Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (9)

Med i šećer za sladak život

 

Na kraju rodbina vodi konje na kojima su veliki drveni sanduci izrezbareni i išarani raznim bojama. U njima se nalazi mladino ruvo (ruho) i darovi koje je ona spremila za mladoženju, svekrvu, svekra i ostale ukućane. Svadbom rukovodi stari svat (obično mladoženjin ujak).

 

Svatovi nose puške, kubure i čuture sa rakijom, kojom nude jedan drugoga. Jedan od svatova nosi na ražnju pečenog ovna, na kome se ističu dugi, viti rogovi. Svatovi usput pevaju, igraju i pucaju. U pesmi se posebno ističu enđe. To su mlade žene zakićene i najšarenije obučene, koje su poznate po svojim pesmama. One idu u grupama, držeći se pod ruku, i zadirkuju ostale svatove rečima svojih pesama.

 

Sito na krovu

Na toj svadbi muškarci su obučeni u tradicionalnu narodnu nošnju: na glavama nose šubare, a na sebi kožuhe, suknene džoke ili anteriju. Utegnuti su u pasu šarenim, širokim tkanim pojasevima. Od pojasa nadole nose tkane čakšire, vunene vezene čarape i opanke. Žene na glavama nose žute marame, do pojasa vezene lanene košulje i jeleke, a od pojasa tkane vunene crne suknje i lanene vezene kecelje. Na nogama su im štrikane vunene čarape, bogato izvezene, i opanci. I one su u pojasu utegnute užim tkanim pojasevima.

Svatovi se više puta zaustavljaju i igraju pozdravljeni od strane velikog broja saboraša. Svadbi pokušava da se pridruži i zalutala žena obučena u narodnu nošnju. Svatovi je poje iz čutura, ali joj ne daju u svatove.

 

Svadba se završava pred Domom kulture, gde se improvizuje dolazak mlade u novu kuću. Ona prvo baca sito na krov u želji da se ono tamo zadrži, kako bi se i ona zadržala u kući. Uzima u naručje malo dete (nakonče), koje okreće tri puta, na sve četiri strane, ljubi ga sa željom da i ona bude rodna. Da kući donese novo čeljade. Za nakonče se biraju, obično, rodbinska deca koja su lepa i zdrava. Nakon toga mlada desnom nogom stupa u svoju novu kuću, ali tako da prekorači preko praga. Tu je čekaju svekar i svekrva. Ona ih ljubi u ruku. Oni je darivaju zlatnim novcem i zlatnim ukrasima. Svekrva je uzima u krila, da joj bude mila, a zatim i nju i svog sina služi medom i šećerom, da bi im život bio sladak.

Svatovi ispred Doma kulture nastavljaju da igraju, pevaju i pucaju služeći rakijom sve saboraše koji ih posmatraju.

 

Svadba  u Dragačevu

Naš narod je od davnina poznat po svojim svadbenim (svadbarskim) običajima.

Vreme svadbi je u jesen, a manje u proleće, jer narod kaže: "Jesenji štenac i prolećna mlada nisu nizašta." Svadbe su (više) u jesen, jer je narod u jesen bolje mogućan da učini izdatke oko svadbe, koji nisu mali.

 

Seoske svadbe su veliki događaj u selu, jer se na njima okupe skoro svi stanovnici (ako je selo malo i ako su u zvanici).

Inače, to je izuzetan događaj.

Pošto svako nosi svakom prigodne darove to se stvaraju stalne obaveze u razmeni darova koje se moraju negovati. Seoske svadbe su zbog toga masovne, a darova ima izuzetno mnogo.

