Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (8)

Momačka nadmetanja i nadigravanja

Zadrugu žena u Donjem Dupcu osnovala je Hercegovka Rajka Borojević, koja je, po završenoj Ženskoj zanatskoj školi u Čapljini, završila i Učiteljsku školu u Sremskoj Mitrovici. udala se za Vukašina Borojevića i živela je sa njim u Banjoj Luci. Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine, kao Srbi, beže od ustaša - hrvatskih fašista, u Sarajevo. Rajka sa malim detetom odlazi u Hercegovinu, kod roditelja, a njen muž Vukašin u Srbiju - u Kraljevo. Međutim, Rajka mora da beži i iz Hercegovine, gde su joj ustaše ubili oba roditelja i bacili u neku od dubokih jama gde su, u to vrijeme, bacali Srbe. Uz pomoć veza, Rajka se vraća u Sarajevo, a iz njega vozom stiže u Kraljevo kod svog muža. Tu oboje pomažu ustanike-partizane.

 

Zadruga žena

Ali, posle sloma ustanka oko Kraljeva, u novembru 1941. godine, opet preko veze, ona beži u Dragačevo, u Donji Dubac. Sve vreme rata provodi u kući Spasoja Tadića kao izbeglica. Svi su je u selu čuvali, a ona im se oduživala kao dobra šnajderka.

Posle rata, 1951. godine, Rajka dolazi u Donji Dubac da zahvali narodu koji je čuvao i nju i njenu porodicu. Zapaža kako su u selu i dalje teško živi. Sujeverje i zaostalost na svakom koraku. Tada u svoj dnevnik, pored ostalog, zapisuje: "Volim ovaj dobri narod i moram mu nekako pomoći." Narednih godina organizuje, preko zime, kada su žene u selu najslobodnije, analfabetske i kuvarske tečajeve. Tada je primetila da su neke žene bile pravi majstori tkanja. Bodrila ih je da svoja tkačka znanja ne koriste samo za potrebe kuće i udavača, nego da ćilime, prekrivače, gubere, tepihe, ponjave i krpare prave i za tržište. Rajka je tu robu nudila kupcima po gradovima koji su je rado kupovali.

Htela je da žene okupi u posebnu organizaciju - Zadrugu žena. To joj nisu dozvolili, pa su žene radile kao posebna sekcija pri Zemljoradničkoj zadruzi. Kako je posao dobro išao i broj žena - tkalja, bivao sve veći, našla se i zakonska mogućnost, pa Rajka 1963. godine osniva Zadrugu žena, kao posebnu organizaciju, prvu i jedinu takve vrste u našoj zemlji.

 

Rajka dobija krila. Tkalje vredno rade. Zadruga proširuje asortiman. Žene tku zavese, stolnjake, tvidove za žensku i mušku odeću, torbice, jastučnice i druge predmete. Sve to rade na starim, drvenim razbojima, ručno. Upotrebljavaju samo čistu runsku vunu, lan i konoplju. Njihovi radovi privlače pažnju kupaca na saborima trubača i izložbama u drugim mestima. Njihovi radovi se sve više prodaju u Dupcu, ali i u robnim kućama u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i drugim velikim trgovinskim centrima.

"Dom Rajke Borojević"

Zahvaljujući tome, i domaćinstva i sela gornjeg Dragačeva doživljavaju preporod: u njima se grade putevi, dovode se struja i voda, grade nove kuće u koje se unosi savremena tehnika i školuju ženska deca. Iako je rano umrla, sa nepunih 60 godina, Rajka je doživela da u svoju zadrugu učlani preko 800 tkalja iz svih sela gornjeg Dragačeva, kao i sela od Kraljeva do Raške. Dohodak zadruge tada je prelazio preko 10 miliona ondašnjih dinara. Tada su zadrugarke kupile zemlju na kojoj su, posle Rajkine smrti, podigle veliki velelepni dom, kome su dali ime "Dom Rajke Borojević".

