Српска земља изме­ђу Ри­ма и Ца­ри­гра­да

СРПСКИ СТA­РИ ВЕК - РA­НО ХРИШ­ЋAН­СТВО И СРБИ

Уочљива је осо­бе­ност и тра­ди­ци­онал­ност дал­ма­тин­ске цркве на српским прос­то­ри­ма, а изван ла­тин­ских гра­до­ва. Осо­бен ра­спо­ред прос­то­ри­ја хра­мо­ва, ус­та­новљен у ка­сном ста­ром ве­ку, одржао се ве­ко­ви­ма ка­сни­је – и по­сли­је VII сто­ле­ћа. У средњем ве­ку, по­се­бна ар­хи­епис­ко­пи­ја Дал­ма­ци­је и Да­ки­је, ко­ја је не­ка­да обје­дињава­ла Србе, у измењеним по­ли­ти­чким окол­нос­ти­ма, ни­је би­ла по­жељна ни за Рим, ни за Ца­ри­град

Срби, на­сељени на по­дру­чју Дал­ма­ци­је, ко­ја је би­ла под но­ми­нал­ном рим­ском упра­вом, успе­ли су да успос­та­ве кне­же­ви­не, а по­том и држа­ву ко­ја је оп­ста­ла и то­ком средњег ве­ка. То, на жа­лост, ни­су успе­ли Срби на­сељени на Ла­би, а они, на­сељени у пре­де­ли­ма Кав­ка­за, одржа­ли су се до X сто­ле­ћа да би, по­том, нес­та­ли у вртло­гу бур­них ис­то­риј­ских до­га­ђа­ја. Основ за оп­ста­нак Срба на овом, бал­кан­ском, прос­то­ру ле­жи у њихо­вом уте­мељењу жи­во­та за ве­ру и пре­дање ко­је је ста­ро­за­ве­тно и но­во­за­ве­тно.

Прво се за­сни­ва на кул­ту пре­да­ка, ко­јим се на­род бра­нио од по­тчињавања дру­гим кул­ту­ра­ма, а дру­го се те­мељи на пре­дању при­хва­ће­ном од апос­то­ла. Та­ко је успос­тављена спре­га ко­ја је, са је­дне стра­не омо­гу­ћи­ла од­бра­ну на­ци­онал­ног би­ћа, а са дру­ге, на­ме­тну­ла по­тре­бу ус­тро­ја­вања држа­ве. То ни­ка­ко ни­је би­ло ла­ко, јер је на­род, по сво­јој при­ро­ди (видљивој и да­нас!), био по­дељен.

Пре­кршта­вање Срба

Део српског пле­ме­на на­се­лио се на тлу рим­ске Дал­ма­ци­је, пред крај IV сто­ле­ћа (Aла­ни); са­ми по­ку­ша­ји на­сељавања по­чињу на ра­зме­ђу ста­ре и но­ве ере (Ја­зи­ге и Aн­ти), да би би­ло ин­тен­зи­вно нас­тављено то­ком VI и VII ве­ка (Срби и Сло­ве­ни) – да­кле, у пи­тању је ви­ше та­ла­са у изу­зе­тно ду­гом вре­мен­ском пе­ри­оду. Пре но­ве ере, на ове прос­то­ре сти­ћи ће Син­ге, Ски­ти, Тра­ко-Ски­ти и ким­бе­риј­ска ме­ша­ви­на на­ро­да", та­ко­ђе де­ло­ви ве­ли­ког сар­мат­ског пле­ме­на. Њихо­ва по­ја­ва је до­бро­до­шла Цар­ству, да би се по­пу­ни­ло про­ре­ђе­но ста­но­вниш­тво и до­при­не­ло од­бра­ни про­вин­ци­је Дал­ма­ци­је од пред­сто­је­ћих опа­снос­ти.