 

Raniji običaji da se u svadbene povorke ide peške, na konjima, fijakerima ili čezama sada su zamenjeni automobilima. Raniji običaji da se skupi nekoliko lokalnih muzičara sa skromnim instrumentima koji će svirati na svadbi, sada su zamenjeni pravim orkestrima opremljenim električnim instrumentima i uz često poznate pevače. Ranije su svadbe bile u prvim jesenjim danima, jer su se veliki šatori, a ne retko i velike sale u gradovima i varošima, naročito ako su to prigradska sela, kojima vreme ne smeta, pa su svadbe preko cele godine, pa uz post, što je nekad bilo nezamislivo jer to nije dozvoljavala Crkva, a i sada ne dozvoljava, no nema podršku građanske vlasti kao nekada, pa se tako obezvređuje post, a i maganje svadbari (omršuju svadbari), kršeći hrišćanska pravila posta i zapovesti da se u vreme posta ne čine veselja.

Pošto po pravilu svaka porodica ima svoju porodičnu kuću, to se može izvesti kompletan program svadbenih običaja, od skupljanja svatova pred kućom mladoženje. Ti spoljni uslovi, uz sve ono što smo do sada naveli, omogućili su da se seoske svadbe organizuju najbliže srpskim običajima.

 

Spoljni uticaji, pre svega politički, činili su da neki običaji budu privremeno zaboravljeni (zabranjivanja venčanja i još mnogo čega), ali se sada oni ponovo vraćaju.

 

Istovremeno neki gradski običaji sve više ulaze u sela i obogaćuju tradicionalnu srpsku svadbu, što čini posebnu draž i ispunjava pravom duhovnom sadržinom svadbeni ritual.

Ovde obrađujemo (opisujemo) najveći deo svadbenih običaja u Dragačevu (običaji su skoro isti u Zapadnoj Srbiji).

Akcentujemo običaje dragačevske svadbe u njenom izvornom, onom pravom smislu, koja se obavlja na dragačevskog saboru trubača u Guči.

Ovde opisujemo (hronološkim redom) svadbene običaje onako kako nalaže običajna tradicija, od poznanstva momka i devojke pa do posete mladinih roditelja njenom novom domu.

 

Želim samo da te stare običaje, koji su sticajem raznih okolnosti bačeni u senku, vratimo srpskom narodu, zato što su svi oni imali određeni smisao i lepotu.

 

Istovremeno želim da čitaocu stavim do znanja da ovo nije za jednodnevnu upotrebu već da skrenem pažnju da dragačevska svadba, na Saboru trubača u Guči, čini sabor najsadržajnijim skupom na kome se afirmišu običaji i izvorna tradicija Dragačeva.

Dakle, to je dragulj srpskog duha i veličina Srbinova.

 

Poznanstvo i ljubav

U ranije vreme (u narodu se kaže: stara vremena, i još ranije: prastara vremena) kada je srpski narod uglavnom živeo na selu, malim varošima, palankama ili malim gradovima, ili većim gradovima (kojih je bilo vrlo malo), mladi su se sretali na poslu u polju ili na putu (ulici), ali i na mobama, u čobanluku kod ovaca, poselima, prelima i seoskim vašarima, narodnim saborima i zavetinama. U poslednjih pet-šest decenija prošlog veka kada se najveći broj mladih školuje, a zatim i zapošljava, poznanstva i ljubav nastaju u školama, na radnom mestu, ali do njega je mnogo lakše doći nego u selu. U gradovima, naročito u zadnje vreme, mladi se upoznaju i zabavljaju u disko klubovima, kafićima, bioskopima, bazenima za kupanje, plažama, parkovima, autobuskim i železničkim stanicama, bibliotekama i još na mnogim mestima.

Treba znati (po starom običaju i narodnoj praksi, a u istorijskom praćenju i vremenskom trajanju) da se roditelji staraju za ženidbu i udadbu svoje dece.

 

Roditelji se raspituju za devojku koju će da ugovore za svoga sina ili za momka gde će "da udome" svoju devojku koja je stigla da se vodi - uda. Oni se raspituju o glasu (ugledu), marljivosti, poštenju, zdravlju i o imovini budućih prijatelja.

