Саборска збивања у Гучи од прошлости до садашњости (4)

Трубачки двобој мајстора

За време Петог сабора трубача 1965. године у Гучу је пристигао већи број трубачких оркестара из источне Србије, јужне Србије, западне Србије и централне Србије, што је проузроковало да организатор установи и одреди одржавање предтакмичења, а са којих у Гучи на сцени треба да се појави у такмичењу 20 трубачких оркестара или око 200 трубача.

Организатор је одредио да се предтакмичење за прву трубу јужне Србије у то време организује у Врању, Лесковцу, Владичином Хану и Власини, а данас у Сурдулици. За источну Србију организатор је одредио у почетку предтакмичење у Грљану код Зајечара, а сада у Бољевцу.

За оркестре западне Србије предтакмичење се одвија на Златибору, а четврто предтакмичење одржава се у Моравичком округу за трубаче централне Србије и Моравичког округа, најпре у Доњем Дупцу, а данас у Котражи на домак Гуче.

 

Отварање душе

Већ на Другом сабору трубача, организатори су схватили да многи гости и посетиоци не долазе у Гучу само да гледају и слушају такмичење трубача - већ да се уз њих веселе. Ради тога је програм Сабора обогаћен наступима трубача у оквиру разних приредби - а и свирањем под шатрама. То су поздравили гости Сабора, а и сви трубачи. Они су тако под шатрама свирали за паре које су им гости давали.

 

За Трећи сабор, Организациони одбор увиђа да све више гостију у Гучу долази да се опусти, растерети свакодневних брига и невоља, да се напоји енергијом којом Сабор дарује сваког посетиоца. Ради тога шатре су почеле да раде и дан и ноћ за све време Сабора. Биле су пуне гостију који су се у њима веселили до зоре, тешко савлађујући умор и сан. Онда се дошло на идеју да такве госте нечим треба расанити и окрепити. И тако је настала трубачка будилица, као посебан део програма Сабора.

 

Суботом и недељом, тачно у седам часова, изјутра, оглашавају се прангије, а онда, кроз главне улице Гуче засвирају четири трубачка оркестра. Њих прате групе веселих саборских раноранилаца и оних који нису ни спавали. Четири веселе поворке играјући, певајући, свирајући долазе у центар Гуче. Ту као послужење од организатора добију хладну и грејану ракију. Тако уз песму, игру и весеље опет почињу нови саборски дани.

 

Од Четрдесет првог сабора трубача у програм је унета још једна значајна саборска приредба: Поноћни концерт "Месечина". Он се одржава суботом на саборишту крај Бјелице. Почиње у 23 сата и траје до зоре. На том концерту наступају најбољи трубачи из јужне, источне и западне Србије. Трубачи свирају само оно што је најпопуларније и што су најбоље увежбали. Углавном су то популарне песме, кола и чочеци.

 

На концерту се води прави трубачки двобој мајстора трубе. На позорници су увек по два оркестра који гледају како ће један другог да победе. Публика их прати са одушевљењем. Те ноћи се играју највећа и најшаренија кола на Сабору. Млади гости Сабора, разних нација, боја коже и религија, загрљени, кличући дочекају зору. Кола зачињавају и многобројне фолклорне групе из земље и иностранства. Те концерте прати и по стотину хиљада гостију, веселих и опуштених. И кроз тај концерт Србија и Сабор показују и отварају своју душу, дарују све сабораше неизмерном позитивном енергијом. Млади то осећају, па играју, кличу и лудују.

 

Саборска прангија и химна

 Прангија је стари ливени, непокретни, примитивни топ за посебне намене. Увек стоји стабилно и цев му је полукосо усмерена у небо. Са постољем није била већа (дужа) од шездесет сантиметара. Била је веома тешка, тако да је није могао подићи ни најјачи човек. Пре пуцања у њу се прво стављао фитиљ и кроз посебну рупу, при дну цеви, извлачио напоље. Онда се у цев, од врха до дна стављао барут, па ломљена цигла и камен. Све се то добро набијало металном шипком. Када се пуца, запали се фитиљ, преко кога ватра стиже прангију, пали барут и изазива детонацију која се чује у широј околини.

Из прангије се пуцало да би се најавили разни народни скупови, па и сабори, или, с врха брега, да се растерају градобитни облаци.

На прва два сабора се пуцало из оригиналних прангија. A онда су то чинили професионални минери, минама (динамитом), којима су ломили камен у каменоломима. Они су увек испаљивали онолико мина колико је протекло Сабора, рачунајући и текући Сабор. То раде под заштитом полиције, на брегу изнад позорнице на којој се такмиче трубачи. Тако и они оглашавају почетак и крај финалног такмичења трубача.

Са Овчара и Каблара

чобаница проговара:

"Српски кнеже, прими наске,

у редове србијанске."

