Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (9)

Мед и шећер за сладак живот

 

На крају родбина води коње на којима су велики дрвени сандуци изрезбарени и ишарани разним бојама. У њима се налази младино руво (рухо) и дарови које је она спремила за младожењу, свекрву, свекра и остале укућане. Свадбом руководи стари сват (обично младожењин ујак).

 

Сватови носе пушке, кубуре и чутуре са ракијом, којом нуде један другога. Један од сватова носи на ражњу печеног овна, на коме се истичу дуги, вити рогови. Сватови успут певају, играју и пуцају. У песми се посебно истичу енђе. То су младе жене закићене и најшареније обучене, које су познате по својим песмама. Оне иду у групама, држећи се под руку, и задиркују остале сватове речима својих песама.

 

Сито на крову

На тој свадби мушкарци су обучени у традиционалну народну ношњу: на главама носе шубаре, а на себи кожухе, сукнене џоке или антерију. Утегнути су у пасу шареним, широким тканим појасевима. Од појаса надоле носе ткане чакшире, вунене везене чарапе и опанке. Жене на главама носе жуте мараме, до појаса везене ланене кошуље и јелеке, а од појаса ткане вунене црне сукње и ланене везене кецеље. На ногама су им штрикане вунене чарапе, богато извезене, и опанци. И оне су у појасу утегнуте ужим тканим појасевима.

Сватови се више пута заустављају и играју поздрављени од стране великог броја сабораша. Свадби покушава да се придружи и залутала жена обучена у народну ношњу. Сватови је поје из чутура, али јој не дају у сватове.

 

Свадба се завршава пред Домом културе, где се импровизује долазак младе у нову кућу. Она прво баца сито на кров у жељи да се оно тамо задржи, како би се и она задржала у кући. Узима у наручје мало дете (наконче), које окреће три пута, на све четири стране, љуби га са жељом да и она буде родна. Да кући донесе ново чељаде. За наконче се бирају, обично, родбинска деца која су лепа и здрава. Након тога млада десном ногом ступа у своју нову кућу, али тако да прекорачи преко прага. Ту је чекају свекар и свекрва. Она их љуби у руку. Они је даривају златним новцем и златним украсима. Свекрва је узима у крила, да јој буде мила, а затим и њу и свог сина служи медом и шећером, да би им живот био сладак.

Сватови испред Дома културе настављају да играју, певају и пуцају служећи ракијом све сабораше који их посматрају.

 

Свадба  у Драгачеву

Наш народ је од давнина познат по својим свадбеним (свадбарским) обичајима.

Време свадби је у јесен, а мање у пролеће, јер народ каже: "Јесењи штенац и пролећна млада нису низашта." Свадбе су (више) у јесен, јер је народ у јесен боље могућан да учини издатке око свадбе, који нису мали.

 

Сеоске свадбе су велики догађај у селу, јер се на њима окупе скоро сви становници (ако је село мало и ако су у званици).

Иначе, то је изузетан догађај.

Пошто свако носи сваком пригодне дарове то се стварају сталне обавезе у размени дарова које се морају неговати. Сеоске свадбе су због тога масовне, а дарова има изузетно много.

 

Ранији обичаји да се у свадбене поворке иде пешке, на коњима, фијакерима или чезама сада су замењени аутомобилима. Ранији обичаји да се скупи неколико локалних музичара са скромним инструментима који ће свирати на свадби, сада су замењени правим оркестрима опремљеним електричним инструментима и уз често познате певаче. Раније су свадбе биле у првим јесењим данима, јер су се велики шатори, а не ретко и велике сале у градовима и варошима, нарочито ако су то приградска села, којима време не смета, па су свадбе преко целе године, па уз пост, што је некад било незамисливо јер то није дозвољавала Црква, а и сада не дозвољава, но нема подршку грађанске власти као некада, па се тако обезвређује пост, а и магање свадбари (омршују свадбари), кршећи хришћанска правила поста и заповести да се у време поста не чине весеља.

Пошто по правилу свака породица има своју породичну кућу, то се може извести комплетан програм свадбених обичаја, од скупљања сватова пред кућом младожење. Ти спољни услови, уз све оно што смо до сада навели, омогућили су да се сеоске свадбе организују најближе српским обичајима.

 

Спољни утицаји, пре свега политички, чинили су да неки обичаји буду привремено заборављени (забрањивања венчања и још много чега), али се сада они поново враћају.

 

Истовремено неки градски обичаји све више улазе у села и обогаћују традиционалну српску свадбу, што чини посебну драж и испуњава правом духовном садржином свадбени ритуал.

Овде обрађујемо (описујемо) највећи део свадбених обичаја у Драгачеву (обичаји су скоро исти у Западној Србији).

Aкцентујемо обичаје драгачевске свадбе у њеном изворном, оном правом смислу, која се обавља на драгачевског сабору трубача у Гучи.

Овде описујемо (хронолошким редом) свадбене обичаје онако како налаже обичајна традиција, од познанства момка и девојке па до посете младиних родитеља њеном новом дому.

