Saborska zbivanja u Guči od prošlosti do sadašnjosti (6)

Raznovrsno kulturno nasleđe

Do 1993. godine svi trubački orkestri izvodili su po tri numere i to: izvornu pesmu, izvorno kolo, marš - koračnicu, a od 1993. godine samo dve numere i to: izvornu pesmu i izvorno kolo.

Zanimljiv je jedan slučaj koji potvrđuje ogromnu želju trubačkih orkestara da se pojave na završnoj sceni, a zabeležen je u Surdulici, gde je po pravilu u predtakmičenju bio veliki broj trubačkih orkestara u borbi za kvalifikovanje za završno takmičenje u Guči. Čuvenom trubaču Božidaru Nikoliću - Donji bila je sahrana majke na dan predtakmičenja, a on je posle sahrane došao na scenu i izborio svoje mesto za takmičenje u Guči.

Takođe, orkestar po pravilniku mora nastupati pod istim imenom napisanim u prijavi od predtakmičenja do završetka takmičenja u Guči.

 

Rigorozno kažnjavanje

Na finalnom takmičenju u Guči nastupa 20 orkestara, od toga: devet iz Surdulice - jug Srbije, šest sa Zlatibora - zapadna Srbija, tri iz Kotraže - centralna Srbija (Raški i Moravički okrug) i dva iz Boljevca - istočna Srbija, s tim da žiri može preporučiti drugačiji način dolazaka orkestara sa drugih predtakmičenja u Guču.

Pravilnikom je predviđeno da dečiji orkestri mogu nastupati do 15 godina starosti, juniorski do 23 godine starosti i seniorski preko 23 godine starosti, ali da pojedini članovi iz mlađih kategorija mogu učestvovati u starijim kategorijama samo ako nisu učesnici u orkestru svog uzrasta.

Pravilnikom je takođe predviđeno, ali po posebnoj proceduri, da orkestri koji nisu izborili pravo takmičenja u Guči, a njihovo muziciranje i interpretacija su veoma kvalitetni, mogu nastupati u Guči u revijalnom delu i delu zabavljanja saboraša.

Ovako strogo pridržavanje propisanih pravila obezbedilo je vrhunsko izvođenje trubačkih numera na završnoj sceni, ali i rigorozno kažnjavanje trubačkih imena, kroz koje su prošli danas Majstor trube Slobodan Salijević, ali i jedan od najpoznatijih srpskih, evropskih i svetskih trubačkih majstora Boban Marković, koji su eliminisani i bili pod kaznom godinu dana.

 

Vreme održavanja Sabora

Prvi sabor održan je, kao što je poznato, 14. oktobra 1961. godine i trajao je jedan dan. Dogodilo se da je dan bio sunčan i topao, pa je sve bilo u najboljem redu. Pripremajući Drugi sabor, organizatori su znali da na takvo vreme ne mogu uvek računati. Oni su dane za održavanje Sabora preneli u topli mesec septembar. Tako je Drugi Sabor održan 16. i 17. septembra 1962. godine. Trajao je dva dana, a održan je u dane vikenda.

 

Treći sabor održan je od 7. do 10. septembra i trajao je tri dana - počeo je u petak i nastavio se u subotu i nedelju. Od tada se ustalila praksa da se sabori organizuju samo u te dane, bez obzira na datume. Tako je proteklo i nekoliko narednih sabora.

Deseti, jubilarni sabor, održan je od 30. avgusta do 6. septembra 1970. godine. Znači, trajao je osam dana. Napravljeni su programi za sve dane. Na vreme su bile postavljene i sve izložbe i šatre. Ali, odziv gostiju nije bio kako se očekivalo. Guča je imala više gostiju, ali su oni došli kao i do tada - u petak, subotu i nedelju. Jedino je turizam u Guči i selima gornjeg Dragačeva zabeležio nešto više gostiju.

 

Naredni sabori opet su se održavali samo vikendom, zvanično, a nezvanično su počinjali u četvrtak, a završavali se u ponedeljak.

