Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (6)

Разноврсно културно наслеђе

До 1993. године сви трубачки оркестри изводили су по три нумере и то: изворну песму, изворно коло, марш - корачницу, а од 1993. године само две нумере и то: изворну песму и изворно коло.

Занимљив је један случај који потврђује огромну жељу трубачких оркестара да се појаве на завршној сцени, а забележен је у Сурдулици, где је по правилу у предтакмичењу био велики број трубачких оркестара у борби за квалификовање за завршно такмичење у Гучи. Чувеном трубачу Божидару Николићу - Доњи била је сахрана мајке на дан предтакмичења, а он је после сахране дошао на сцену и изборио своје место за такмичење у Гучи.

Такође, оркестар по правилнику мора наступати под истим именом написаним у пријави од предтакмичења до завршетка такмичења у Гучи.

 

Ригорозно кажњавање

На финалном такмичењу у Гучи наступа 20 оркестара, од тога: девет из Сурдулице - југ Србије, шест са Златибора - западна Србија, три из Котраже - централна Србија (Рашки и Моравички округ) и два из Бољевца - источна Србија, с тим да жири може препоручити другачији начин долазака оркестара са других предтакмичења у Гучу.

Правилником је предвиђено да дечији оркестри могу наступати до 15 година старости, јуниорски до 23 године старости и сениорски преко 23 године старости, али да поједини чланови из млађих категорија могу учествовати у старијим категоријама само ако нису учесници у оркестру свог узраста.

Правилником је такође предвиђено, али по посебној процедури, да оркестри који нису изборили право такмичења у Гучи, а њихово музицирање и интерпретација су веома квалитетни, могу наступати у Гучи у ревијалном делу и делу забављања сабораша.

Овако строго придржавање прописаних правила обезбедило је врхунско извођење трубачких нумера на завршној сцени, али и ригорозно кажњавање трубачких имена, кроз које су прошли данас Мајстор трубе Слободан Салијевић, али и један од најпознатијих српских, европских и светских трубачких мајстора Бобан Марковић, који су елиминисани и били под казном годину дана.

 

Време одржавања Сабора

Први сабор одржан је, као што је познато, 14. октобра 1961. године и трајао је један дан. Догодило се да је дан био сунчан и топао, па је све било у најбољем реду. Припремајући Други сабор, организатори су знали да на такво време не могу увек рачунати. Они су дане за одржавање Сабора пренели у топли месец септембар. Тако је Други Сабор одржан 16. и 17. септембра 1962. године. Трајао је два дана, а одржан је у дане викенда.

 

Трећи сабор одржан је од 7. до 10. септембра и трајао је три дана - почео је у петак и наставио се у суботу и недељу. Од тада се усталила пракса да се сабори организују само у те дане, без обзира на датуме. Тако је протекло и неколико наредних сабора.

Десети, јубиларни сабор, одржан је од 30. августа до 6. септембра 1970. године. Значи, трајао је осам дана. Направљени су програми за све дане. На време су биле постављене и све изложбе и шатре. Aли, одзив гостију није био како се очекивало. Гуча је имала више гостију, али су они дошли као и до тада - у петак, суботу и недељу. Једино је туризам у Гучи и селима горњег Драгачева забележио нешто више гостију.

 

Наредни сабори опет су се одржавали само викендом, званично, а незванично су почињали у четвртак, а завршавали се у понедељак.

Сабор се дуго времена одржавао у септембру или крајем августа. Онда се дошло до закључка да је за његово одржавање најпогодније време - задњи викенд у августу. Констатовано је да је то време када су завршени годишњи одмори, па су гости могли доћи у већем броју у Гучу. Како није почела школска година, могли су се користити објекти Основне и Средње школе у Гучи. A по мишљењу метеоролога, тај викенд је обезбеђивао топло и стабилно време. У те дане Сабор је одржаван све до 2003. године. Тада је 43. сабор померен на почетак августа, да би се избегао Госпојински пост који почиње од 14. и траје до 27. августа. Уважен је захтев Цркве и православних верника да се у црквеној порти, под шатрама, за време поста не служи мрсна храна.

 

Јубиларни 45. сабор одржан је од 1. до 7. августа 2005. године. Направљени су разноврсни програми за све те дане, постављене изложбе и шатре, али су гости Сабора били најбројнији у дане викенда. Оно што је сметало овом Сабору била је жеља да се све подреди материјалном аспекту. Занемарени су многи делови програма. Умањени су доласци многих уобичајених гостију Сабора, као и грађана из наших села. Улице су биле пуније, а шатре празније. Запажено је мање интересовање за финално такмичење трубача, за које се наплаћивао улаз. О свему овоме треба убудуће добро размислити.

 

Народна ношња Драгачева

Западну, југозападну Србију и део Шумадије крајем 18. и почетком 20. века насељавало је становништво из Босне и Херцеговине, Црногорских брда, Сјенице, Нове Вароши, Прибоја. Долазећи у Србију из различитих географских области динарско становништво је са собом донело и део свог разноврсног културног наслеђа, које је чувало и неговало, али временом и сажимало са културама затечених старинаца и припадника других миграционих струја.

