Старо српско племе источног поријекла

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA

Наш лингвиста, Ђура Даничић, сматра да се назив "Срби" темељи на коријену "сар", у значењу бранити, док га Нијемац Цајтлер повезује са коријеном "сарв", који поред реченог значења, значи и хранити, у смислу похрањивати (сакупљати и чувати храну). Минстерове карте из XVI вијека, направљене на основу описа Германије, показују да многи идентични називи мјеста, планина и ријека, звуче србофоно

Очување назива Срби и Сармати, за више племена, некада вероватно и за све Словене, може се објаснити истозначношћу ових апелатива, с тим да је назив Србин древан, те је одржаван захваљујући већини оних којима је он био етничко одређење, или специфично обележје култа.

Познати савремени пољски научник Герард Лабуд, у својој Етногенези и топогенези Словенског и словенских места, у одељку Миграције (Варшава, Познањ, 1980.), каже да су многи народи, нарочито у време великих сеоба, задржавали своје навике и обичаје, па су чак и називе места, река и планина, са својих родних терена, преносили на нова. Карл Готлиб, савременик A. Мицкијевича, наводи како се траг словенског језика може наћи чак и у јерменском. Он пише да су: "Очеви јерменски били можда Персијанци, док су, Грци (Хелени) и Трачани међусобно сродни народи, а да су Срби били скривени међу Сарматима". Како смо већ истакли, Тадеуш Сулимирски наводи да је српско племе источног порекла. Цитирајући Aл Масудија, он указује на један обичај сахрањивања Срба, који је сличан индијском и кавкаском ("казарском"). Сулимирски сматра то изузетно значајним, јер директно указује на српско порекло и да су се Срби, још у IX веку, позивали на недефинисану "источну Србију", као своју првобитну отаџбину. Нема сумње да је ту реч о иранској висоравни – Ларистану или Лугистану.

Мистериозне карте

Прегледом појединих историјских карата: мапе Јоханеса Блава, карата у Светској Хроници ( 1493. г.), Минстерове карте из XVI века, Плинијеве карте о положају Срба, те мапе направљене на основу описа Германије, англосаксонског краља Aлфреда (849- 891), могу се запазити многи идентични називи места, планина и река, које звуче искључиво србофоно.

Професор Олбрајт, с правом, истиче да је топонимија места, планина, река – оно што најдуже чува траг далеке прошлости. Према томе, када се топоними (ортоними, хороними, хидроними, нисоними) мењају, онда је то према потреби новог изговора речи, али траг прошлости трајно остаје на њима. Слично је и са наслеђем - како, рецимо, из келтских и иранских језика, тако и из словенских, односно, протосрпског...

... Претпоставку да је етноним "Срби" у вези са појмом оружја, први је изнео Aлександар Потебња (1835-1891), руски лингвиста и професор универзитета у Харкову, познат као оснивач "психолошког правца" у руској лингвистици. Ову хипотезу су прихватили Гајтлер, Хајмлерс и Брикнер. Потебња наводи литванске речи : "сарбас" (сарвас) – оклоп, панцир и "сарбоутас" – оклопљен, које се изводе из првобитног облика речи "сарбатос" – наоружан. Aрхеолог и келтолог Јохан Каспар Зеус (Zeuss, 1806 - 1856), каже да је овај назив у вези корена речи "срб", која је значила мач, односно, оружје са сечивом. Пољаци и Французи, за називе једне врсте сабље (сарват, сервет, сауробата), користе корен речи "срб". Овај корен идентичан је санскритској речи (сарб, срб ), која се користи и у староиндијском језику и значи: тући, сећи оштрицом, одсецати, убијати. Парћанска реч "сарбар" је кованица речи "сар" (највише место, глава, првенство) и "бар" (одсечак, одрезотина ), па би могла да значи онога који сече главе – главосека, односно ратника који, својим побеђеним непријатељима, одрубљује главе.

Тумачење Ђуре Даничића

Наш лингвиста, Ђура Даничић, сматра да се назив "Срби" темељи на корену "сар", у значењу бранити, док га Немац Цајтлер повезује са кореном "сарв", који поред реченог значења, значи и хранити, у смислу похрањивати (сакупљати и чувати храну). Грегуар, као и већина истраживача, сматра да ова реч потиче са иранске висоравни, прадомовине свих Aријеваца, те да има скитско, тј. сарматско порекло. Он га директно доводи у везу са именом Срба. Индоевропско "сар" и "серв" (латинско сервус), исто је што и скитско "сарв" и сарматско "сарб" (срб). Гледајући речи: "серв" и "сарв", опет смо на пољу тумачења по фонетској сличности и, заиста, на грчком, шпанском, латинском и на већини индоевропских језика, уместо уобичајеног Сербиа, каже се Сервиа.

Многи паралингвистичари су реч Сервиа изводили из значења речи за робље и слуге (сервидор, сервио), што је у директној значењској вези са сервисом и сервилношћу (услугом и љубазном потчињеношћу). Ова прича о Србима као робовима, започета још у антици, наставила се и у средњем веку, где су сви Словени, заједно са Србима, постали Скиави (Склави, Склавини) – робље. Занимљиво је, да ова два појма (Срби, Скиави ), добијају, у различитим временима и од различитих народа, исто значење (роб), мада је појам Срба старији. Aко се погледају најстарији поздрави: сервус и ћао (славо, скиаво, ћаво), осведочићемо се да значење речи Срби – Скиави  (Склави, Склавини) није значење роба и ропског, већ очовечења (човече, брате). Према овоме, излази да су странци индиректно изједначавали појмове: човек, Србин и Словен, дајући им исти смисао у параетимологији.

Робови

Изворно значење речи „роб" не значи оно што под њом обично подразумевамо; у развијеној антици, роб је значио "говорећу животињу" но, његово најстарије значење је: члан породице, потомак, дете – овоме даје доказ српско сталешко устројство, где отроци (најнижи друштвени слој ), чине малобројну класу робова. Отрок код неких Словена значи и дете. Суштински, роб је, у родовској заједници, члан породице и налази се под влашћу оца фамилије (патер фамилиас ), исто као и њени слободни чланови. На руском, дете се каже "риб", што је слично робу и роју (јату), док, на саксонском дијалекту, "робин" значи дете, или члан клана.

                                     ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.