Posle sporazuma starijih određuje se vreme i mesto gde će da se vide momak i devojka, ili se roditelji dogovaraju preko koga bi se moglo najbolje upitati za devojku, a dešavalo se, ali ne baš često i ono što se dogodilo u Vučkovici (selo u Dragačevu). Svuda je uobičajeno da se traži devojka, a nigde se ne nudi devojka za momka, osim u slučaju provodadžisanja i navodadžisanja.

 

Mladenci se nisu ni znali ni videli, a nisu znali ni dan njihovog venčanja. Radoznala mlada spazi jednog mladića pored ognjišta, gde su bili pristavljeni lonci, pa mu priđe i upita: "Je li braco, čarkadžijo, da li bi mi znao reći ko je ovde moj đuvegija?" A momak, pošto obrisa nos i masne prste, izbeči oči na mladu, pa oholo odgovori: "To je ovaj đida", pokazujući na samog sebe. (Ovo je istiniti događaj iz dragačevskog sela Vučkovice, i odražava (odslikava) shvatanje odnosa među ljudima tog vremena.)

 

Provodadžiluk - navodadžiluk

Momak i devojka se mogu zapaziti i upoznati i zavoleti na raznim mestima. Na mobi, pozajmici, kad momak radi kod devojke na njivi, u kolu itd. Za ovakve odnose momka i devojke brzo se sazna u selu.

Surevnjive ličnosti stanu da ispredaju rđave glasove o njima. To su ličnosti koje doturaju netačne i neprijatne podatke o momku ili devojci i često su uspevale da "skude"ili momka ili devojku. To nije bila česta pojava, ali je postojala. To se nekada radilo iz zavisti, a nekada iz interesa da se "zategnu" odnosi između momka i devojke i njihovih roditelja.

 

Zbog toga devojački roditelji zabranjivali su devojci da se viđa sa momkom pre nego što bi je isprosio, a onda da ne bi "pucala bruka" u selu tražila se pogodna ličnost - "navodadžija" da posreduje između momačkih i devojačkih roditelja "sevapa" radi da momak i devojka stupe u brak. Provodadžija (navodadžija) obično je neko od momkove rodbine, ali uvek spretna osoba za takve poslove, "govorljiv", ličnost kome ide od ruke posredovanje navodadžisanje ili "sočenje". Često bi to bila žena.

Vešte navodadžije su u svojoj prepredenosti ili posredovanju uspevali (radi lične koristi) da udaju bogatu devojku za pukog siromaha.

Jedan vešt navodadžija, Milovan iz sela Vučkovice u Dragačevu, ovako je udao jednu bogatu devojku za pukog siromaha: "Ama čuješ dijete, zašto ne bi pošla za Milisava?

 

Momak ka tresak. Bićeš mu prava gospoja. Nećeš mesiti, nećeš nositi vodu, drva ni motiku." Devojka lakoumna, a bez znanja starijih, prevari se pred laskanjem prepredenog navodadžije i odbegne za momka kojeg nije poznavala. I kažu, ona nije mesila kod svog mladoženje, jer nije imala brašna. Drva nije nosila, jer su trupci leteli za njom. Vodu nije nosila, jer je plakala svaki dan. Za ručak i večeru se nije brinula, jer ih je dobijala na tuđoj njivi.

Momak ili njegovi roditelji uvek su nagrađivali "navodadžiju" novcem (često se unapred pogode), a devojka ga daruje košuljom ili čarapama. Navodadžija je svoju nameru čuvao u strogoj tajnosti, jer ne zna kakav će uspeh da postigne.

 

 

Pokloni mladencima

 

Ranije su pokloni bili u domaćim proizvodima: prasad, jagnjad, rakija, vino, pogače, peškiri, a sada su pokloni uglavnom kupljeni u trgovini: žestoka pića, televizori, frižideri, mašine za pranje veša, mašine za pranje suđa, nameštaj, a neretko i kola, pa stanovi i to namešteni i mnogo toga od savremene tehnike. Ogromne torte (nekada patišpanje) da se čovek naježi.

 

(Dijelovi iz knjige "Trubačka budilica od Guče do večnosti")

 

(Nastaviće se) 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.