Sabor se dugo vremena održavao u septembru ili krajem avgusta. Onda se došlo do zaključka da je za njegovo održavanje najpogodnije vreme - zadnji vikend u avgustu. Konstatovano je da je to vreme kada su završeni godišnji odmori, pa su gosti mogli doći u većem broju u Guču. Kako nije počela školska godina, mogli su se koristiti objekti Osnovne i Srednje škole u Guči. A po mišljenju meteorologa, taj vikend je obezbeđivao toplo i stabilno vreme. U te dane Sabor je održavan sve do 2003. godine. Tada je 43. sabor pomeren na početak avgusta, da bi se izbegao Gospojinski post koji počinje od 14. i traje do 27. avgusta. Uvažen je zahtev Crkve i pravoslavnih vernika da se u crkvenoj porti, pod šatrama, za vreme posta ne služi mrsna hrana.

 

Jubilarni 45. sabor održan je od 1. do 7. avgusta 2005. godine. Napravljeni su raznovrsni programi za sve te dane, postavljene izložbe i šatre, ali su gosti Sabora bili najbrojniji u dane vikenda. Ono što je smetalo ovom Saboru bila je želja da se sve podredi materijalnom aspektu. Zanemareni su mnogi delovi programa. Umanjeni su dolasci mnogih uobičajenih gostiju Sabora, kao i građana iz naših sela. Ulice su bile punije, a šatre praznije. Zapaženo je manje interesovanje za finalno takmičenje trubača, za koje se naplaćivao ulaz. O svemu ovome treba ubuduće dobro razmisliti.

 

Narodna nošnja Dragačeva

Zapadnu, jugozapadnu Srbiju i deo Šumadije krajem 18. i početkom 20. veka naseljavalo je stanovništvo iz Bosne i Hercegovine, Crnogorskih brda, Sjenice, Nove Varoši, Priboja. Dolazeći u Srbiju iz različitih geografskih oblasti dinarsko stanovništvo je sa sobom donelo i deo svog raznovrsnog kulturnog nasleđa, koje je čuvalo i negovalo, ali vremenom i sažimalo sa kulturama zatečenih starinaca i pripadnika drugih migracionih struja.

 

U proučavanju prošlosti i izvornog stvaralaštva jednog naroda nošnja zauzima veoma važno mesto. Ona je sastavni deo svake etničke grupe, njeno obeležje u koje je utkano duhovno i kulturno nasleđe, istorijske i društvene prilike, klimatski uslovi, način privređivanja. Ipak, mora se naglasiti da zbog međusobnih veza i dodira stanovništva, oštrih granica u odevanju nije bilo. Tokom vremena dolazilo je do prožimanja i modifikacije pojedinih delova nošnji, ali i do prihvatanja nošnji iz drugih oblasti, kao što se šumadijska nošnja u 19. veku raširila celom Srbijom noseći epitet nacionalne odeće.

 

Narodna nošnja stanovništva Moravičkog okruga (Ivanjica, Dragačevo, okolina Čačka, Takovo), nošena u drugoj polovini 19. i prvim decenijama 20. veka, pripada starovlaškom tipu nošnje, koja po svojim osnovnim karakteristikama (dinarska košulja, zubun, gunj, ž. haljina od sukna, crvena suknena kabanica, pelengiri) pripada širem pojasu dinarskih nošnji.

 

Razna vrsta platna, vunena pređa, sukno i koža kao osnovni materijal za izradu odeće, bili su proizvod ženske domaće radinosti. Od konoplje u dane (ćetena) tkalo se domaće platno za košulje i gaće, a za svečanije prilike od kupovnog pamuka. Za izradu gornjih muških i ženskih haljetaka (zubuna, gunjeva, jeleka...) koristilo se sukno bele, smeđe ("singave") i crne (vrane) boje tkano od vune u četiri niti pa valjano u valjarici.

