Србима приписан назив Црни Латини

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО

Србе латински извори, називају Словенима, што су они, због изразитог мешања и прихватали. У записима дубровачког, котарског и улцињског архива, Срби су Склави; понекад се називају Рашанима – латински писари, са српских средњовековних дворова, именицу Србин преводе као Словен. У Љетопису попа Дукљанина, за Србе је забиљежен назив Моровласи, односно, Црни Латини, "нигри Латини"

Расположиви археолошки подаци из старог века, сведоче да се од Словена могу издвојити само Срби. Мало се који налаз или артефакт може повезати са другим Словенима, на пример грнчарија општесловенских особина. Срби нису били крвно јединствен народ, већ су упијали припаднике других народа, не само Словена, како су то показала истраживања раних српских насеља на Дунаву где врста куће, огњишта или пећи, бива потпуно непозната у другим, словенским насељима. У Србији, Далмацији и Полабљу су раздвојени слојеви раније насељених српско – сарматских племена, од касније досељених Словена.

Срби су се, од осталих Словена, разликовали по многим особинама, како је остало записано у делу путописца и историчара Масудија. Насеља су им била раштркана, станишта су, по правилу, надземна, са огњиштима. За спремање хране била је особена употреба сача (вршника), уз црепуљу и уобичајене лонце. Грнчарство се одликовало по раној занатској производњи, а понекад и по специфичном украшавању.

Привреда Срба се у знатној мери ослањала на сточарство, отуда су зборна места – игришта – била на врховима брда и планина. Сточарење је омогућавало лаку покретљивост и честе сеобе. У погребном обреду примењивано је подизање погребних могила (громиле) и остављање сведочанства тризне.

Спаљивани покојници

Покојници су спаљивани, а пепео је просипан у реке, језера, поноре или море. Захваљујући раном покрштавању, у неким крајевима је примењивано сахрањивање уз пригодан хришћански обред. Такви су монашки гробови из Тврдоша, Каменог, Шипова или у Пљеви. Тризна је запажена у ранохришћанским гробовима манастира у Тврдошу, Св. Николи (Топлица) и Петро-Павловом манастиру код Требиња.

Пратећи траг грнчарије, начина грађења утврђења и врсте кориштења станишта, Срби су се, из предела око Беча, у римском Норику и око ушћа Мораве, расељавали према Лаби и деловима римске Далмације, како то показује и распоред њихових громила. Громиле, на простору између Дрвара, Грмеча и Коњица, те оних изнад Херцег Новог, око Дурмитора, Пљеваља, Бијелог Поља и долини Зете, везују се за Србе досељене са Карпата. Оставе новца, нађене у долини Неретве, код старог града Нароне и на Мајсану, указују на трасу насељавања из Паноније.

Посредно сведочанство присуства Словена (уопште) и Срба, одређеније, су тризништа и широка употреба сачева на простору целе римске северне Илирије. Тризна указује и на српско присуство у Византији, које се значајно одразило на погребне обреде и начин спремања хране, још у IV веку, што потврђује грнчарија из Тврдоша и Каменог. Можда је име села Бојке, између Скадра и Бара, код Владимира, траг сеобе Срба из Бојковине, с краја IV века, на шта указују и археолошки налази из Иловице и Свача?

На досељавање Срба и Словена, са Дунава у Поморје, указују бројни уломци грнчарије: то су, најчешће, лонци украшени низовима вишеструких таласа, уоквирени водоравним сноповима, изведеним чешљем. Рађени су на витлу и такве украсе, како наводи археолог Ђ. Јанковић, у југоисточној Европи, у континуитету, примењују само Срби. Овако украшени лонци, распрострањени су од Поморавља до Крке, око Младеновца, на Градини у Рашкој, у Циму код Мостара, Ливну, Гламочу, Мокром пољу (Книн) и Бобовцу – све до Птуја, Aустрије и ушћа Мораве у Чешкој, па до јужних предела Висле и Лабе.

Срби у Далмацији

Први подаци, који посредно сведоче о Србима у далматинским пределима, односе се на Одокарова освајања и насељавање око 200000 Aлана. Србе, каснији латински извори, називају Словенима, што су они, због изразитог мешања и прихватали. У записима дубровачког, котарског и улцињског архива, Срби су Склави; понекад се називају Рашанима – латински писари, са српских средњовековних дворова, именицу Србин преводе као Словен.

Под именом Словена, Срби се помињу у писаним изворима из VII века, као и у каснијим преписима из IX и X столећа. За Франке, Словени су Срби и њихови Aнали бележе да држе велики део Далмације. Поред Срба, франачки извори наводе и Гудушчане, Гачане из Херцеговине, као доминантно српско племе. Поред ових, касних извора средњег века, постоје и писани извори о Србима из Зете, који упућују на њих као становнике те области, на прелазу из старог у средњи век.

У Љетопису попа Дукљанина, за Србе је забележен назив Моровласи, односно, Црни Латини," нигри Латини". То потврђују и италијански извори, те план Београда из 1683. г, где је једина православна црква обележена као: Chiesa deli Seismattici, Morlachi,Valachi e Grecia. По Aлберту Фортису, Морлаци (Maurovlahi, Morlacchi), себе називају Власима, што значи угледни, моћни, тј. "као што Словен значи славан".

Константин

За Дубровчане, Морлаци су били слични Власима – слободни људи који су, повремено, за њихов рачун, ратовали и обављали разне друге послове који су у себе укључивали ризик и опасност. Сходно реченом, земљу Моровлаха из Љетописа, треба тражити западно од Дубровника, где су живели Срби, у области Неретве, где се на целој територији користио назив Маронија (Maronia et Chuline). Да се Морлаци могу сасвим одређено изједначити са Србима, уколико пратимо придев "црни", види се из података из дела О церемонијама, цара Константина, где се наводи архонт црних Магра именом Серботион, Сербан. Индикативно је да Б. Ферјанчић, у својим преводима текстова Константина Порфирогенита (1950. г.), места где се спомињу српски архонти избацује из рукописа јер, забога, Порфирогенит пише о јужним Словенима.

                                       (Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.