До­сељени­ци, по­ред Ла­ти­на у гра­до­ви­ма, за­ти­чу не­ла­ти­ни­зи­ра­не до­мо­ро­це и са њима се, об­зи­ром на пле­мен­ску сро­дност, ла­ко и брзо ста­па­ју. На­ла­зи грнча­ри­је из до­ба се­обе на­ро­да, са Дри­не и око­ли­не Ви­ше­гра­да, до­пуњени мнош­твом на­ла­за из Ко­ми­на и Ко­ло­вра­та, ука­зу­ју на мно­го ве­ће српско учеш­ће у ме­сној кул­ту­ри ка­сно­ан­ти­чког до­ба, ко­је ра­ни­је ни­је ни пре­тпос­тављано. Ту се мо­же на­слу­ти­ти изве­сна не­трпељивост до­мо­ро­да­ца пре­ма но­си­оци­ма рим­ске кул­ту­ре. Она се, у про­вин­ци­ји Дал­ма­ци­ји, огле­да у брзом нес­тан­ку осо­би­на сва­ко­дне­вне рим­ске ма­те­ри­јал­не кул­ту­ре у IV, V сто­ле­ћу, иако та про­вин­ци­ја ни­је пре­трпе­ла та­ко ве­ли­ка ра­за­рања у вре­ме Ја­зи­га и Aн­та, као Прва или Дру­га Ме­зи­ја.

По­кршта­вање, та­да до­сељених Срба, мо­ра­ло је брзо за­по­че­ти, ује­дно са при­хва­тањем не­ких те­ко­ви­на ан­ти­чке кул­ту­ре. То на­ра­вно не зна­чи да су сви пос­та­ли хриш­ћа­ни, баш као што не зна­чи и да су све при­до­шли­це би­ле не­крште­не. Ма­су­ди пре­но­си изван­ре­дно ва­жан по­да­так о спаљивању Срба, за­је­дно са коњем (ти­пи­чно за Сар­ма­те), ко­ји се одржао, на по­је­ди­ним те­ри­то­ри­ја­ма, све до VII ве­ка, што сва­ка­ко ни­је хриш­ћан­ски оби­чај, али не искључу­је при­хва­ћање хриш­ћан­ске до­гме.

Пре­дања о апос­то­лу Па­влу

С дру­ге стра­не, од­сус­тво то­по­ни­ма у При­мор­ју, ко­ји одра­жа­ва­ју ста­ра ве­ро­вања и спаљивање по­кој­ни­ка, ука­зу­је да су Срби у Пре­ва­ли (Зе­та), као и у Тра­ву­ни­ји и још не­ким мес­ти­ма, одмах и по­тпу­но, при­хва­ти­ли хриш­ћан­ство. Пре­дања о апос­то­лу Па­влу, дуж рим­ског пу­та кроз Дал­ма­ци­ју за Ита­ли­ју, са­чу­ва­ли су Срби, а не Ла­ти­ни при­мор­ских гра­до­ва. То ука­зу­је на ла­ко и брзо ста­пање но­во­при­до­шлих Срба са не­ла­ти­ни­зи­ра­ним су­на­ро­дни­ци­ма, ра­ни­је до­сељеним, јер су је­ди­но пре­ко њих мо­гли при­хва­ти­ти та­ква пре­дања. Уочљива је осо­бе­ност и тра­ди­ци­онал­ност дал­ма­тин­ске цркве на српским прос­то­ри­ма, а изван ла­тин­ских гра­до­ва. На­име, осо­бен ра­спо­ред прос­то­ри­ја хра­мо­ва, ус­та­новљен у ка­сном ста­ром ве­ку, одржао се ве­ко­ви­ма ка­сни­је – и по­сле VII сто­ле­ћа. Ли­тур­гиј­ска пра­кса, уте­мељена не­сумњиво још у апос­тол­ско до­ба, огле­да се, пре све­га, кроз крсти­они­цу на­слоњену на брод цркве са се­вер­не стра­не и на пе­ра­кле са ју­жне.

