Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (8)

Момачка надметања и надигравања

Задругу жена у Доњем Дупцу основала је Херцеговка Рајка Боројевић, која је, по завршеној Женској занатској школи у Чапљини, завршила и Учитељску школу у Сремској Митровици. удала се за Вукашина Боројевића и живела је са њим у Бањој Луци. После слома Краљевине Југославије, 1941. године, као Срби, беже од усташа - хрватских фашиста, у Сарајево. Рајка са малим дететом одлази у Херцеговину, код родитеља, а њен муж Вукашин у Србију - у Краљево. Међутим, Рајка мора да бежи и из Херцеговине, где су јој усташе убили оба родитеља и бацили у неку од дубоких јама где су, у то вријеме, бацали Србе. Уз помоћ веза, Рајка се враћа у Сарајево, а из њега возом стиже у Краљево код свог мужа. Ту обоје помажу устанике-партизане.

 

Задруга жена

Aли, после слома устанка око Краљева, у новембру 1941. године, опет преко везе, она бежи у Драгачево, у Доњи Дубац. Све време рата проводи у кући Спасоја Тадића као избеглица. Сви су је у селу чували, а она им се одуживала као добра шнајдерка.

После рата, 1951. године, Рајка долази у Доњи Дубац да захвали народу који је чувао и њу и њену породицу. Запажа како су у селу и даље тешко живи. Сујеверје и заосталост на сваком кораку. Тада у свој дневник, поред осталог, записује: "Волим овај добри народ и морам му некако помоћи." Наредних година организује, преко зиме, када су жене у селу најслободније, аналфабетске и куварске течајеве. Тада је приметила да су неке жене биле прави мајстори ткања. Бодрила их је да своја ткачка знања не користе само за потребе куће и удавача, него да ћилиме, прекриваче, губере, тепихе, поњаве и крпаре праве и за тржиште. Рајка је ту робу нудила купцима по градовима који су је радо куповали.

Хтела је да жене окупи у посебну организацију - Задругу жена. То јој нису дозволили, па су жене радиле као посебна секција при Земљорадничкој задрузи. Како је посао добро ишао и број жена - ткаља, бивао све већи, нашла се и законска могућност, па Рајка 1963. године оснива Задругу жена, као посебну организацију, прву и једину такве врсте у нашој земљи.

 

Рајка добија крила. Ткаље вредно раде. Задруга проширује асортиман. Жене тку завесе, столњаке, твидове за женску и мушку одећу, торбице, јастучнице и друге предмете. Све то раде на старим, дрвеним разбојима, ручно. Употребљавају само чисту рунску вуну, лан и конопљу. Њихови радови привлаче пажњу купаца на саборима трубача и изложбама у другим местима. Њихови радови се све више продају у Дупцу, али и у робним кућама у Београду, Загребу, Љубљани и другим великим трговинским центрима.

"Дом Рајке Боројевић"

Захваљујући томе, и домаћинства и села горњег Драгачева доживљавају препород: у њима се граде путеви, доводе се струја и вода, граде нове куће у које се уноси савремена техника и школују женска деца. Иако је рано умрла, са непуних 60 година, Рајка је доживела да у своју задругу учлани преко 800 ткаља из свих села горњег Драгачева, као и села од Краљева до Рашке. Доходак задруге тада је прелазио преко 10 милиона ондашњих динара. Тада су задругарке купиле земљу на којој су, после Рајкине смрти, подигле велики велелепни дом, коме су дали име "Дом Рајке Боројевић".

 

За Рајку треба истаћи да је, и поред тога што је у почетку доживљавала критике и нападе тадашње власти и политике што жене остају на селу, а не иду у град, у индустрију - доживела да добије низ признања од општинских до савезних, да постане и носилац Ордена рада и Вукове награде. Кремирана је 1973. године у Београду, а пред њеним Домом у Доњем Дупцу подигнут је споменик, који је њој и њеним ткаљама, у знак поштовања и захвалности, маштовито исклесао народни вајар Богосав Живковић.

 

Задруга је годинама успешно радила и после Рајкине смрти. За драгачевске ткаље знало се како код нас, тако и у свету. Њихови радови су били тражени и високо цењени. У Задругу су сваке недеље стизали туристи и купци, како из наше, тако и из многих земаља света. У селима око Задруге у то време зачиње се и сеоски туризам. О задрузи и ткаљама пише се у новинама и књигама. Снимају се бројни телевизијски филмови и репортаже. Драгачево се њима поносило.

Нажалост, задруга је данас у великој кризи. Обавеза је општинских и других власти да јој помогну како би опет процветала и повратила свој углед и доходак. У томе јој може помоћи и Сабор трубача организовањем њихових изложби приликом гостовања на разним манифестацијама и местима.

 

 

Изложбе и народни вишебој

 

Организатор је од 1961. године у програм уврстио изложбе "Старих заната и занимања", наивне уметности, међународне колоније керамике, рукотворина и друге.