 

Ова песма чула се, први пут, у време Српско-турског рата (1876-1878.). Певали су је добровољци који су долазили у Србију да се боре за њено ослобођење. И док јој је мелодија остајала увек иста, речи су јој се мењале. Стихови су јој се прилагођавали времену и догађајима. Тако је увек била актуелна. У време Првог светског рата српски војници су певали: "Са Овчара и Каблара сузбих Швабу и Маџара." У Другом светском рату чобаница је поручивала четницима: "Нема борбе, нема рата, без Раковић команданта." Партизани су је прилагодили имену свога команданта: "Друже Тито, прими наске, у редове партизанске."

Данас се, у првој верзији, свира и пева као химна Сабора трубача у Гучи.

 

Такмичење оркестара

 Сабор трубача у Гучи остао би скромна, локална манифестација, да се на њему није увело такмичење трубачких оркестара. Вероватно би он оживео само трубаштво у Драгачеву и такав остао и до данас. Међутим, увођењем такмичења за најбољег трубача и најбољи оркестар, Сабор је већ на почетку свога постојања изашао из оквира Драгачева и узбуркао трубаштво, прво у западној, па и у читавој Србији: покренуо је ренесансу трубаштва као лавину.

Као што је већ речено, за Први сабор организатори су пронашли само четири оркестра, сва четири из околине Гуче - Драгачева. За Други сабор кренули су по западној Србији и обишли свако село у којем је било трубача. Слушали су их, оцењивали и указивали на недостатке. Говорили су им о значају Сабора и такмичењу трубача. Међу тим оркестрима најбољи су били онај из Милићевог Села код Пожеге, који је предводио чувени Радован Бабић, и оркестар из Тубића код Косјерића, са капелником Радојком Aрнаутовићем. Ради тога они су позвани у Гучу на Други сабор.

 

Како је популарност Сабора све више расла, тако је расло и интересовање трубача за њега. Организаторе Сабора, по договору, позивају на трубачке скупове на Златибору, у Врању и Бољевцу. На њима су се трубачи упознавали са саборским пропозицијама. Сваки оркестар би одсвирао неку песму, коло или чочек. Тако су представљали своја музичка умећа и достигнућа. У то време било је трубача, а и читавих оркестара, који су ради учешћа на Сабору, лично долазили у Гучу. Ту су, како су најбоље умели, промовисали своју свирку.

 

На Првом сабору било је четири, на Другом шест, а на Трећем - шеснаест оркестара. Тада се појавио и проблем са временом трајања такмичења. Aко би сваки оркестар свирао по четири мелодије (а то је по 15 минута, најмање), такмичење би се веома одужило. Трајало би читавих 240 минута или четири сата. То би било много и за публику и за жири. Тада су донете и три веома важне одлуке:

- песма "Са Овчара и Каблара" неће више бити такмичарска. Она ће се свирати као уводна песма на почетку такмичења - свираће је сви трубачи као химну Сабора;

 

- оркестри ће за такмичење свирати по три мелодије по свом избору, али оне морају бити изворне и из њиховог краја. Свираће по једну песму, марш и коло или чочек;

- уводи се елиминационо такмичење трубачких оркестара. Оно ће се одржавати суботом, другог дана Сабора, и на њему ће учествовати сви оркестри. Најбољи од њих (10-12) наступаће у недељу на финалном такмичењу.

 

Уметнички савет и жири

 Како се од Сабора до Сабора јавља све већи број оркестара по читавој Србији, чији број стиже и до стотине, организатори, уметнички савет и жири доносе одлуку да у Гучу, као такмичари, могу доћи само двадесет оркестара. Ради тога се за Петнаести сабор уводе и предтакмичења: у Врању за јужну, а на Златибору за западну Србију. Касније се предтакмичење из Врања сели за Лесковац, Грделицу, на Власину, па у Сурдулицу, где се и устаљује. Предтакмичење за источну Србију одржава се у Бољевцу, Кучеву, Грљану, па опет у Бољевцу. Поред Златибора, предтакмичење за западну Србију, за оркестре из Драгачева и Моравичког округа, одржава се и у Доњем Дубцу или Котражи.

 

Тако се од стотину оркестара у Гучи нађе двадесет најбољих. У тим местима, од Тридесет седмог сабора, надмећу се и омладински оркестри. Десет одабраних долазе у Гучу на посебно - омладинско такмичење, на коме се проглашавају најбољи млади трубач и најбољи оркестар.

  

Свирачи - пионири

Увидевши да интересовање за трубу и даље расте, да их свирају и деца и да се стварају читави мали оркестри, организатори су од 2005. године увели и такмичење трубача - пионира.

(Дијелови из књиге "Трубачка будилица од Гуче до вечности")

  
(Наставиће се)  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.