 

Za Rajku treba istaći da je, i pored toga što je u početku doživljavala kritike i napade tadašnje vlasti i politike što žene ostaju na selu, a ne idu u grad, u industriju - doživela da dobije niz priznanja od opštinskih do saveznih, da postane i nosilac Ordena rada i Vukove nagrade. Kremirana je 1973. godine u Beogradu, a pred njenim Domom u Donjem Dupcu podignut je spomenik, koji je njoj i njenim tkaljama, u znak poštovanja i zahvalnosti, maštovito isklesao narodni vajar Bogosav Živković.

 

Zadruga je godinama uspešno radila i posle Rajkine smrti. Za dragačevske tkalje znalo se kako kod nas, tako i u svetu. Njihovi radovi su bili traženi i visoko cenjeni. U Zadrugu su svake nedelje stizali turisti i kupci, kako iz naše, tako i iz mnogih zemalja sveta. U selima oko Zadruge u to vreme začinje se i seoski turizam. O zadruzi i tkaljama piše se u novinama i knjigama. Snimaju se brojni televizijski filmovi i reportaže. Dragačevo se njima ponosilo.

Nažalost, zadruga je danas u velikoj krizi. Obaveza je opštinskih i drugih vlasti da joj pomognu kako bi opet procvetala i povratila svoj ugled i dohodak. U tome joj može pomoći i Sabor trubača organizovanjem njihovih izložbi prilikom gostovanja na raznim manifestacijama i mestima.

 

 

Izložbe i narodni višeboj

 

Organizator je od 1961. godine u program uvrstio izložbe "Starih zanata i zanimanja", naivne umetnosti, međunarodne kolonije keramike, rukotvorina i druge.

Beležimo neke od njih:

"Stari zanati i zanimanja", postavka Muzeja naivne umetnosti iz Jagodine (autorke Marice Vračević); međunarodna kolonija umetničke keramike Zlakusa (autora Sofije Bunardžić); izložbe rukotvorina Dragačevske zadruge žena iz Donjeg Dupca; izložbe knjiga "Pisane pamćenice" (1979-1999) i saborskih plakata (1961-1999); samoukih slikara i vajara Uzdina, Kovačice i Dragačeva...

 

Likovna kolonija "Vlasina" - Surdulica; izložba fotografija 40 Sabora; "Svetlopisani dragačevski trubači" (autor Miroslav Zaklan); udruženje "Sveti Luka" iz Kragujevca; kolonija "Srpska sveta gora" iz ovčar Banje; Udruženje likovnih umetnika iz Rakovice (Beograd); ikone Svetlane Ilijevske iz Kragujevca. Urednici izložbi: Nika Nikola Stojić, Nikola Kovačević, Joviša M. Slavković, Olga Ikodinović, Gordana Simeunović i Ljiljana Kovačević. Izložbe koje prate katalozi, organizuju se u Osnovnoj školi, Domu kulture, Crkvenom domu i zgradi Sreskog načelništva. Za proteklih 45 godina izlagalo je samostalno i kolektivno oko 300 slikara i vajara, a izloženo blizu 5000 slika, crteža, keramike i vajarskih ostvarenja.

 

Saborska momačka nadmetanja vode nas u duboku istorijsku prošlost našeg naroda. Vekovima su mladi ljudi, radi svog opstanka, morali biti spremni, kako narodni pevač kaže, "stići i uteći i na strašnom mestu postojati".

Dok se plemstvo obučavalo borilačkim veštinama na svojim dvorovima, narod je to činio "u planini ovce čuvajući". Mladi su se tako učili da rukuju strelom (kasnije puškom) i raznim rvačkim zahvatima, skokovima, kao i bacanju kamena s ramena. Tako su se osposobljavali za borbu protiv neprijatelja i sve oslobodilačke ratove.