Пор­фи­ро­ге­ни­тов Спис о на­ро­ди­ма, све­до­чи да су Срби­ма, по на­сле­дном вла­дар­ском пра­ву, вла­да­ли ар­хон­ти из је­дне по­ро­ди­це. То пре­тпос­тавља држа­вно уре­ђење (кне­же­ви­ну или жу­па­ни­ју), јер је на­род прос­тра­них облас­ти, по­ду­дар­ним са прос­то­ром ар­хи­епис­ко­пи­је, при­зна­вао власт тих ар­хо­на­та. Вла­да­ри ни­су има­ли стал­ну прес­то­ни­цу, што оте­жа­ва ра­спо­зна­вање осо­би­на држа­ве. По­сре­дно, о држа­ви све­до­чи пос­то­јање гра­ни­це. На Ду­на­ву, код Не­го­ти­на, и на Са­ви, код Мо­дри­че, за­бе­ле­же­на су гра­ни­чна ут­врђења, што мо­же зна­чи­ти да је у пи­тању би­ла де­цен­тра­ли­зо­ва­на држа­ва, пре­пу­ште­на са­моу­пра­ви жу­па­на и, за­то је би­ла не­ефи­ка­сна у од­бра­ни, што ће на­ро­чи­то до­ћи до изра­жа­ја у ра­ном средњем ве­ку.

За­је­дно са про­ме­на­ма у вла­дар­ско-вој­ном ус­трој­ству, оди­гра­ва­ју се и ве­ли­ке про­ме­не у Цркви. Српска црква, ко­ја је ба­шти­ни­ла апос­тол­ско цркве­но пре­дање, на­шла се изме­ђу при­ти­са­ка Ри­ма, ко­ји се на­ме­тао као власт пре­ко ла­тин­ске ли­тур­ги­је и, пра­во­сла­вног Ца­ри­гра­да, са грчком ли­тур­ги­јом. За Срби­ју ни­је би­ло не­до­уми­ца – опре­де­ли­ла се за да­вно пре­дање и српско би­ће. У средњем ве­ку, по­се­бна ар­хи­епис­ко­пи­ја Дал­ма­ци­је и Да­ки­је, ко­ја је не­ка­да обје­дињава­ла Србе, у измењеним по­ли­ти­чким окол­нос­ти­ма, ни­је би­ла по­жељна ни за Рим, ни за Ца­ри­град. Иде­ал из IV - VII сто­ле­ћа, српска апос­тол­ска Црква, ос­тва­ре­на је по­но­во, тек у вре­ме­ну Св. Са­ве, у све­тлу српско­сло­вен­ског је­зи­ка.

Па­па о Срби­ма

У пи­сми­ма па­пе Јо­ва­на VIII са­чу­ва­ни су и не­ки по­да­ци о по­ме­сној цркви Срба. Из пи­сма упу­ће­ног кне­зу Му­ти­ми­ру, прои­зла­зи да су Срби по­ода­вно крште­ни. Ука­зи­вање па­пе да су они не­ка­да би­ли под Сир­ми­ју­мом, уко­ли­ко се бу­квал­но схва­ти, мо­же зна­чи­ти да су Срби Дал­ма­ци­је по­крште­ни зна­тно при­је не­го што је та им­по­зан­тна прес­то­ни­ца Рим­ског цар­ства нес­та­ла у ве­ли­кој се­оби на­ро­да, а са њом и ми­тро­по­лит­ско сје­ди­ште. Ина­че, за пле­мен­ске за­дру­ге Ја­зи­га: Aми­ке­не и Пи­ке­не пос­то­је по­да­ци да су би­ли хриш­ћа­ни у IV ве­ку. Дру­го, из па­пи­ног пи­сма се ви­ди да, на по­дру­чју Срби­је, очи­гле­дно де­лу­је ар­хи­епис­ко­пи­ја, за гле­ди­ште Ри­ма не­при­хватљива, за­је­дно са сво­јим епис­ко­пи­ја­ма. То, опет, пот­врђу­је да је реч о ста­рој, уко­рењеној по­ме­сној цркви, ко­ја је сво­је ста­во­ве за­сни­ва­ла на ве­ри, пре­дањима и знању пре­да­ка.

                                          (Крај)

 (Од су­тра но­ви фељтон "Гла­са Српске" - ВЕ­ЛИ­КA ШA­ХОВ­СКA ТA­БЛA, ауто­ра Збигњева Бже­жин­ског, бив­шег са­вје­тни­ка пред­сје­дни­ка СAД за на­ци­онал­ну без­бје­дност и про­фе­со­ра за аме­ри­чку спољну по­ли­ти­ку)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.