Српска цивилизација настала из византијске

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - РAНО ХРИШЋAНСТВО И СРБИ

Бројне разлике у верској науци, довеле су до одвајања цркви, на источну и западну. Срби су народ чија је цивилизација проистекла из византијске, а не из римске црквене организације. Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вјера, главни су извори развоја византијске цивилизације. Државно-правно уређење је било основ за административну организацију цркве

Појам "културног простора", одређује мноштво важних и мање важних чинилаца, саставних делова, који га потпуно смислено одређују. Када се говори о културном простору једног народа, он је садржан и у историјско-географском смислу; наиме, мора се првенствено везивати за одређени историјски тренутак и одређену географску територију – то значи да су, историја и географија, међу најзначајнијим састојцима у одређењу садржаја народносног културног простора. Кад говоримо о историји, под тим појмом подразумевамо цивилизацију одређеног народа, у одређеном временском периоду. A, његова цивилизација се може објаснити разним гледиштима, при чему, обавезно, треба мислити на мноштво саставних делова добијених помоћу различитих научних дисциплина; нпр. археологије, етнографије, историје уметности, митологије, филозофије...

Један од важнијих чинилаца, поред геополитике, можда у самом врху (и, првог реда), је религија. Овај појам је, такође, веома комплексног карактера, а значи, изузев осталог, веру, сакралне објекте, духовну филозофију, теологију, уметност... Управо, због оваквог састава чинилаца, религија заузима важно место у укупном развоју људског рода.

Учење Ћирила и Методија        

Када се говори о месту религије у српској цивилизацији, углавном се мисли на источно хришћанство, тј. православље. Неки то, још одређеније, именују светосављем, што је нетачно. Одавно је прихваћена тврдња да су Срби, све до IX века, до учења светих апостола Константина (Кирила, Ћирила) и Методија, те њихових ученика, били пагани и многобошци и да, тек од тада, почиње њихова хришћанска историја, иако историјске чињенице говоре сасвим супротно.

Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера, главни су извори развоја византијске цивилизације. Државно-правно уређење је било основ за административну организацију цркве. Ове две организације, државна и црквена, вековима су се преплитале са приметним супарништвом. Срби су народ чија је цивилизација проистекла из византијске, а не из римске. Осим географског настајања на византијским територијама, један од важнијих разлога утапања Србије у политичку орбиту истока, била је тврдоглава искључивост римског патријарха у језичким питањима – он је прихватао, углавном, арамејски, грчки и латински језик, као говор проповедања хришћанства, док су, по том питању, цариградски патријарси били, углавном, попустљиви.

Потоње, бројне разлике у верској науци, довеле су до одвајања цркви, на источну и западну. Временом је, на истоку, настало неколико црквених организација; византијски прагматизам огледао се управо у компромисима на политичком и црквеном плану који су, може се са сигурношћу тврдити, били основа за стварање аутокефалних цркава.

Историјске прилике су погодовале стварању нових држава на Балкану, где су владари, кроз миропомазање, добијали признање верских поглавара. Тако су верски достојанственици, на специфичан начин, стицали легитимитет пред цариградским патријархом, јер су управо од њега добијали потврде о аутокефалији. Националне црквене организације су, са својим свештенством, остале у крилу византијске екумене столећима – до 1453. г, а касније, углавном, остајале верне том духу, до дана данашњег...

 Aпостолска времена

...Да су сарматска племена Срба била христијанизована у апостолска времена, у доба Босфорског краљевства (на Херсонесу и Криму), сведочи и IV поглавље Живота Константина који је, на челу изасланства, са својим братом Методијем, провео једну зиму на Херсонесу (Херзону), византијском поседу на Криму. Ово је, такође, потврдио и црквени историчар Еузебије у својој Исотирији. Константин- Ћирило, искористио је ову ситуацију за даље напредовање у учењу јеврејског језика, припремајући се за сусрет са јеврејским теолозима у Битинији.

 Ћирило је већ имао учену дискусију са Самарићанином и био је у могућности да сазна више о језику, читајући и проучавајући самарићанску Библију. У VIII поглављу Живота, биограф описује ситуацију када је Константин нашао псалтир написан на "рус’скијеми" (руским словима) и срео монаха који је говорио руски језик. Многи научници мисле да је Константин наишао на руски језик у Херсонесу, али то није напросто било могуће, јер у то време, реч је о другој половини IX века, Руси нису поседовали апсолутно никакву врсту писане књижевности, а поготово се нису користили властитим алфабетом. Други пак мисле, да је Ћирило наишао на готски превод псалтира који је начинио Улфила, готски мисионар и први преводилац Библије на тај језик. Међутим, оба решења се показују погрешним, пошто је утврђено да је реч "рус’скијеми" деформисана (искварена) и да би могли једино да је прочитамо као "сурбскијеми", сурбскоји, што значи – српски.

Aндреја

Aпостолово име Aндреја, старо је аријевско, индоевропско име и долази од имена Индра или Aндра и своје корене вуче са иранске висоравни, Лугистана, где се налазила прапостојбина индоевропских аријеваца – Сарба, тј. Срба. Могуће је да је Aндреја био припадник неког сарматског племена, културно- цивилизованог у Босфорском краљевству. Примивши преобраћење и учење Христово, сасвим је разумљиво да се овај апостол, из Палестине, вратио међу свој народ да проповеда Јеванђеље и то не само у Босфорском краљевству. У противном, који би други мотив имао Aндреја?! Зашто би, ако није био Сармат, ишао у непознато - непознатима? Логично је да се врати своме роду и њему проповеда Христову риеч на заједничком језику.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.