 

Pored takmičenja u planini, mladi ljudi su svoja znanja i umenja prikazivali i na velikim narodnim skupovima kakvi su bili sabori. Obično, pre nego što počnu narodno veselje i igranka, dok su se stariji gostili od šatrama i vodili razgovore o prilikama u državi, setvi, žetvi, prinosima voća, priplodu stoke, zidanju novih kuća, venčanjima i krštenjima, a devojke šetale stidljivo pogledujući momke - mladići su se rvali ukosti, bacali kamen s ramena, skakali i streljali "kroz prsten jabuku" (strelom ili puškom).

Stara dragačevska svadba

Završnog dana Sabora, u nedelju u podne, u najlepšoj saborskoj povorci trubača, izvornih i folklornih grupa iz zemlje i inostranstva, učestvuje i izvorna pevačka i igračka grupa "Dr Vladan Babić" iz Viče. Ona improvizuje staru dragačevsku svadbu iz DžIDž veka. Prva ovakva svadba organizovana je 1962. godine - na Drugom saboru. Prvo ju je pravila Izvorna grupa iz Donjeg Dupca, pa onda iz Viče.

Na čelu svadbene povorke ide barjaktar na konju. To je, obično, jedan od bliskih mladoženjinih prijatelja. Za njim jaše mlada, čijeg konja vodi ručni dever. Iza njih idu kumovi i najbliža rodbina. U sredini povorke jašu mladoženja i njegovi drugovi. Za njima idu muzičari: gajdaši, klarinetisti, violinisti, frulaši i dvojničari. Iza muzike, obično, idu enđe pa ostali svatovi. Na kraju rodbina vodi konje na kojima su veliki drveni sanduci izrezbareni i išarani raznim bojama. U njima se nalazi mladino ruvo (ruho) i darovi koje je ona spremila za mladoženju, svekrvu, svekra i ostale ukućane. Svadbom rukovodi stari svat (obično mladoženjin ujak).

 

Svatovi nose puške, kubure i čuture sa rakijom, kojom nude jedan drugoga. Jedan od svatova nosi na ražnju pečenog ovna, na kome se ističu dugi, viti rogovi. Svatovi usput pevaju, igraju i pucaju. U pesmi se posebno ističu enđe. To su mlade žene zakićene i najšarenije obučene, koje su poznate po svojim pesmama. One idu u grupama, držeći se pod ruku, i zadirkuju ostale svatove rečima svojih pesama.

 

Na toj svadbi muškarci su obučeni u tradicionalnu narodnu nošnju: na glavama nose šubare, a na sebi kožuhe, suknene džoke ili anteriju. Utegnuti su u pasu šarenim, širokim tkanim pojasevima. Od pojasa nadole nose tkane čakšire, vunene vezene čarape i opanke. Žene na glavama nose žute marame, do pojasa vezene lanene košulje i jeleke, a od pojasa tkane vunene crne suknje i lanene vezene kecelje. Na nogama su im štrikane vunene čarape, bogato izvezene, i opanci. I one su u pojasu utegnute užim tkanim pojasevima.

 

Svatovi se više puta zaustavljaju i igraju pozdravljeni od strane velikog broja saboraša. Svadbi pokušava da se pridruži i zalutala žena obučena u narodnu nošnju. Svatovi je poje iz čutura, ali joj ne daju u svatove.

  

Gađanje "kroz prsten jabuke"

Gađanje "kroz prsten jabuke" je i stari svatovski običaj, koji se sporadično, zadržao do danas. Naime, svatovi nisu mogli ući u mladino dvorište dok neko ne ustreli jabuku, koja je visila okačena na nekoj od grana visokog drveta. To se radilo u velikom raspoloženju i galami. Onaj ko pogodi jabuku bivao je najpopularniji na svadbi: slavljen i čašćavan. Kao dobar strelac često je pozivan i u druge svatove.

Eto, otuda se ovaj lepi tradicionalni običaj, našao i u programima Sabora trubača u Guči.

(Dijelovi iz knjige "Trubačka budilica od Guče do večnosti")

(Nastaviće se) 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.