Симболичка вриједност вјерских установа

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Православље или Источна црква?) (12)

Питање националне самосталности узрокује тешкоће, као што је, рецимо, чињеница да је митрополит скопски прогласио самосталност (аутокефалност) у односу на београдског патријарха, коме је раније био потчињен. Чињеница је да је сједиште београдског патријарха некада било на територији данашњег Косова, у Пећи, што поткрепљује тврдњу да се коријени српства налазе на Косову

Бреме комунистичке прошлости додатно отежава положај православне цркве. Читав низ епископа, митрополити и патријарха оптужен је за сарадњу с комунистичким системом, а последице су расколи и смене. И измењена географска карта је утицала на стварање супротстављених православних цркава. Поред Руске православне цркве, која и даље признаје московског патријарха, у Украјини постоји и Украјинска православна црква.

Питање националне самосталности такође узрокује тешкоће, као што је, рецимо, чињеница да је митрополит скопски прогласио самосталност (аутокефалност) у односу на београдског патријарха, коме је раније био потчињен. Ово проглашење је било логична последица организације цркве која је била прилагођена држави, при чему политички елементи нису снажно утицали само на однос према Србији већ и према Грчкој. Остале православне цркве још нису прихватиле ово "проглашење независности".

Историјски корени играју важну улогу, јер је Охридска патријаршија (Македонија) веома стара. С друге стране, чињеница је да је седиште београдског патријарха некада било на територији данашњег Косова, у Пећи. Крајем XVIII века Хабзбурзи су га прво преместили у Сремске Карловце, а данас се налази у Београду. О томе сведочи изванредан стари манастирски комплекс - формално и даље седиште патријарха - у коме сада живе монаси и калуђерице.

 Културне установе у опасности

С обзиром на чињеницу да су Aлбанци муслимани или не припадају ниједној вери нема знакова црквеног живота; са политичке тачке гледишта, овај манастир и даље игра веома важну улогу, јер поткрепљује тврдњу да се корени српства налазе на Косову. Осим тога, присутно је осећање да овим културним установама прети опасност од Aлбанаца, што је одраз чињенице да су у ратовима на територији распале Југославије често уништаване цркве и џамије. Био је то начин да се докаже надмоћност у односу на противника.

Све ово указује на симболичну вредност верских установа, која, међутим, има исте атавистичке корене као и страшна силовања почињена током ратова. И она су била средство да се покаже надмоћност, да би затим, на другој страни проузроковала изопштење силованих жена из заједнице. За ове културне компоненте у другим деловима света нема довољно разумевања и углавном им се не придаје велики значај.

Развој догађаја након 1989. године несумњиво је утицао на драматичност ситуације. Често цитирани покушај тумачења Самјуела Хантингтона знатно је допринео опасном упрошћавању ствари. Свет који се поново ствара Хантингтон покушава да објасни границама које почињу већ у Европи (Сукоб цивилизација). Његово непознавање околности потврђује чињеница да католичко-протестантску сферу утицаја ставља на једну страну, одвајајући је од православља: (слиједи цитат на енглеском језику)!

... Грешке у овој конфесионално-географској подели су очигледне.

Након донекле прихватљивог чланка објављеног 1993. године у листу Foreign Affairs, уследила је књига, која мање-више говори о пропасти на коју је осуђен културни дијалог. Не треба занемарити да такве тврдње упрошћавањем чињеница (због чега су погодне за ширење) на известан начин свакако утичу на међусобно разумевање.

Културни империјализам Запада

Ову проблематику у извесном смислу одражава цитат Михаела Стаикоса, православног архиепископа у Бечу, који упозорава на "оживљавање одавно познатог културног империјализма западњачког карактера". Он сматра да латински, римокатолички и протестантски Запад нису једина културна димензија Европе. Његово упозорење свакако треба озбиљно схватити. Оно захтева свеобухватно разумевање Европе, на коме смо више пута инсистирали, као и одбацивање сваког монопола, било Запада, било Истока. Приликом треће пастирске посете Бечу, папа Јован Павле II говорио је о два плућна крила уз помоћ којих Европа дише. На исти начин треба схватити поруку цркви да није само Бенедикт од Нурсије европски светац већ да су то и Ћирило и Методије, словенски апостоли из Бугарске.

Нажалост, на широком плану се још не улажу довољни напори да би се пажња, уместо разликама, посветила ономе што повезује хришћанску теологију, али и филозофију. Западу, као западно оријентисаним црквама не би шкодило када би од православља преузели неке теолошке идеје и схватања.

Научне установе које се тиме баве веома су ретке (Католички теолошки факултет у Грацу, Институт за источне цркве у Келну итд.). Међутим, није довољан само научни рад, потребне су и снажније везе на нивоу свештенства. И православна и католичка црква имају посебан приступ монаштву, мада је латинска црква разноврснија, а православна медитативнија, иако би било пожељније да је отворенија, јер обе ове цркве, на крају крајева, имају заједничке корене. Уместо тога, православље жестоко критикује западну Европу, што има и политичке последице.

Црква и власт

Папа Јован Павле II оснивао је католичке дијецезе и именовао бискупе, што је московска патријаршија протумачила готово као освајање Русије. Не треба да чуди што су с тиме повезани и политички аспекти, јер је Католичкој цркви, коначно, било потребно извесно време да се одвоји од политике, што јој није успело у свим деловима света. Утолико више разумевања треба имати за православље, а посебно у Русији, зато што ту постоји потпуно другачија традиција, која је повезана с државом, и мора да прође још неко време пре него што се држава и црква раздвоје. Управо ту је нарочито дошла до изражаја изолација цркве као последица комунизма и "гвоздене завесе".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.