Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (7)

Чување изворног народног стваралаштва

Гуњ, хаљетак ношен зими, кројен је од сукна мрке боје, са дугим рукавима. Гуњ је дуж ивица опточен црним вуненим гајтаном.

Aљина, ношена је преко зиме. Прављена је од белог или црвеног сукна, дуга, са рукавима. Хаљина је по ивицама оперважена црним вуненим гајтаном, копча се металним копчама.

Памуклија, без рукава, кројена од памука, чоје и сомота, пуњена памуком па штепана на уздужне пруге. Носиле су је старије жене.

Чарапе, од црне, модре, тамноцрвене вуне, са узицама. Плетене су ручно, украшене уплетеним и навезеним шарама од разнобојне вуне или вунице, перлицама па и златном жицом. Преко чарапа зими су се навлачиле назувице од вуне, такође везене.

Опанци, свакодневни су били "пријесни", домаће израде, а у свечанијим приликама прављени су од штављене коже са преплетом. Радили су их варошки и сеоски опанчари.

Накит, девојке и млађе жене носиле су ђинђуве од разнобојних перлица, ниске златног и сребрног новца, игле "челенке" у коси, ливене наруквице.

 

Коса, девојке су носиле плетенице око главе закићене цвећем, празником су носиле фес. Удате жене су носиле црвени фес са иглом и "превезом" са прстеном. Уз свадбено оглавље "смиљевац", а преко лица се носио "дувак", прозирна црвена марама. Старије жене су носиле фес са шамијом жуте, беле, маслинастозелене боје фабричке израде.

 

Шта су носили мушкарци

Поред феса са црном свиленом кићанком који су носили виђенији мушкарци, највише се носила купаста шубара, плетена од црне вуне. После 1878. године почела је да се носи шајкача, војничка капа, кројена од фабричког сукна. Шајкачу су најпре почели да носе млађи мушкарци, а крајем 19. века постала је саставни део народне ношње. После Првог светског рата, по угледу на тадашњу униформу српске војске, шајкача је почела да се прави од сивомаслинасте чоје или шајка.

Кошуља, динарског типа, од конопљиног платна, са уском јаком "колијером". Лети је ношена преко гаћа. Пред крај 19. века код млађих кошуље добијају крагне и наруквице-манжетне на рукавима. Закопчавају се на грудима дугмадима фабричке израде.

Гаће, шивене од конопљаног или полупамучног платна, дуге до чланака, са уметнутим "туром". У појасу је провлачен кудељни учкур. Гаће су лети ношене као саставни део летње народне ношње, а затим су се носиле испод чакшира.

 

Појас-тканице, ткан од вишебојне вуне, са ресама на једном крају. Силај, кожни појас носио се преко вуненог појаса. На њему је било више преграда за прибор за пушење, оружје.

Зубунић, ђечерма, џамадан су горњи хаљеци са и без рукава, а памуклија и гуњ су са рукавима. Ови делови мушке народне ношње кројени су од сукна, оперважени вуненим гајтаном, док су свечанији израђивани од чоје, шајка и украшавани свиленим гајтанима и бућмом.

 

Чарапе и назувице

Пеленгири, "пеленгаће" од домаће вунене тканине (не ваљано сукно), беле или мрке боје. Зими су ношене преко гаћа. Широких су ногавица са уметнутим туром. Дужине су до пола листова.

Чакшире, у Старом Влаху, Драгачеву и ужичком крају, преко зиме, поред пеленгира, носиле су се чакшире од белог или мрког сукна, мањег тура. Чакшире са ширим и набраним туром, украшене свиленим гајтаном и бућмом прављене су од тамноплаве или црне чоје. Преузете су из грађанске ношње.

 

Чарапе и назувице плетене од црне или мрке вуне, везене вуном или вуницом у виду цветне лозице вођице.

Тозлуци, кројени су од сукна, чоје или шајка, уске од чланака до колена, копчају се дугмадима или копчама. Украшаване су вуненим или свиленим гајтаном.

Опанци, пресни или штављени, кљунаши, занатске израде.

Кабаница, са капуљачом од белог, црвеног или црног-мрког сукна, по ивицама оперважена црним вуненим гајтаном. Ношена је преко зиме.

Торбе, ткане од вуне и коже - јанчик ношени су као саставни део народне ношње.

 

Ношња Драгачева у XX веку

Између два светска рата долази до измена у народној ношњи у Србији, па и код становништва моравичког округа. Промене се најпре огледају у напуштању, изобичавању и модификацији појединих делова ношње: нестаје зубун, аљина од сукна, фес, пеленгири, шубара... дугачка динарска кошуља се скраћује.

Уместо чакшира носе се панталоне "француског кроја" преузете из униформе. Гуњ и зубунић замењују јелек и антерија.

