Srpska zemlja izme­đu Ri­ma i Ca­ri­gra­da

SRPSKI STA­RI VEK - RA­NO HRIŠ­ĆAN­STVO I SRBI

Uočljiva je oso­be­nost i tra­di­ci­onal­nost dal­ma­tin­ske crkve na srpskim pros­to­ri­ma, a izvan la­tin­skih gra­do­va. Oso­ben ra­spo­red pros­to­ri­ja hra­mo­va, us­ta­novljen u ka­snom sta­rom ve­ku, održao se ve­ko­vi­ma ka­sni­je – i po­sli­je VII sto­le­ća. U srednjem ve­ku, po­se­bna ar­hi­epis­ko­pi­ja Dal­ma­ci­je i Da­ki­je, ko­ja je ne­ka­da obje­dinjava­la Srbe, u izmenjenim po­li­ti­čkim okol­nos­ti­ma, ni­je bi­la po­željna ni za Rim, ni za Ca­ri­grad

Srbi, na­seljeni na po­dru­čju Dal­ma­ci­je, ko­ja je bi­la pod no­mi­nal­nom rim­skom upra­vom, uspe­li su da uspos­ta­ve kne­že­vi­ne, a po­tom i drža­vu ko­ja je op­sta­la i to­kom srednjeg ve­ka. To, na ža­lost, ni­su uspe­li Srbi na­seljeni na La­bi, a oni, na­seljeni u pre­de­li­ma Kav­ka­za, održa­li su se do X sto­le­ća da bi, po­tom, nes­ta­li u vrtlo­gu bur­nih is­to­rij­skih do­ga­đa­ja. Osnov za op­sta­nak Srba na ovom, bal­kan­skom, pros­to­ru le­ži u njiho­vom ute­meljenju ži­vo­ta za ve­ru i pre­danje ko­je je sta­ro­za­ve­tno i no­vo­za­ve­tno.

Prvo se za­sni­va na kul­tu pre­da­ka, ko­jim se na­rod bra­nio od po­tčinjavanja dru­gim kul­tu­ra­ma, a dru­go se te­melji na pre­danju pri­hva­će­nom od apos­to­la. Ta­ko je uspos­tavljena spre­ga ko­ja je, sa je­dne stra­ne omo­gu­ći­la od­bra­nu na­ci­onal­nog bi­ća, a sa dru­ge, na­me­tnu­la po­tre­bu us­tro­ja­vanja drža­ve. To ni­ka­ko ni­je bi­lo la­ko, jer je na­rod, po svo­joj pri­ro­di (vidljivoj i da­nas!), bio po­deljen.

Pre­kršta­vanje Srba

Deo srpskog ple­me­na na­se­lio se na tlu rim­ske Dal­ma­ci­je, pred kraj IV sto­le­ća (Ala­ni); sa­mi po­ku­ša­ji na­seljavanja po­činju na ra­zme­đu sta­re i no­ve ere (Ja­zi­ge i An­ti), da bi bi­lo in­ten­zi­vno nas­tavljeno to­kom VI i VII ve­ka (Srbi i Slo­ve­ni) – da­kle, u pi­tanju je vi­še ta­la­sa u izu­ze­tno du­gom vre­men­skom pe­ri­odu. Pre no­ve ere, na ove pros­to­re sti­ći će Sin­ge, Ski­ti, Tra­ko-Ski­ti i kim­be­rij­ska me­ša­vi­na na­ro­da", ta­ko­đe de­lo­vi ve­li­kog sar­mat­skog ple­me­na. Njiho­va po­ja­va je do­bro­do­šla Car­stvu, da bi se po­pu­ni­lo pro­re­đe­no sta­no­vniš­tvo i do­pri­ne­lo od­bra­ni pro­vin­ci­je Dal­ma­ci­je od pred­sto­je­ćih opa­snos­ti.

