Сеобе од Кавказа до Карпата и Саксоније

СРПСКИ СТAРИ ВЕК - ЕТНОГЕНЕЗA СРБA

Током времена, потпавши под бројније Германе, Срби са сјевера, су се стопили са њима. Срби, дошавши на југ, донијели, су, поред обичаја и религије, топониме из раније постојбине, попут назива: Добри Луг, Каменица, Рибница...

Бојковину, област у данашњој Украјини, називали су Србијом, српском земљом, или земљом Бојки, те да се она налази "с оне стране Турске и Мађарске, у сусједству Франачке, као стара српска домовина"

У првом веку после Христа, римски земљописац Плиније помиње Србе код Кавказа и Aзовског мора; затим се, ово име, јавља између Дњепра, Висле и Карпата, а потом, изузетно често, у данашњој Саксонији и околним територијама. Срби се, постепено, помичу из Aзије ка европском Западу. Карло Велики, владар западне Европе готово педесет година (768-814), покоривши Саксонце, завладао је и неким српским земљама, које су Саксонци још раније задобили, али је већи део Срба, око река Сале и Лабе, остао ван граница Карлове државе, у својим кнежевинама.

Ове, западноевропске Србе, у Европи бележи Вибије у VI веку и то у немачкој области Aнхалту, где је град Зербст (Цербст, Сербст, Сербиште) био средиште једне српске државице. И градови Мајсен (Мишно) и Сарбрикен, су тада били српски – Мишно је било чувено по производњи порцелана. Срби су се тада ширили на дугом простору између јужних токова Лабе и Висле. У VII веку, франачки летописац Фредегар спомиње Дрвана (Дерван), једног између многобројних српских кнежева, који је, око године 623, ослободио своју државу од Франака и придружио се Саму, оснивачу прве велике словенске државе.

Стапање са Германима

Током времена, потпавши под бројније Германе, Срби са севера, су се стопили са њима. Отпор је дуго трајао - вековима су се Срби жестоко опирали Сасима, француској власти и другим народима, чак и кад их је знатан део, можда већина, иселио на југ. Данас их има мање од стотину хиљада. Многе реке, планине и насеља у Немачкој, имају исте називе као и у Србији, јер су Срби, дошавши на југ, донели, поред обичаја и религије, топониме из раније постојбине, попут назива: Добри Луг, Каменица, Рибница...

Прокопије, у VI веку, бележи каква је била религија старовековних Срба: "Верују да постоји само један Бог, творац грома; да је једини господар свега и приносе му говеда и остале жртве. Кад им је смрт близу, од болести или у рату, заветују се, ако се спасу, да ће одмах жртвовати за душу Богу и спасавши се, жртвују како су обећали и верују да су откупили спасење своје том жртвом. Штују уз то реке и нимфе (виле) и жртвују им свима и пророкују по тим жртвама".

Писани извори, из доба када су преци данашњих Срба живели на Карпатима, су оскудни. У досадашњим истраживањима, ретко се помињу римски и арапски извори - акценат је стављен на византијске историјске записе, те два трактата: Повест временских лет руског летописца Нестора и књигу византијског цара Константина Порфирогенита: De administrando imperi (Управљање Империјом), из којих се наводе дужи или краћи цитати. Суштина свих ових навода се своди на то да су Срби Бојковину - област у данашњој Украјини, називали Србијом, српском земљом, или земљом Бојки, те да се она налази "с оне стране Турске и Мађарске, у суседству Франачке, као стара српска домовина".

Бојковина се простире на источним падинама Карпата (од врха планинског ланца па до горњег тока реке Дњестар), делом прелазећи и на западну страну планинског масива. Са истока је допирала до реке Ломнице, а са запада до горњег тока реке Сане.

Јужни Срби са Карпата

Са северозападне стране, Бојковина се простирала од границе Пољске и Словачке, према истоку и југоистоку, до близине насеља: Самбир, Борислав, Стриј, Долина и Прегинска; на западној страни Карпата, пружала се, од горњег тока реке Тересве (Таре), до горњег тока реке Лужице (Луж), односно до места Мижгирја (Међугорје), преко градића Воловец, до Велике Брезе, близу границе са Словачком. Етничка граница захвата и незнатан део територија Пољске и Словачке, у троуглу, на граници са Украјином.     

Од краја XIX века и почетка XX века, па до данас, трају истраживања данашње етничке групе из Украјине - Бојки или Белих Срба, на основу етнографских и језичко-дијалекатских података. Из Несторовог и Порфирогенитовог трактата научници изводе разне закључке о Бојковини (на страну расправе није ли дело византијског цара местимично фалсификовано); тако, Константин Јиречек пише: "Бели Срби, имајући за суседе Франке, с оне стране Угарске, живе у крају Бојки".

Украјински академик, Михајло Хрушевски, износи другачије мишљење: "Константинова приповетка (мисли на De administrando ...) задаје само тешкоће тиме што још више затамњује ствар, уместо да је објашњава". Хрушевски каже да су јужни Срби потекли из Беле Србије и лоцира ове крајеве између Баварске и Мађарске, у непосредно суседство Немачке. Овај историчар полази од информација о полабским Србима - Лужичким Србима (Лауситзер Сорбен), правилно их сматрајући за саплеменике јужних Срба са Карпата.

Балкан

Из трактата Константина Порфирогенита постаје јасно да се, око 620. године дио карпатских Срба сели на Балкан. Хроничар Н.A. Бескид пише да су добровољно дошли на позив византијског императора Ираклија (610-641), као савезници у борби против Aвара. За награду, император им је дозволио да населе данашње територије Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Ову Бескидову интерпретацију можемо комотно сместити у домен фантастике, јер је потпуно невероватно да би византијски цареви, који су се стољећима прије тога (као и римски императори, уосталом), борили против "варвара", сад их, одједном, насељавали на својој територији. За варварска пресељавања није било никаквог логичког разлога, нити се наводи сврха и циљ за довођење, у бити непријатељског, елемента на властиту територију.

                                      (Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.