробит и животни стандард народа.

У Совјетском Савезу Госплан је правио план, док је Гостен одређивао цијене, а Госнаб обављао набавку. Мјере у вези с радом и надницама припадале су Гоструду

У совјетском систему није било очите борбе између владе и тржишта из врло једноставног разлога - зато што, барем званично, тржиште није ни постојало. Двадесетих година комунисти су покушали да воде мешовиту привреду, дозвољавајући власништво у пољопривреди и ситним пословима дотле док је држава држала командне висове (Лењинова изрека). То није функционисало.

Несташице су биле свакодневна појава, као и међусобне оптужбе између следбеника Троцког и следбеника Стаљина и Бухарина. Када је Стаљин дошао на власт, поклопио је и привредни и политички живот. Национализовао је производњу и до краја двадесетих година, почетком прве петолетке, рођена је "командна привреда".

У командној привреди понуда и тражња биле су ирелевантне; биле су протеране. Ресурси су распоређивани бирократским одлукама а не десетинама милиона индивидуалних избора који су везани за понуду и тражњу. Важни су били циљеви политичких вођа, који су провођени путем механизама централног планирања. У центру се налазио низ владиних агенција које су покретале цео систем.

Узнемирени Кенеди 

Сва њихова имена почињала су са gos, што је скраћеница руске речи за владу. Госплан је правио план, док је Гостен одређивао цене, а Госнаб обављао набавку. Мере у вези с радом и надницама припадале су Гоструду. Уз координацију Комунистичке партије, министарства у Москви била су одговорна за све критичне одлуке - која ће фирма шта производити, откуда ће добијати потребне сировине и какве ће бити цене. Она су такође одлучивала о броју запослених у предузећима, шта ће предузећима бити плаћено и у шта ће се улагати. У пракси је процес планирања такође подразумевао много разговора са директорима предузећа и локалним партијским и владиним функционерима.

Економске провере профитабилности и ефикасности нису биле део совјетског система. Најважније је било "испуњавање плана" - или барем приказивања испуњавања плана. Бушачи нафте нису били цењени по томе да ли су пронашли нафту по економски разумној цени; него по томе колико су метара бушили. Од тридесетих до седамдесетих година овај систем је уживао огроман престиж у свету, јер се сматрало да он испоручује робу захваљујући брзој индустријализацији и високој стопи раста.

 Драконска концентрација ресурса заиста је рађала високу стопу раста док је Совјетски Савез померала од пољопривреде ка индустријализацији - најспектакуларније у војно-индустријком комплексу, чија је експанзија и технички супериорност толико узнемирила генерацију Џона Ф. Кенедија. Aли та концентрација је занемарила пољопривреду, услуге и робу широке потрошње. Исто тако је наметнула крутост систему, подгревајући неефикасност сваке врсте. Тако је систем постао сложенији и ирационалнији. Испоставило се да је кључ његовог успеха педесетих и шездесетих година, дугорочно гледано, био извор његовог пада.

Њива  као поштанска марка

Нека тржишта јесу постојала на рубовима система, у сенци, али су одиграла кључну улогу у подмазивању целог система и у ствари су га оспособила за рад. Веома мали део обрадивог земљишта стајао је на располагању приватницима. Без обзира колико нерадо, влада је признавала ове приватне парцеле. Иако су оне биле величине поштанске марке у односу на колхозе и совхозе, показале су се веома битним с обзиром на то да су производиле преко 25 одсто меса и до 50 одсто кромпира. Такво званично признање није постојало за црно тржиште. Учесници у њему називани су "друштвеним паразитима", који су понекад били затварани. Међутим, и црно тржиште је било битно за градски живот. У продавницама није било пилетине. Aли ако сте желели да ручате пилетину могли сте да је купити на црном тржишту уколико сте познавали "човека на ћошку" - а многи су то знали.

Командна привреда, у облику у којем се развила код Стаљина и коју су даље форсирали његови следбеници, заиста је имала сврху. Упркос свој реторици, она није била за добробит и животни стандард народа; пре је постојала ради промовисања брзе индустријализације којом се напајао војно-индустријјски комплекс.

Огроман део бруто националног дохотка био је концентрисан у том сектору, а укупна привреда била је подређена његовим потребама. Док су совјетски сателити кружили око земље, а нуклеарне подморнице парале мора, систем је обезбеђивао много нижи животни стандард него што су људи схватили - осамдесетих година, он је био на десет пута нижем нивоу од онога на Западу.

Нафта

Откривене су огромне резерве нафте у западном Сибиру, које су почеле да се користе почетком шездесетих година. Ова нафта постала је много драгоценија 1973-74., када је прва нафтна криза довела до четвороструког повећања цијена. Совјетски Савез, као једна од највећих свјетских извозника нафте, много је профитирао. Огромно повећање девизних средстава, од извоза нафте и потом гаса обезбедило је критична финансијска средства за одржавање неуспјешног система без увођења реформи или скретања ресурса са војно-индустријског комплекса "То је створило могућност да се не размишља о кризи цијелу деценију и по", говорио је Јегор Гајдар.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.