 

Od vunene pređe pravljene su pregače, suknje i pojasevi. Za izradu narodnog odela nošenog u svečanijim prilikama korišćeni su materijali fabričke proizvodnje (pamuk, čoja, šajak, somot). Ove haljetke krojile su i izrađivale seoske i gradske zanatlije: abadžije, terzije.

 

Ženska nošnja

Davne 1961. godine, kada je zaživeo prvi Sabor trubača u Guči, po programu organizatora svi učesnici su morali biti obučeni u izvornim i originalnim narodnim nošnjama. Međutim, već tada se pokazalo koliko su naše stare i originalne narodne nošnje zaboravljene.

 

Sve do Prvog svetskog rata u Dragačevu, Starom Vlahu i ostalim delovima jugozapadne Srbije, narodna nošnja je odolevala većim promenama, ali pod uticajem sve savremenijeg načina života i načina odevanja u varošima Srbije narodna nošnja se postepeno napuštala.

Košulja, tkana od težanog ili polupamučnog platna, dinarskog je kraja, ravna, duga, sa ravnim i dugim rukavima. Na grudima, po "jakici" - koliru i po dnu rukava bogato je ukrašena vezom od raznobojne vunice i konca.

 

Pojas, tkan od vune ili pamuka u vidu uskih višebojnih prugica ili motiva "kolca", leti se opasivao preko košulje, a zimi preko suknje. Preko ovog pojasa devojke i mlađe žene nosile su kožni ili vezeni pojas sa mesinganom kopčom-paftom.

Pregača, tkana od tanje vune i pamuka najčešće na uža i šira polja sa utkanom ili navezenom cvetnom šarom. Pregača se opasala na prednjoj strani preko košulje (leti), a zimi preko suknje.

Suknja, kao deo ženske narodne nošnje počela je da se nosi posle 1870. godine, a u poslednjoj deceniji 19. veka već je postala sastavni deo narodne nošnje Starog Vlaha. Tkana je od vune crne, braon, teget i zelene boje, sastavljena iz više pola, nabrana na falte - "valte", raspoređene na zadnjem delu i sa strane, a spreda je ravna polja preko koje je padala pregača. Pri dnu suknja je ukrašavana vezom, porubima ili satinskim trakama.

 

Jelek, "prslučić", nošen je preko košulje. Krojen je od sukna, ukrašen crnim vunenim gajtanom u više redova. Na grudima je dublji srcoliki izrez. Zakopčava se kopčama. Devojke i mlađe žene, u svečanijim prilikama nosile su jeleke, prslučiće od čoje, somota ili atlasa, vezene svilenim gajtanom, bućmom, zlatnom i srebrnom žicom i šljokicama.

 

Zubun, najlepši haljetak ženske narodne nošnje. Oblačen je preko jeleka. Krojen je od belog sukna, bogato ukrašen crnim vunenim i svilenim gajtanom, čojanim i somotskim aplikacijama, reljefnim vezom od vunice, perlica, bisera, šljokica, zlatne i srebrne žice.

Gunj, haljetak nošen zimi, krojen je od sukna mrke boje, sa dugim rukavima. Gunj je duž ivica optočen crnim vunenim gajtanom.

Aljina, nošena je preko zime. Pravljena je od belog ili crvenog sukna, duga, sa rukavima. Haljina je po ivicama opervažena crnim vunenim gajtanom, kopča se metalnim kopčama.

Pamuklija, bez rukava, krojena od pamuka, čoje i somota, punjena pamukom pa štepana na uzdužne pruge. Nosile su je starije žene.  

   

"Divlji orkestri"

Svi orkestri koji se u Guči pojave bez poziva smatraju se takozvanim "Divljim orkestrima" i oni se po pravilu udaljavaju iz Guče uz pomoć trubačkih inspektora koje svake godine organizator određuje za te namene.

  

(Dijelovi iz knjige "Trubačka budilica od Guče do večnosti")

(Nastaviće se) 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.