 

Желим само да те старе обичаје, који су стицајем разних околности бачени у сенку, вратимо српском народу, зато што су сви они имали одређени смисао и лепоту.

 

Истовремено желим да читаоцу ставим до знања да ово није за једнодневну употребу већ да скренем пажњу да драгачевска свадба, на Сабору трубача у Гучи, чини сабор најсадржајнијим скупом на коме се афирмишу обичаји и изворна традиција Драгачева.

Дакле, то је драгуљ српског духа и величина Србинова.

 

Познанство и љубав

У раније време (у народу се каже: стара времена, и још раније: прастара времена) када је српски народ углавном живео на селу, малим варошима, паланкама или малим градовима, или већим градовима (којих је било врло мало), млади су се сретали на послу у пољу или на путу (улици), али и на мобама, у чобанлуку код оваца, поселима, прелима и сеоским вашарима, народним саборима и заветинама. У последњих пет-шест деценија прошлог века када се највећи број младих школује, а затим и запошљава, познанства и љубав настају у школама, на радном месту, али до њега је много лакше доћи него у селу. У градовима, нарочито у задње време, млади се упознају и забављају у диско клубовима, кафићима, биоскопима, базенима за купање, плажама, парковима, аутобуским и железничким станицама, библиотекама и још на многим местима.

Треба знати (по старом обичају и народној пракси, а у историјском праћењу и временском трајању) да се родитељи старају за женидбу и удадбу своје деце.

 

Родитељи се распитују за девојку коју ће да уговоре за свога сина или за момка где ће "да удоме" своју девојку која је стигла да се води - уда. Они се распитују о гласу (угледу), марљивости, поштењу, здрављу и о имовини будућих пријатеља.

После споразума старијих одређује се време и место где ће да се виде момак и девојка, или се родитељи договарају преко кога би се могло најбоље упитати за девојку, а дешавало се, али не баш често и оно што се догодило у Вучковици (село у Драгачеву). Свуда је уобичајено да се тражи девојка, а нигде се не нуди девојка за момка, осим у случају проводаџисања и наводаџисања.

 

Младенци се нису ни знали ни видели, а нису знали ни дан њиховог венчања. Радознала млада спази једног младића поред огњишта, где су били пристављени лонци, па му приђе и упита: "Је ли брацо, чаркаџијо, да ли би ми знао рећи ко је овде мој ђувегија?" A момак, пошто обриса нос и масне прсте, избечи очи на младу, па охоло одговори: "То је овај ђида", показујући на самог себе. (Ово је истинити догађај из драгачевског села Вучковице, и одражава (одсликава) схватање односа међу људима тог времена.)

 

Проводаџилук - наводаџилук

Момак и девојка се могу запазити и упознати и заволети на разним местима. На моби, позајмици, кад момак ради код девојке на њиви, у колу итд. За овакве односе момка и девојке брзо се сазна у селу.

Суревњиве личности стану да испредају рђаве гласове о њима. То су личности које дотурају нетачне и непријатне податке о момку или девојци и често су успевале да "скуде"или момка или девојку. То није била честа појава, али је постојала. То се некада радило из зависти, а некада из интереса да се "затегну" односи између момка и девојке и њихових родитеља.

 

Због тога девојачки родитељи забрањивали су девојци да се виђа са момком пре него што би је испросио, а онда да не би "пуцала брука" у селу тражила се погодна личност - "наводаџија" да посредује између момачких и девојачких родитеља "севапа" ради да момак и девојка ступе у брак. Проводаџија (наводаџија) обично је неко од момкове родбине, али увек спретна особа за такве послове, "говорљив", личност коме иде од руке посредовање наводаџисање или "сочење". Често би то била жена.

Веште наводаџије су у својој препредености или посредовању успевали (ради личне користи) да удају богату девојку за пуког сиромаха.

Један вешт наводаџија, Милован из села Вучковице у Драгачеву, овако је удао једну богату девојку за пуког сиромаха: "Aма чујеш дијете, зашто не би пошла за Милисава?

 

Момак ка тресак. Бићеш му права госпоја. Нећеш месити, нећеш носити воду, дрва ни мотику." Девојка лакоумна, а без знања старијих, превари се пред ласкањем препреденог наводаџије и одбегне за момка којег није познавала. И кажу, она није месила код свог младожење, јер није имала брашна. Дрва није носила, јер су трупци летели за њом. Воду није носила, јер је плакала сваки дан. За ручак и вечеру се није бринула, јер их је добијала на туђој њиви.

Момак или његови родитељи увек су награђивали "наводаџију" новцем (често се унапред погоде), а девојка га дарује кошуљом или чарапама. Наводаџија је своју намеру чувао у строгој тајности, јер не зна какав ће успех да постигне.

 

 

Поклони младенцима

 

Раније су поклони били у домаћим производима: прасад, јагњад, ракија, вино, погаче, пешкири, а сада су поклони углавном купљени у трговини: жестока пића, телевизори, фрижидери, машине за прање веша, машине за прање суђа, намештај, а неретко и кола, па станови и то намештени и много тога од савремене технике. Огромне торте (некада патишпање) да се човек најежи.

 

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

 

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.