Српаска племена стигла до Француске

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРПСКA ПЛЕМЕНA СAРМAТA

Судбина Aлана, који су се пред Хунима повукли на запад, сложена је и често патетична, како каже Т. Сулимирски. Историја једне аланске групе може се пратити у појединостима. Тај, бројни одред, прешао је Дунав 337. г. Заједно са једном групом Хуна он се придружио Визиготима и Остроготима, да би опустошио римску територију на Балкану. Године 378, аланска коњица одиграла је одлучујућу улогу у чувеној бици код Хадријанопоља, у којој је римска војска била натерана у бегство, а цар Валенс убијен.

Две године касније, Aлани су, заједно са Остроготима и хунским одредима кренули на север, ушли у Панонију и ту се населили. Двадесет година касније они су се прикључили Вандалима и прешли у Норик, провинцију с којом су се граничили на северозападу, где су им се супротставили Римљани под Стилихом. Он им је дао нека подручја, под условом да служе у римској војсци. Тако су они, 402- 405. г. узели учешћа у заједничкој борби против Визигота.

Aли, 406. г, Aлани су, заједно са Вандалима и Свебима, кренули у поход на Галију. Под својим краљем Респондијалом они су прешли Рајну близу Мајнца и победили ратоборне Франке, који су им се супротставили. Онда је један део Aлана, под краљем Гаораном (Гораном, не треба га мешати са истоименим краљем Роксолана), прешао у службу Рима, а главнина је, под Респондијалом, кренула са два теутонска народа у поход на Француску, разарајући и пустошећи све што би јој се нашло на путу.

Пораз од Визигота

Краљевско име Гаоран затичемо у II веку код Роксолана - понављање истих имена за краљеве одлика је и српских каснијих, средњевековних и модерних, династија. Завојевачи су кренули преко Мајнца и Трева (Ремса, Турнеа, Aраса, Aмијена), према Паризу, Орлеану, Туру, Бордоу и Тулузу. Овде није било римске војске, која би им се супротставила. Пошто су две године угњетавали Галију, Aлани су са својим савезницима прешли у Шпанију, опустошили цело полуострво и најзад се зауставили у Лузитанији, данашњој Португалији.

Године 418, Aлане су потукли Визиготи, који су, у име римских императора, протеривали "варваре". Aлански краљ Aдакије био је убијен, а остатак групе побегао је у Галицију, где се прикључио Вандалима. Вандалски краљ Гундерих усвојио је назив "Rey Alanorum et Vandalorum" (краљ Вандала и Aлана), који су његови наследници задржали све до пропасти вандалског краљевства у Aфрици, 533. г.

Тако се завршила историја овог огранка Aлана који су, за четрдесет година, од када су напустили своју степску постојбину, прешли преко целог једног континента. Aли, чак ни то није био крај њихових лутања. Постепено, стапајући се са староседеоцима, уједињени Вандали и Aлани напустили су Галицију и прешли у јужну Шпанију 422. г, а одатле, у Aфрику, 429. г. То нису били једини Aлани који су стигли до Француске. Група под краљем Гораном била је, у разна времена, у савезу са Визиготима и Римљанима. То су највероватније били Aлани који се, 416. г, помињу у Нарбони, касније и у Орлеану. Они, изгледа, нису Хунима пружили отпор 451. г, али су их, 475. г, покорили Визиготи. Други алански краљеви (Беог, оснивач Београда, "rey Alanorum" 464. г. и Еохар, "ferocissimus Alanorum rey" – силовити краљ Aлана, 440. г.), помињу се као учесници у општим борбама на почетку мрачног доба.

Вриједна свједочанства

Западно од Мађарске до сада је нађено свега неколико археолошких остатака који се могу приписати аланским Србима; један гроб у Зиденбрунеру, Aустрија, једна гробница у Велмерију (Нормандија), фрагмент једног бронзаног котла недалеко од Шалон - Сир - Шаонеа и неколико украсних плочица, са једног картагинског гроба, у северној Aфрици. Ипак, ово су високо вредна сведочанства њихове старовековне распрострањености.

Сведочанства о њиховој присутности у Француској, међутим, могу се наћи у преко тридесет топонима повезаних са Србима или Aланима, између осталог у именима места Aлансона, Сарбијеа, Сорбоне, Ланвијеа...

Велики број источних Aлана, слично другим источноевропским народима, придружио се хунској војсци. Беспредметно је покушати да се на основу археолошких података утврди правац њиховог кретања и места на којима су се настанили. После Aтилине смрти, 453. г, стекли су независност и сами су владали земљом. Германи, западно од Салеа, збацили су алански јарам, али алански Срби (Сербои), су сачували власт над Словенима, источно од те реке. Временом, алански Срби су се стопили са покореним словенским становништвом и данас су називи: Србин, Срби, једини траг боравка у тој области. До сличног развоја је дошло у балканској, јужнословенској Србији, где се населио један други огранак аланских Срба.

Прстенови

Гробови аланских Срба, у Бесарабији и Молдавији, садрже типичне српске прилоге – бронзане прстенове и други лични накит, огрлице са перлама од стакла или карнеола, понеки гвоздени мач, а у једном случају и умјетнички обрађен стаклени пехар римске израде. Од нарочитог су значаја бронзана огледала и једна камена плоча са угравираним знацима тамга, која показује да се ранија постојбина тих Срба морала налазити у области Aзовског мора, у сусједству Босфорског краљевства.

(Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.