Do­seljeni­ci, po­red La­ti­na u gra­do­vi­ma, za­ti­ču ne­la­ti­ni­zi­ra­ne do­mo­ro­ce i sa njima se, ob­zi­rom na ple­men­sku sro­dnost, la­ko i brzo sta­pa­ju. Na­la­zi grnča­ri­je iz do­ba se­obe na­ro­da, sa Dri­ne i oko­li­ne Vi­še­gra­da, do­punjeni mnoš­tvom na­la­za iz Ko­mi­na i Ko­lo­vra­ta, uka­zu­ju na mno­go ve­će srpsko učeš­će u me­snoj kul­tu­ri ka­sno­an­ti­čkog do­ba, ko­je ra­ni­je ni­je ni pre­tpos­tavljano. Tu se mo­že na­slu­ti­ti izve­sna ne­trpeljivost do­mo­ro­da­ca pre­ma no­si­oci­ma rim­ske kul­tu­re. Ona se, u pro­vin­ci­ji Dal­ma­ci­ji, ogle­da u brzom nes­tan­ku oso­bi­na sva­ko­dne­vne rim­ske ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re u IV, V sto­le­ću, iako ta pro­vin­ci­ja ni­je pre­trpe­la ta­ko ve­li­ka ra­za­ranja u vre­me Ja­zi­ga i An­ta, kao Prva ili Dru­ga Me­zi­ja.

Po­kršta­vanje, ta­da do­seljenih Srba, mo­ra­lo je brzo za­po­če­ti, uje­dno sa pri­hva­tanjem ne­kih te­ko­vi­na an­ti­čke kul­tu­re. To na­ra­vno ne zna­či da su svi pos­ta­li hriš­ća­ni, baš kao što ne zna­či i da su sve pri­do­šli­ce bi­le ne­kršte­ne. Ma­su­di pre­no­si izvan­re­dno va­žan po­da­tak o spaljivanju Srba, za­je­dno sa konjem (ti­pi­čno za Sar­ma­te), ko­ji se održao, na po­je­di­nim te­ri­to­ri­ja­ma, sve do VII ve­ka, što sva­ka­ko ni­je hriš­ćan­ski obi­čaj, ali ne isključu­je pri­hva­ćanje hriš­ćan­ske do­gme.

Pre­danja o apos­to­lu Pa­vlu

S dru­ge stra­ne, od­sus­tvo to­po­ni­ma u Pri­mor­ju, ko­ji odra­ža­va­ju sta­ra ve­ro­vanja i spaljivanje po­koj­ni­ka, uka­zu­je da su Srbi u Pre­va­li (Ze­ta), kao i u Tra­vu­ni­ji i još ne­kim mes­ti­ma, odmah i po­tpu­no, pri­hva­ti­li hriš­ćan­stvo. Pre­danja o apos­to­lu Pa­vlu, duž rim­skog pu­ta kroz Dal­ma­ci­ju za Ita­li­ju, sa­ču­va­li su Srbi, a ne La­ti­ni pri­mor­skih gra­do­va. To uka­zu­je na la­ko i brzo sta­panje no­vo­pri­do­šlih Srba sa ne­la­ti­ni­zi­ra­nim su­na­ro­dni­ci­ma, ra­ni­je do­seljenim, jer su je­di­no pre­ko njih mo­gli pri­hva­ti­ti ta­kva pre­danja. Uočljiva je oso­be­nost i tra­di­ci­onal­nost dal­ma­tin­ske crkve na srpskim pros­to­ri­ma, a izvan la­tin­skih gra­do­va. Na­ime, oso­ben ra­spo­red pros­to­ri­ja hra­mo­va, us­ta­novljen u ka­snom sta­rom ve­ku, održao se ve­ko­vi­ma ka­sni­je – i po­sle VII sto­le­ća. Li­tur­gij­ska pra­ksa, ute­meljena ne­sumnjivo još u apos­tol­sko do­ba, ogle­da se, pre sve­ga, kroz krsti­oni­cu na­slonjenu na brod crkve sa se­ver­ne stra­ne i na pe­ra­kle sa ju­žne.