 

У проучавању прошлости и изворног стваралаштва једног народа ношња заузима веома важно место. Она је саставни део сваке етничке групе, њено обележје у које је уткано духовно и културно наслеђе, историјске и друштвене прилике, климатски услови, начин привређивања. Ипак, мора се нагласити да због међусобних веза и додира становништва, оштрих граница у одевању није било. Током времена долазило је до прожимања и модификације појединих делова ношњи, али и до прихватања ношњи из других области, као што се шумадијска ношња у 19. веку раширила целом Србијом носећи епитет националне одеће.

 

Народна ношња становништва Моравичког округа (Ивањица, Драгачево, околина Чачка, Таково), ношена у другој половини 19. и првим деценијама 20. века, припада старовлашком типу ношње, која по својим основним карактеристикама (динарска кошуља, зубун, гуњ, ж. хаљина од сукна, црвена сукнена кабаница, пеленгири) припада ширем појасу динарских ношњи.

 

Разна врста платна, вунена пређа, сукно и кожа као основни материјал за израду одеће, били су производ женске домаће радиности. Од конопље у дане (ћетена) ткало се домаће платно за кошуље и гаће, а за свечаније прилике од куповног памука. За израду горњих мушких и женских хаљетака (зубуна, гуњева, јелека...) користило се сукно беле, смеђе ("сингаве") и црне (вране) боје ткано од вуне у четири нити па ваљано у ваљарици.

 

Од вунене пређе прављене су прегаче, сукње и појасеви. За израду народног одела ношеног у свечанијим приликама коришћени су материјали фабричке производње (памук, чоја, шајак, сомот). Ове хаљетке кројиле су и израђивале сеоске и градске занатлије: абаџије, терзије.

 

Женска ношња

Давне 1961. године, када је заживео први Сабор трубача у Гучи, по програму организатора сви учесници су морали бити обучени у изворним и оригиналним народним ношњама. Међутим, већ тада се показало колико су наше старе и оригиналне народне ношње заборављене.

 

Све до Првог светског рата у Драгачеву, Старом Влаху и осталим деловима југозападне Србије, народна ношња је одолевала већим променама, али под утицајем све савременијег начина живота и начина одевања у варошима Србије народна ношња се постепено напуштала.

Кошуља, ткана од тежаног или полупамучног платна, динарског је краја, равна, дуга, са равним и дугим рукавима. На грудима, по "јакици" - колиру и по дну рукава богато је украшена везом од разнобојне вунице и конца.

 

Појас, ткан од вуне или памука у виду уских вишебојних пругица или мотива "колца", лети се опасивао преко кошуље, а зими преко сукње. Преко овог појаса девојке и млађе жене носиле су кожни или везени појас са месинганом копчом-пафтом.

Прегача, ткана од тање вуне и памука најчешће на ужа и шира поља са утканом или навезеном цветном шаром. Прегача се опасала на предњој страни преко кошуље (лети), а зими преко сукње.

Сукња, као део женске народне ношње почела је да се носи после 1870. године, а у последњој деценији 19. века већ је постала саставни део народне ношње Старог Влаха. Ткана је од вуне црне, браон, тегет и зелене боје, састављена из више пола, набрана на фалте - "валте", распоређене на задњем делу и са стране, а спреда је равна поља преко које је падала прегача. При дну сукња је украшавана везом, порубима или сатинским тракама.

 

Јелек, "прслучић", ношен је преко кошуље. Кројен је од сукна, украшен црним вуненим гајтаном у више редова. На грудима је дубљи срцолики изрез. Закопчава се копчама. Девојке и млађе жене, у свечанијим приликама носиле су јелеке, прслучиће од чоје, сомота или атласа, везене свиленим гајтаном, бућмом, златном и сребрном жицом и шљокицама.

 

Зубун, најлепши хаљетак женске народне ношње. Облачен је преко јелека. Кројен је од белог сукна, богато украшен црним вуненим и свиленим гајтаном, чојаним и сомотским апликацијама, рељефним везом од вунице, перлица, бисера, шљокица, златне и сребрне жице.

Гуњ, хаљетак ношен зими, кројен је од сукна мрке боје, са дугим рукавима. Гуњ је дуж ивица опточен црним вуненим гајтаном.

Aљина, ношена је преко зиме. Прављена је од белог или црвеног сукна, дуга, са рукавима. Хаљина је по ивицама оперважена црним вуненим гајтаном, копча се металним копчама.

Памуклија, без рукава, кројена од памука, чоје и сомота, пуњена памуком па штепана на уздужне пруге. Носиле су је старије жене.  

   

"Дивљи оркестри"

Сви оркестри који се у Гучи појаве без позива сматрају се такозваним "Дивљим оркестрима" и они се по правилу удаљавају из Гуче уз помоћ трубачких инспектора које сваке године организатор одређује за те намене.

  

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.