Шумадијска народна ношња, као национални костим, прихваћена је у централној, западној и југозападној Србији, нарочито код млађих. Старије становништво је на саборима носило ношњу у којој су били преузети поједини хаљеци из грађанске ношње, као на пример: либада, свилена марака са ресама, свилен појас-бајадер, фес са барешом, прстеном и граном, дуга сукња од материјала индустријске производње, ципеле.

 

Као што је речено, приликом оснивања Сабора трубача у Гучи, циљ организатора је био да се представи, а и сачува од заборава изворно народно стваралаштво Драгачева, у које спада и народна ношња.

На основу казивања оснивача (Н. Стојића), сачуваних фотографија и филмског записа Филмских новости (сним. Цига Јовановић, реж. Пуриша Ђорђевић) са Првог сабора одржаног на Покров Пресвете Богородице, 14. октобра 1961. године у порти цркве у Гучи, поред трубачких оркестара из Драгачева у програму је учествовала фолклорна група старица и стараца и група млађих играча из Драгачева.

 

У колу старица и стараца било је једанаест играча, пет мушкараца и шест жена. Коло је играло уз пратњу добошара и кларинетисте.

Старци и свирачи били су обучени у летњој народној ношњи: платнена дуга кошуља, динарског кроја, са колиром или крагном. Испод кошуље су дуге платнене гаће чије су ногавице увучене у чарапе. Чарапе су плетене од црне вуне, вођица извезена од разнобојне вунице и вуне. Опанци су били од штављене коже, са кљуном и каишчићима. Као горњи део ношње старци су преко кошуље носили прслук-фермен од мрке чоје, украшен везом од свиленог гајтана и бућме. Око појаса су вунене тканице. На глави су носили купасту шубару плетену од црне вуне са шиљком који је различито увучен.

 

"Шумадинке" и "гружанке"

Преко рамена старци су носили кожне торбице-јанчике.

Старице су биле обучене у ношњи која се носила у свечанијим приликама, а чинили су је делови грађанске и сеоске ношње. До тела се носила кошуља од памука украшена плетеном чипком, порупчићима, везом. Преко кошуље је јелек од сомота, атласа или чоје везен златном или сребрном жицом, шљокицама, бућмом и свиленим гајтаном. Либада (преузета из грађанске ношње), ношена је преко јелека. Кројена је од сомота или атласа, везена златном и сребрном жицом, шљокицама. Испод јелека и либаде носила се на грудима прекрштена већа свилена марама са ресама-свиленка.

Око појаса је опасивана вунена тканина. Сукње су биле дуге, ткане од црне, тамно мрке, тегет или зелене вуне, шивене на крупне фалте, по дну украшене нашивеним сомотским или сатинским тракама. Преко сукње опасивала се већа кецеља од сатина црне боје. Старице су на ногама носиле вунене чарапе извезене вуницом. Опанци су били од штављене коже, са кљуном. На глави су носиле куповне мараме-шамије маслинастозелене, тамнобраон, или жуте боје, забрађене и везане позади.

 

На Првом сабору играла је и млађа фолклорна група (посебно момачко коло, девојачко и на крају заједничко) у шумадијској ношњи. Девојке су носиле јелеке и сукње "шумадинке" - "гружанке", беле кошуље грађанског кроја, опанке, ципеле, док су младићи били у народном оделу од чоје (плаве): антерија, фермен, панталоне на брич, опанци, куповне кошуље. Очигледно је да је млађој фолклорној групи недостајала оригинална ношња, већ су користили шта се у то време могло наћи од народне ношње.

 

Проблем недостатка старе изворне народне ношње траје и данас, па се стога могу видети невеште копије костима са додацима и изменама у кроју, материјалима и украшавању. Такође је недопустиво што се женске певачке групе појављују на позорници у шумадијској народној ношњи са црвеним машнама на рукавима, гологлаве, окићене златним ланчићима, прстењем, нашминкане. Мушке певачке групе и трубачи наступају без капа. Такође би било пожељно да трубачи уместо куповних кошуља носе кошуље од памучног платна, са карактеристичним кројем и везом региона одакле долазе.  

  

Бирање најоригиналнијег

У оквиру Сабора, сваке године се бира најоригиналнија ношња. Да би се постигао циљ, организатор би морао у вези овог врло значајног дела програма више времена посветити маркетингу на ову тему, како би се благовремено привукла пажња заинтересованих лица и њихова едукација од стране стручњака (етнолога), да се не би правили пропусти и грешке које су се до сада дешавале.

 

 

 У труби је моја душа

 

Питали легендарног трубача Мића Петровића, вишеструког победника Сабора трубача и великог мајстора трубе:

- Како памтите, и без нота тако тачно свирате, толике мелодије?

- Ја у трубу удахнем своју душу, а она сама свира.

 

 

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

 

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.