Por­fi­ro­ge­ni­tov Spis o na­ro­di­ma, sve­do­či da su Srbi­ma, po na­sle­dnom vla­dar­skom pra­vu, vla­da­li ar­hon­ti iz je­dne po­ro­di­ce. To pre­tpos­tavlja drža­vno ure­đenje (kne­že­vi­nu ili žu­pa­ni­ju), jer je na­rod pros­tra­nih oblas­ti, po­du­dar­nim sa pros­to­rom ar­hi­epis­ko­pi­je, pri­zna­vao vlast tih ar­ho­na­ta. Vla­da­ri ni­su ima­li stal­nu pres­to­ni­cu, što ote­ža­va ra­spo­zna­vanje oso­bi­na drža­ve. Po­sre­dno, o drža­vi sve­do­či pos­to­janje gra­ni­ce. Na Du­na­vu, kod Ne­go­ti­na, i na Sa­vi, kod Mo­dri­če, za­be­le­že­na su gra­ni­čna ut­vrđenja, što mo­že zna­či­ti da je u pi­tanju bi­la de­cen­tra­li­zo­va­na drža­va, pre­pu­šte­na sa­mou­pra­vi žu­pa­na i, za­to je bi­la ne­efi­ka­sna u od­bra­ni, što će na­ro­či­to do­ći do izra­ža­ja u ra­nom srednjem ve­ku.

Za­je­dno sa pro­me­na­ma u vla­dar­sko-voj­nom us­troj­stvu, odi­gra­va­ju se i ve­li­ke pro­me­ne u Crkvi. Srpska crkva, ko­ja je ba­šti­ni­la apos­tol­sko crkve­no pre­danje, na­šla se izme­đu pri­ti­sa­ka Ri­ma, ko­ji se na­me­tao kao vlast pre­ko la­tin­ske li­tur­gi­je i, pra­vo­sla­vnog Ca­ri­gra­da, sa grčkom li­tur­gi­jom. Za Srbi­ju ni­je bi­lo ne­do­umi­ca – opre­de­li­la se za da­vno pre­danje i srpsko bi­će. U srednjem ve­ku, po­se­bna ar­hi­epis­ko­pi­ja Dal­ma­ci­je i Da­ki­je, ko­ja je ne­ka­da obje­dinjava­la Srbe, u izmenjenim po­li­ti­čkim okol­nos­ti­ma, ni­je bi­la po­željna ni za Rim, ni za Ca­ri­grad. Ide­al iz IV - VII sto­le­ća, srpska apos­tol­ska Crkva, os­tva­re­na je po­no­vo, tek u vre­me­nu Sv. Sa­ve, u sve­tlu srpsko­slo­ven­skog je­zi­ka.

Pa­pa o Srbi­ma

U pi­smi­ma pa­pe Jo­va­na VIII sa­ču­va­ni su i ne­ki po­da­ci o po­me­snoj crkvi Srba. Iz pi­sma upu­će­nog kne­zu Mu­ti­mi­ru, proi­zla­zi da su Srbi po­oda­vno kršte­ni. Uka­zi­vanje pa­pe da su oni ne­ka­da bi­li pod Sir­mi­ju­mom, uko­li­ko se bu­kval­no shva­ti, mo­že zna­či­ti da su Srbi Dal­ma­ci­je po­kršte­ni zna­tno pri­je ne­go što je ta im­po­zan­tna pres­to­ni­ca Rim­skog car­stva nes­ta­la u ve­li­koj se­obi na­ro­da, a sa njom i mi­tro­po­lit­sko sje­di­šte. Ina­če, za ple­men­ske za­dru­ge Ja­zi­ga: Ami­ke­ne i Pi­ke­ne pos­to­je po­da­ci da su bi­li hriš­ća­ni u IV ve­ku. Dru­go, iz pa­pi­nog pi­sma se vi­di da, na po­dru­čju Srbi­je, oči­gle­dno de­lu­je ar­hi­epis­ko­pi­ja, za gle­di­šte Ri­ma ne­pri­hvatljiva, za­je­dno sa svo­jim epis­ko­pi­ja­ma. To, opet, pot­vrđu­je da je reč o sta­roj, uko­renjenoj po­me­snoj crkvi, ko­ja je svo­je sta­vo­ve za­sni­va­la na ve­ri, pre­danjima i znanju pre­da­ka.

                                          (Kraj)

 (Od su­tra no­vi feljton "Gla­sa Srpske" - VE­LI­KA ŠA­HOV­SKA TA­BLA, auto­ra Zbignjeva Bže­žin­skog, biv­šeg sa­vje­tni­ka pred­sje­dni­ka SAD za na­ci­onal­nu bez­bje­dnost i pro­fe­so­ra za ame­ri­čku spoljnu po­li­ti­ku)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.