Бележимо неке од њих:

"Стари занати и занимања", поставка Музеја наивне уметности из Јагодине (ауторке Марице Врачевић); међународна колонија уметничке керамике Злакуса (аутора Софије Бунарџић); изложбе рукотворина Драгачевске задруге жена из Доњег Дупца; изложбе књига "Писане памћенице" (1979-1999) и саборских плаката (1961-1999); самоуких сликара и вајара Уздина, Ковачице и Драгачева...

 

Ликовна колонија "Власина" - Сурдулица; изложба фотографија 40 Сабора; "Светлописани драгачевски трубачи" (аутор Мирослав Заклан); удружење "Свети Лука" из Крагујевца; колонија "Српска света гора" из овчар Бање; Удружење ликовних уметника из Раковице (Београд); иконе Светлане Илијевске из Крагујевца. Уредници изложби: Ника Никола Стојић, Никола Ковачевић, Јовиша М. Славковић, Олга Икодиновић, Гордана Симеуновић и Љиљана Ковачевић. Изложбе које прате каталози, организују се у Основној школи, Дому културе, Црквеном дому и згради Среског начелништва. За протеклих 45 година излагало је самостално и колективно око 300 сликара и вајара, а изложено близу 5000 слика, цртежа, керамике и вајарских остварења.

 

Саборска момачка надметања воде нас у дубоку историјску прошлост нашег народа. Вековима су млади људи, ради свог опстанка, морали бити спремни, како народни певач каже, "стићи и утећи и на страшном месту постојати".

Док се племство обучавало борилачким вештинама на својим дворовима, народ је то чинио "у планини овце чувајући". Млади су се тако учили да рукују стрелом (касније пушком) и разним рвачким захватима, скоковима, као и бацању камена с рамена. Тако су се оспособљавали за борбу против непријатеља и све ослободилачке ратове.

 

Поред такмичења у планини, млади људи су своја знања и умења приказивали и на великим народним скуповима какви су били сабори. Обично, пре него што почну народно весеље и игранка, док су се старији гостили од шатрама и водили разговоре о приликама у држави, сетви, жетви, приносима воћа, приплоду стоке, зидању нових кућа, венчањима и крштењима, а девојке шетале стидљиво погледујући момке - младићи су се рвали укости, бацали камен с рамена, скакали и стрељали "кроз прстен јабуку" (стрелом или пушком).

Стара драгачевска свадба

Завршног дана Сабора, у недељу у подне, у најлепшој саборској поворци трубача, изворних и фолклорних група из земље и иностранства, учествује и изворна певачка и играчка група "Др Владан Бабић" из Виче. Она импровизује стару драгачевску свадбу из ЏИЏ века. Прва оваква свадба организована је 1962. године - на Другом сабору. Прво ју је правила Изворна група из Доњег Дупца, па онда из Виче.

На челу свадбене поворке иде барјактар на коњу. То је, обично, један од блиских младожењиних пријатеља. За њим јаше млада, чијег коња води ручни девер. Иза њих иду кумови и најближа родбина. У средини поворке јашу младожења и његови другови. За њима иду музичари: гајдаши, кларинетисти, виолинисти, фрулаши и двојничари. Иза музике, обично, иду енђе па остали сватови. На крају родбина води коње на којима су велики дрвени сандуци изрезбарени и ишарани разним бојама. У њима се налази младино руво (рухо) и дарови које је она спремила за младожењу, свекрву, свекра и остале укућане. Свадбом руководи стари сват (обично младожењин ујак).

 

Сватови носе пушке, кубуре и чутуре са ракијом, којом нуде један другога. Један од сватова носи на ражњу печеног овна, на коме се истичу дуги, вити рогови. Сватови успут певају, играју и пуцају. У песми се посебно истичу енђе. То су младе жене закићене и најшареније обучене, које су познате по својим песмама. Оне иду у групама, држећи се под руку, и задиркују остале сватове речима својих песама.

 

На тој свадби мушкарци су обучени у традиционалну народну ношњу: на главама носе шубаре, а на себи кожухе, сукнене џоке или антерију. Утегнути су у пасу шареним, широким тканим појасевима. Од појаса надоле носе ткане чакшире, вунене везене чарапе и опанке. Жене на главама носе жуте мараме, до појаса везене ланене кошуље и јелеке, а од појаса ткане вунене црне сукње и ланене везене кецеље. На ногама су им штрикане вунене чарапе, богато извезене, и опанци. И оне су у појасу утегнуте ужим тканим појасевима.

 

Сватови се више пута заустављају и играју поздрављени од стране великог броја сабораша. Свадби покушава да се придружи и залутала жена обучена у народну ношњу. Сватови је поје из чутура, али јој не дају у сватове.

  

Гађање "кроз прстен јабуке"

Гађање "кроз прстен јабуке" је и стари сватовски обичај, који се спорадично, задржао до данас. Наиме, сватови нису могли ући у младино двориште док неко не устрели јабуку, која је висила окачена на некој од грана високог дрвета. То се радило у великом расположењу и галами. Онај ко погоди јабуку бивао је најпопуларнији на свадби: слављен и чашћаван. Као добар стрелац често је позиван и у друге сватове.

Ето, отуда се овај лепи традиционални обичај, нашао и у програмима Сабора трубача у Гучи.

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.